Rekvijem za imperiju

Među zaslugama kraljice zanemaruje se njena uloga monarha u 15 domena, uključujući Australiju, Novi Zeland i Kanadu. Bila je i lider Komonvelta, grupe od 56 zemalja, većinom republika.

18. septembar 2022, 9:42

Među mnogim zaslugama kraljice Elizabete Druge koje se pominju ovih dana, zanemaruje se važan aspekt njene 70-ogodišnje vladavine: uloga monarha u 15 kraljevskih domena, uključujući Australiju, Novi Zeland i Kanadu. Bila je i lider Komonvelta, grupe od 56 zemalja, većinom republika.

Ova zajednica nezavisnih država, koje su gotovo sve bivše britanske kolonije, bila je ključna za očuvanje britanskog uticaja u svetu u postimperijalnom dobu. Da li je taj uticaj zasnovan na istorijskoj uspomeni, da li ima realnu snagu u svetskim poslovima i da li i koliko dugo može opstati nakon kraljičine smrti – važna su pitanja, naročito posle brexita.

U doba poznato pod nazivom Pax Britannica u 19. veku, Britanija je bila samostalna globalna sila. Bila je toliko velika da se govorilo da u njoj sunce nikada ne zalazi. Britanska mornarica je vladala morima, britanske finansije su dominirale svetskim tržištima, a Britanija je održavala evropsku ravnotežu snaga. Ova era „savršene izolacije“ (mada nikada nije bila savršena, ni izolovana kao što tvrde neki udžbenici istorije) završena je Prvim svetskim ratom, koji je ozbiljno narušio status Britanije kao svetske sile i ojačao druge kandidate za tu ulogu.

Nakon što je Drugi svetski rat potvrdio rezultate Prvog, britanska spoljna politika se usredsredila na tzv. doktrinu tri kruga. Uticaj Britanije u svetu oslanjao se na posebne odnose sa Sjedinjenim Državama, poziciju lidera Komonvelta (naslednika imperije) i svoj položaj u Evropi. Svojim statusom u ova tri kruga, koji se međusobno preklapaju i podržavaju, Britanija je maksimizovala svoju tvrdu i meku moć i poništavala posledice vojnog i ekonomskog opadanja.

Različite britanske vlade pridavale su različitu važnost ovim ulogama Britanije. Najtrajniji značaj imao je odnos sa SAD, koji datira iz Drugog svetskog rata, kada su joj SAD obezbedile vojni i ekonomski opstanak. Ovaj dug nikada nije zaboravljen. Britanija će biti verni partner SAD u svim njihovim globalnim poduhvatima; zauzvrat, mogla je da se osloni na američki višak dobre volje koji ne uživa nijedna druga zemlja. Bez obzira na sav praktičan smisao ovog odnosa, ta trajna veza ne bi bila moguća bez zajedničkog jezika i zajedničke imperijalne istorije.

Imperijalna istorija bila je važna i za drugi krug britanske moći. Imperija iz 1914. postala je Britanski komonvelt 1931. i konačno samo Komonvelt sa kraljicom na svom čelu. Uticaj Komonvelta je zasnovan na njegovom globalnom dometu. Tamo gde se nekad pružala imperija, ukazala se jedina svetska organizacija (pored Ujedinjenih nacija) koja je obuhvatala sve kontinente.

Komonvelt je sačuvao britanski uticaj u svetu na dva načina. Prvo, funkcionisao je kao ekonomski blok kroz imperijalni sistem preferencija iz 1932. i kao zona sterlinga koja je formalizovana 1939; i blok i zona su preživeli do 1970-ih. Drugo, što je trajnija tekovina, izričito multirasni karakter Komonvelta, koji je kraljica tako usrdno podržavala, smanjivao je globalne tenzije proizašle iz etničkog nacionalizma, kao i etnički šovinizam kod kuće. Multikulturalna Britanija je logičan izraz stare multikulturalne imperije.

Evropska karika bila je najslabija i prva je pukla. To je zato što je istorijska uloga Britanije u Evropi bila negativna: da spreči procese u Evropi koji bi mogli da ugroze njenu vojnu bezbednost i ekonomiju. Ona se suprotstavljala svim pokušajima stvaranja jedinstvene kontinentalne sile. Evropa je udaljena samo 30 kilometara, pa je britanska politika uvek bila na oprezu.

Ovaj stalni osećaj britanske odvojenosti od kontinenta opisao je Džon Mejnard Kejns. „Engleska je još uvek izvan Evrope“, pisao je Kejns 1919. „Do nje ne dopiru podrhtavanja evropskog tla: Evropa je nešto drugo i Engleska nije njen deo“. Hju Gejtskel, kasniji lider laburista, prizvaće taj osećaj odvojenosti kada je zaigrao na kartu Komonvelta 1962, pozivajući svoju stranku da se ne odriče hiljadugodišnje istorije zarad pridruživanja Evropskoj ekonomskoj zajednici.

Britanska politika prema Evropi uvek je imala za cilj da spreči pojavu Treće sile nezavisne od Natoa predvođenog SAD-om. Šarl de Gol je to imao na umu kada je stavio veto na prvu prijavu Britanije za pridruživanje EEZ 1963. kako bi sprečio ubacivanje američkog trojanskog konja u Evropu.

Mada je premijer Toni Bler želeo da Britanija bude u srcu Evrope, Britanija je unutar EU nastavila svoju staru politiku od 1974. do 2021. Jedini zaista evropski nastrojen premijer u tom periodu bio je Edvard Hit. Ostale britanske vlade su nastojale da maksimizuju korist za Britaniju od trgovine i turizma, minimizujući opasnost od političke kontaminacije. Danas ne iznenađuje to što se Britanija pridružuje SAD-u u demonstraciji moći Natoa u istočnoj Evropi, mimo Evropske unije.

Britanija je, dakle, ostala sa samo dva kruga uticaja. Nakon brexita, kraljičino nasleđe je jasno. Svojom pozicijom i ličnim kvalitetima sačuvala je Komonvelt kao moguće sredstvo za ono što je ostalo od britanske čvrste moći, poput vojnih saveza u južnom Pacifiku. Šta god neko mislio o tvrdoj moći Britanije, njena meka moć – koja odražava njene trgovinske odnose, njen kulturalni prestiž u Aziji i Africi, kao i njen multikulturalni ideal – u doba rastućih etničkih, verskih i geopolitičkih sukoba predstavlja globalno javno dobro.

Sumnjam da dva preostala kruga mogu da nadoknade izostanak Britanije iz trećeg, evropskog. Sada je ključno pitanje koliko je i trajnost Komonvelta zavisila od puke dugovečnosti kraljice i šta će od toga njen naslednik umeti da sačuva.

Project Syndicate, 12.09.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 17.09.2022.