Prvo, vlasti u Srbiji i demonstranti na severu Kosova se pozivaju na Rezoluciju 1244 u otporu uspostavljanju granice između Srbije i Kosova. Međutim, rezolucija 1244 određuje granice Kosova i to posebno prema Srbiji. Granicu ne određuje činjenica postojanja administrativnih prelaza ili carinskih vlasti. Teritorija Kosova je ono područje sa kojeg su se, na osnovu rezolucije 1244, srpske vlasti povukle i oko koje postoji kopnena zona bezbednosti. Jedna posledica toga jeste da, po rezoluciji 1244, Srbija ne može da ospori teritorijalni integritet Kosova. Ovo što se sada događa na severu Kosova je upravo to. Stanovnici tih opština su dovedeni u zabludu, između ostalog i stalnim pozivanjem na Rezoluciju 1244, da oni ne žive na teritoriji Kosova ili da će bar njihova teritorija biti pripojena Srbiji. Da bi to bilo mogućno, potrebna je ili srpska vojna intervencija, koju bi međunarodne snage, po Rezoluciji 1244, morale do onemoguće, ili pristanak kosovskih vlasti uz međunarodni sporazum. To je sve na osnovu Rezolucije 1244 i nema nikakve veze sa tim priznaje li Srbija državu Kosovo ili ne priznaje.
Drugo, Rezolucija 1244 ne garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Ključna reč ovde jeste garancija. Međutim, kako je objašnjeno mišljenjem Međunarodnog suda pravde, ni garanta niti garanicije nema, jer međunarodna zajednica, dakle Savet bezbednosti i njegovi predstavnici na Kosovu nisu ni na koji način izrazili neslaganje sa osamostaljivanjem Kosova. O odgovarajućoj akciji za očuvanje suvereniteta i integriteta i da ne govorimo, a ona bi bila neophodna ukoliko bi postojala garancija. Na nju, međutim, međunarodna zajednica nije obavezna, a nema ni osnova za nju budući da se suverenitet i teritorijalni integritet štite od mešanja ili intervencije spolja, a ne od unutrašnjeg nezadovoljstva, secesije ili raspada države. Održivost države ne garantuje međunarodno pravo već saglasnost stanovništva. To je, naravno, i problem sa kojim se vlasti Kosova suočavaju na severu zemlje.
Treće, Rezolucija 1244 ne zahteva da rešenje budućeg statusa Kosova, koje je konačni cilj te rezolucije, budu u okviru „suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije“. To je takođe nedvosmisleno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Naprotiv, budući da se zahteva da se o tom rešenju postigne politički sporazum, jasno je da se kosovskim vlastima daje pravo da ne prihvate nijedno rešenje osim nezavisnosti. U nedostataku sporazuma, teritorija ostaje pod unutrašnjim suverenitetom kosovskih vlasti i spoljašnjim suverenitetom međunarodne zajednice. Ovo poslednje dok ga stanovnici Kosova ne prenesu na sebe, što opet po odluci Međunarodnog suda pravde mogu da učine ne kršeći međunarodno pravo.
Koji je onda smisao retorike o Rezoluciji 1244? U prvom redu, ona ima za cilj da se odgovornosti oslobode oni koji su bili na vlasti 1999. i koji su potpisali Kumanovski sporazum i saglasili se sa Rezolucijom 1244. Oni su se povukli sa Kosova i prihvatili postojeće granice. Tvrditi da su to učinili da bi se kasnije srpske vlasti vratile na Kosovo je neprijatno slušati i čitati. U drugom redu, retorika o garanciji sadržanoj u Rezoluciji 1244 potrebna je onima koji su pregovarali sa kosovskim vlastima uz posredovanje Ahtisarija i Išingera i čiji je neuspeh prethodio proglašenju nezavisnosti Kosova. Njima je potrebna retorika o garanciji sadržanoj u Rezoluciji 1244 kako bi za neuspeh mogli da okrive strane zaverenike i domaće izdajnike.
Štaviše, na taj je način moguće katastrofalno neuspešnu politiku u poslednjih dvadesetak godina prikazati kao diplomatski uspeh. Posebno je potrebno da javnost poveruje da je veliki uspeh što je pridobijena Rusija da onemogući saglasnost Saveta bezbednosti sa planom Ahtisarija. Time se, zapravo, rešavanje kosovskog problema izmestilo iz Saveta bezbednosti i Ujedinjenih nacija što je za posledicu moglo da ima samo proglašenje nezavisnosti.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika