Ako je žrtva ovog duha (kao žrtva verovanja u mogućnost apsolutno-zatvorenog kao apsolutno-smislenog sveta) neizbežno od sebe željeni političar, to je zbog toga što, isto tako neizbežno, nije i ne može da bude biće ljubavi i ljubavne misterije. Prividno protivrečeći svojoj neizbežnoj vernosti idealu ravnodušnog stava (i, iz njegove nemogućnosti, stavu lenjosti kao rada protiv rada) ovim svojim stavom političara, duh palanke međutim suštinski i ovde sebe potvrđuje onako kako se programom potvrđuje njegov trezvenjački ateizam apsolutne smislenosti kao apsolutne moći Dana. Njegov politički stav, koji izgleda kao stav duha delatnosti, i kao sušto oličenje same te delatnosti, je-ste u stvari ne samo produženje pokušaja da se ravnodušnost učini mo-gućom, već je čista funkcija same ravnodušnosti, i to kao neizbežne njegove ravnodušnosti prema iracionalno-noćnom, ovde prema iracionalno-noćnom ljubavi.
Ako je političar, on je to zato što nije ljubavnik, ali i zato da bi odbio iskušenja ljubavi; njegova ljubav za politiku jeste njegova ne-ljubav za ljubav, jedna u sebi samoj protivrečna ljubav-ne-ljubavi, pa zbog toga je to jedna prividna ljubav onako kao što je i njegov politički duh, u čistoj svojoj delatnosti (ako ostaje verno u sferi duha politike), jedan sasvim prividno politički duh. Zaveren trajanju koje je nepomirljivo sa preobražajem, on je zaveren protiv svakog preobražaja, pa time i protiv svake delatnosti koja ne može da bude drugo nego delatnost preobražaja. Ova delatnost je samo privid delatnosti ili prividna delatnost: ne samo bez tvoračkog subjekta već i okrenuta protiv tog subjekta, samom svojom prividnošću, ona je od izuzetnog značaja za duh palanke. Njen značaj dolazi upravo od potrebe da se odbije svaka stvarnija subjektivna delatnost, kao svaki preobražaj (koji, jer je preobražaj u svetu ali i u svesti, nužno je i upoznavanje iracionalnog: svest se preobražava kroz kritičke trenutke svesti koji sutrenuci iracionalnog), ali taj značaj dolazi od nužnosti da se neka delatnost u bitno-delatnoj (neotuđivo-delatnoj) egzistenciji ipak održi.Kao što je u svojoj van-tragičnosti morao da dođe do sentimentalizma i, ne manje, kao što je u svojoj nesposobnosti za doživljaj ali i u svom odbijanju doživljaja (kao sukoba poznatog sa nepoznatim, staroga sa novim, racionalnog i onog što, još nepoznato, za njega je (iracionalno) morao da dođe do posebnog isticanja događaja (kao pokušaja da se doživljaj njime zameni, da se učini nekakvim „spoljnim”, eksteriorizovanim i zato bezopasno-racionalnim „doživljajem”); najzad, kao što je u nemogućnosti apsolutne ravnodušnosti morao da dođe do lenjosti kao sasvim specifičnog svog oblika rada protiv rada, on je morao da dođe i do ovog privida političke delatnosti.
Ovaj privid, međutim, on podržava tim više što je protiv stvarne delatnosti: on nije samo deo njegove nesposobnosti za delatnost već i njegovog nehtenja delatnosti, onako kao što je i kult sentimentalizma, teatralno-događajnog sveta, pa i sam tradicionalizam (koji je u krajnjoj liniji kult racionalnosti oličene u „programskoj” svesti su-protstavljenoj svesti ljubavi) delo jedne nemoći preobražene u načelo upravo nemirenjem svesti sa njom; prividnost egzistencije na koju je osuđen nemoću za egzistenciju, on pretvara u svoje načelo. I ovde, on je majstor načela bez premca već po osnovnom svom lukavstvu (nađenom u sukobu sa istorijom) da prinudu, time što je pretvara u načelo, pretvori u stvar sopstvenog izbora. Onemogućen kao stvarni činilac, kao onaj koji se zaista „pita”, on svuda hoće ovu svoju onemogućenost, ali zato da bi onemogućio dalje onemogućavanje, da bi na neki način porekao dalje poricanje sebe. On hoće da neće delatnost, kao delatnost preobražaja, onako kako hoće da neće rad; ali on to hoće (da neće) jer ne može da neće ma kakvu delatnost, jer je prisiljen na delatnost, onako kako je prisiljen na govor ili na lenjost (kao rad protiv rada), i kao što je prisiljen na osećajnost kojoj suprotstavlja sentimentalizam, ukoliko ga ova ne odvede nasilju, duhu izgredništva. On nije sentimentalist samo zato što ne može da bude tragičan, već je on to i zbog toga što neće da bude tragičan. Primoran, međutim, da hoće ono što neće, protivrečan samom sebi jer protivrečan egzistenciji, on je u stalnom i nezavršivom „poslu” ovog suprotstavljanja osnovnim radnim načelima egzistencije, i to tako što će, zaista, uvek iznova pokušati egzistenciju da „zadovolji” time što će da je predstavlja, što će da joj podražava, i podražavanjem da se, bitno, u njoj zadrži na neki način izvan nje. Osnovna njegova delatnost je delatnost protiv delatnosti, ili delatnost na pretvaranju svake delatnosti u jednu prividnu (i zato bezopasnu delatnost). Egzistencija, koja zahteva od njega delatnost, na ovaj način se još više pretvara u igru prividnosti. Ona postaje jedna beskrajna igra prividnosti. Sam za sebe svoj sopstveni privid, on tone u očajanje kojim ima da „plati” svoju „sigurnost”. On je siguran jer je prividan. On je sklonjen u privid. Očajanje, koje ovde nalazi, jeste očajanje same egzistencije, nepomirljive sa prividom, ali očajanje koje vodi sve grozničavijem stvaranju ovog privida i ove prividnosti u svemu.
Na samom rubu ništavila, u svojoj van-subjektivnosti maksimalno moguće zatvorenog sveta, on je na samom rubu pustinje koja je ništavilo jer je nepokret. Značaj dešavanja (događaja), koji je on našaou bekstvu od iracionalno-doživljajnog (bežeći od doživljaja kao provale racionalnosti datog reda), tako postaje još veći i utvrđuje se u sebi samom, pa zbog toga njegova politička delatnost samo prividno ostaje ovde delatnost „programa” (ili ostaje to sasvim delimično), a postaje delatnost na stvaranju događaja.
Ovde je ova delatnost značajnija od delatnosti koja ima za cilj određeni „program” već samim tim što je značajniji zahtev egzistencije za pokretom od njenog zahteva za određenim smislom koji je za nju smislen samo ukoliko je izraz i jemstvo pokreta i jedino kao takav. Program je na neki način obuhvaćen ovim stvaranjem događaja, ovim nagonom za događanje, onako kako je, neizbežno, smisao obuhvaćen egzistencijom kao čistim pokretom, pa donekle čak i funkcija ovoga događanja (egzistencije svođene na događanje), kao što je funkcija kretanja. Međutim, pošto je ovde program izraz nemoći za iracionalnost, a ne izraz moći za prihvatanje živog i životvornog odnosa racionalnog i iracionalnog, posedujućeg i neposedujućeg, on je jedan unapred dati „smisao” koji, lišen stvarnog odnosa sa besmisleno-iracionalnim, i čak ovakav oblik odbijanja tog odnosa, ostaje samo jedan prividan smisao a kretanje koje bi tu on morao, kao smisao, da omogući, samo je skroz prividno kretanje. Doživljaj, koji je suštinsko kretanje (kao red doveden u pitanje i, time, suočen sa iracionalnim kao ne-racionalnim, još ne-racionalizovanim), i jemstvo daljeg kretanja, ovde je uporno odbijan u ime događanja kao pokušaja nekakvog apsurdnog jer nemogućeg racionalnog doživljaja.
U tom smislu, ova programska svest je protivna kretanju, i zbog toga protivna stvarno-tvoračkoj egzistenciji koja je ovde „zadržana” u nepokretu, ali time je duh ovde još nužnije upućen događanju kao kretanju koje je samo po sebi svrha i koje je, upravo zato, nemoguće, jer je kretanje nužnosti izraz onoga što pokreće a ne neka samoizvornost. [Kretanje nije svoj sopstveni subjekt. Ono se ovde izjednačava, međutim, sa subjektom, u van-subjektivnosti koja ga, kao takva, i traži, uronjena u nepokret i egzistencijalno nepomirljiva sa njime, ali nesposobna da dođe – kao van-subjektivnost – do stvarnoga pokreta kao pokreta subjekta ili kao ispunjavanja subjektivnosti, pa zbog toga sposobna da dođe do ovoga„čistog” kretanja, odnosno do iluzije o mogućnosti takvog kretanja. U ovoj iluziji nju drži sama njena van-subjektivna subjektivnost koja uvek izvan svega i u svemu, na svakoj ravni, vidi samo spoljašnost fenomena, ali drži je u toj iluziji i želja da od kretanja dobije egzistenciju, putem suprotnim od jedino mogućeg puta: od subjekta egzistencije ka kretanju. Duh zaveren ovom kretanju događanju) izjednačenom sa egzistencijom deli ovde zabludu i sudbinu duha izgrednika, sve do poistovećivanja sa njim: nestvaran za samog sebe, a bivajući pamfletističko-individualistički duh sukoba Ja i ne-ja, duh nasilja, on veruje da se egzistencija može iznuditi od kretanja, kao što izgrednik veruje da se od sveta, kao njegovog ne-ja, može iznuditi njegovo Ja, „sklonjeno” (na silu zatvoreno) u to ne-ja, odnosno da se može oteti od reda tog ne-ja, izgredom, kao izuzimanjem iz tog reda (koji je gred u ostvarivanju, kretanjem, pa je gresti ovo kretanje po jednom redu, kojim taj red i ostvaruje sebe). Podela sudbine ovog majstora „programa” sa izgrednikom po tome je nužna i potvrđuje pretpostavku o nebitnosti samog programa, o njemu samo kao o funkciji ovoga događanja kao idealno-čistog kretanja.] Otuda svest koja se ovde javlja kao svest o ništavilu jeste svest pustinjskog sveta mirovanja, užasnuta od njega i užasom posvećena daljem uzaludnom traženju spasenja u kretanju koje je samo sebi svrha i koje bi iz samog sebe išlo (i samom sebi se vraćalo), odnosno još dublje posvećena stvaranju pustinje. Osnovni (iako ne jedini) izraz ovog stvaranja pustinje strahom od nje, jeste jedan veliki „politički”vašar kao vašar ovog neprestanog „događanja”, jedan politički vašar čiji glavni junaci su onemogućeni ljubavnici i koji režira Dosada kao svest o ništavilu egzistencije koja se ne „događa” i koja je zbog toga beskrajno željna „novosti” pa duh mora da režira događaje za buduće novosti koje nikad nisu dovoljno „nove”, kao što i ovaj duh, izvan stvaranja, i kao na samom dnu duha, talog duha, na samoj granici idealno-jezive nepokretnosti, beskrajno stariji od sebe samoga, starošću svoje predviđenosti, svoje nepreobražajnosti, nikada ne može novinom da se objavi samom sebi i njome da se otme od ove utaloženosti ili da bar doživi iluziju svetlosti. Ukoliko je ovde život prazniji (manje život a više pustinja), utoliko je on više događanje, ali ono koje, jer ne može život da „iznudi” životu već ga samo pretvara u privid, uvek ostaje obećanje „pravog” života kao „pravog” događaja, uvek neki budući veliki događaj, i tim više taj događaj što je subektivno-tvoračka moć ovde manja. (Egzistencija sveta zaverenog zatvaranju, maksimalno približenog zatvorenosti, jeste maksimalno svedena na događaj: što je svet zatvoreniji to je on nužnije svet događaja ili što je manje subjekta to je više događaja: duh i događanje nalaze seu obrnutoj srazmeri.)
Bezumne političke strasti sveta palanke potiču iz ove bez-strasnosti (doživljajne nemoći kao moći ništavila, dosade zatvorenog sveta), ali koja bez-strasnost je načelno neprihvatljiva onako kako je neprihvatljiva idealna ravnodušnost (ili samo ništavilo). Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije (sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne, najzad pojedinačne jer nesubjektivne) kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla na istoriju događaja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Načelo lukavstva je vrhovno „radno” načelo ove politike koja je bezpolitična jer bez cilja, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nad-igravanja i iz-igravanja. Ne biti prevaren je ovde i dalje osnovni imperativ koji, u praksi, znači prevariti jer praksu svest ovog imperativa neprestano oseća kao moguću prevaru.
Svakako, podmet ovog bezumno-strasnog političkog života, koji je sam sebi svrha, i čija bez-svrhovitost, prividno neutilitarna, jeste nužna posledica utilitarizma dovedenog do same njegove nemogućnosti (do svesti, ma kako mutne i pometene, o ovoj nemogućnosti) – javlja se u različitim vidovima, a možda je to, pre svega: 1) pojedinac koji u agoniji plemenskog jedinstva upoznaje agoniju plemenskog nad-ja (njegove normativnosti) kao mogućnost sopstvenog Ja, i to pre svega kao „važenja” i „moći” (tim više što je ova agonija očiglednija i što je on, lično, dublje proživljava; sopstvena moć se prihvata sa strahom, kao izraz otpadništva i kao „greh” slobode, ali i kao pokušaj da se u njoj nađe zaborav istog „greha”); 2) pojedinac koji, protivan svojom pojedinačnošću jedno-obraznosti nad-jau praksi na smrt osuđenog plemena, nije protivan i plemenskoj svesti o socijalnom životu kao životu singularizma, i koji singularizam nad-ja pokušava da produži kroz sopstveno Ja, osećajući se kao pleme (koje jedino kroz njega progovara a ne kroz druge) jer je plemenski nepomiren sa ma kakvim pluralizmom, i, najzad, 3) strogo determinisan pojedinac čija nesloboda je i ovde jemstvo neodgovornosti kao ove slobode za učestvovanje u ovom političkom vašaru, odnosno strogo determinisan pojedinac koji, prihvatajući svoju neslobodu kao neodgovornost, stvara od neodgovornosti tu slobodu koja nije sloboda stvaralačka i zato je sloboda za učešće u događajima. Ali, uvek je on duh koji u politici kao događanju traži spas od ništavila, sa groznicom koja raste srazmerno iskušenju ništavila. Ako ova njegova delatnost ne može da bude stvarna, kao što ni subjekt ove delatnosti ne može sebe u njoj stvarno da nađe, ona ne može da ostane idealno izvan delatnosti i izvan naloga za stvaranje subjekta. Upravo nalog delatnosti njega i upućuje na ovaj pokušaj „prevare”egzistencije, na ovaj pokušaj pretvaranja sveta palanke u jedan veliki politički vašar na kome je sve „privid” a ne stvarnost, i na kome je sve, zbog toga, kao u snu, s onu stranu svake tragične opasnosti; služba ovom vašaru je neželjena pohvala delatnosti stvarne egzistencije, tako uporno odbijane: samo prisustvo ove delatnosti kao zapovesti u duhu može da nadahne za ovu prevaru u kojoj učestvuje čitav jedan svet ukobljen istom kobi, jedinstven po jedinstvenoj svojoj nemogućnosti da spase idealno (plemensko) jedinstvo, ono koje ovde ostaje samo prividno van-vremeno jer je idealna stvarnost što stvara budućnost poricanjem „stvarne” stvarnosti kao nedovoljne, jedan utopijski san koji „pokreće” istoriju, najzad jedna iluzija bez koje nema istorije.
Odlomak preuzet sa E-novina