Radomir Konstantinović, CZKD, foto: Peščanik
Tekst je uobličen na osnovu autorovog razgovora sa Brankom Mihajlović za Radio Slobodnu Evropu i objavljen u listu Danas 16-17.3.2002.
Beogradski krug osnovan je u otporu nacionalizmu, koji je okupirao
većinsku svest Srbije, ali kome se stavila na raspolaganje i većina
srpske inteligencije. Najpre su me pozvali da pravimo novo udruženje
književnika, ali smo odustali od toga jer je ocenjeno da treba
obuhvatiti što širi krug intelektualaca. Napravio sam nacrt za nešto što
sam nazvao Nova akademija (svakako, antiakademijska, u svakom pogledu),
ali ni to nije bilo prihvaćeno. Ideja o Beogradskom krugu rodila se u
razgovorima koje smo tada vodili. Tada sam prvi put sreo Miladina
Životića, jednog jutra, u prostorijama pozorišta „Duško Radović“. Istom
prilikom upoznao sam se i sa Nebojšom Popovim. Sećam se: video sam ga
kako, u nekom hodniku, kanapom uvezuje brojeve Republike.
Apsolutno je bilo nemogućno, duboko ponižavajuće, ćutke trpeti
nacionalistički teror. Zato ne bih ovo nazvao „javnim poslom“. Ovo je
bio otpor. I to otpor usamljenika. Veoma potreban i veoma opasan: protiv
nas je bila vlast krvavog režima, ali i većinska opozicija, ogrezla u
nacionalizmu. I još više: susedi, rodbina, čak dojučerašnji prijatelji,
od kojih su mnogi prestali da mi se javljaju na ulici. Naša imena bila
su zabranjena. U javnosti smo postojali onoliko koliko smo postojali u Borbi.
Ona je redovno objavljivala govore održane u okviru ciklusa „Druga
Srbija“, kojim je počeo rad Beogradskog kruga, i to svakodnevno. Borba je, između ostalih izdavača, štampala i zbornik Druga Srbija. Taj zbornik priredili su Aljoša Mimica i Ivan Čolović.
Nisam bio pristalica nikakve „platforme“, nikakvog programa. Smatrao
sam da ne treba da govorimo kolektivno, programski, dakle bezimeno
(anonimno). Nego da svako od nas, ponaosob, pod punim imenom i
prezimenom, ima da kaže šta hoće (i šta sme, naravno). U tome smo se
složili lako: Beogradski krug počivao je na ideji ličnosti – ili, ako
hoćete, na ličnosti kao kategoričkom imperativu. Mislio sam da
individualni (ili stvarni) govor ne treba utapati u govor programski,
kolektivni (ili apstraktni). Tako je i došlo do „Druge Srbije“. Na svoj
način, „Druga Srbija“ (iz subote u subotu u Studentskom kulturnom
centru, u strahotno, krvavo proleće 1992) jeste objava
ličnosti, trijumf moralne i intelektualne odgovornosti. Ništa nismo
planirali, nikakvu temu. Jedino smo se dogovarali o govornicima, od
subote do subote. Nalazili smo se najpre u Studentskom kulturnom centru,
kasnije u mom stanu. To su bili veliki trenuci za mene. I ne samo za
mene. Siguran sam u to.
Borba protiv nacionalizma jeste borba protiv samoće. Zašto? Zato što
je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog, pa i ovog
nacionalističkog s početka devedesetih godina. Ovo što vam sad kažem
rekao sam pre deset godina, na početku „Druge Srbije“, na dan 11. aprila
1992. godine. Beogradski krug bio je krug spasonosnog prijateljstva, pa
je zato, uistinu, bila privilegija naći se u njemu. Mislim na
prijateljstvo, kao na privilegiju (valjda najveću od svih privilegija).
Ali, ne manje, mislim i na privilegiju manjine, neodvojivu od
privilegije prijateljstva. Stvar prijateljstva je fundamentalno
manjinska stvar. Mislim – fundamentalno tvoračka stvar: u marginalnosti
je duša istorije. „Druga Srbija“ – dakle Srbija evropska – jeste
marginalna Srbija, i dan-danas, i upravo kao takva, marginalna, jedina
moguća budućnost Srbije.
Koliku je snagu tada imala Druga Srbija? Velika sala Studentskog
kulturnog centra bila je svake subote dupke puna. Mnogi su morali da
stoje. Uza zidove. U vratima. Dolazili su, naravno, da čuju nešto što
još nisu znali. Da čuju ljude od istinskog autoriteta. Ali, dolazili su
takođe da čuju i ono što su znali, a što je stvar ne manje važna, velika
stvar: dolazili su da čuju kako ono što je njihovo, najdublje njihovo,
ali bez glasa, zadržano u nemosti, eto, ipak progovara, kako se
materijalizuje u govor. Bilo je to svojevrsno posvećivanje u javnost,
jedino mesto gde je, u proleće 1992. godine, moglo da se govori. Bilo je
to veliko posvećivanje u govor. Nešto kao rađanje govora. To je bilo
veoma značajno, to slušanje onoga što se već znalo, što se zna, i što
postaje, ako se ponavlja (i to pod pretnjom kazne, u policijskom
okruženju), neka vrsta rituala, nešto što se ritualizuje. To, svakako,
nismo mogli planirati. To je zavisilo od svakog govornika. Nešto
nepredvidljivo, i nešto neodoljivo. Jer je neodoljivo ono što je
nepredvidljivo.
Doživeo sam ja tu silu neodoljivosti, silu „Druge Srbije“. Snaga
„Druge Srbije“ bila je prevashodno moralna snaga, što će reći snaga
manjine koja dolazi do samosvesti (i samopoštovanja) usred opšte moralne
i fizičke bede. U izvesnom smislu bila je to zavera, ona najteža, jer
je valjda najbitnija: zavera protiv terora predubeđenja. Rekao bih da je
to zavera manjinske racionalnosti protiv većinske iracionalnosti. (Jer
totalitaristička strahovlada bila je, i ovde, strahovlada
iracionalnosti: nacionalistička svest, tako svemoćna u ovo doba, jeste
izrazito iracionalna svest, odnosno ne-svest ili „svest“ predubeđenja.)
Mi smo, kao ljudi ove manjinske svesti, bili za većinsku svest
izdajnici. Tako su nas optuživali. Ali, istinu govoreći, u odnosu na tu
svest zaista smo to i bili. Na prvoj sesiji „Druge Srbije“ Filip David
odgovorio je na optužbe da smo izdajnici rečima nezaboravnim. Evo tih
reči: „Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici. Izdajnici
sistema koji priziva rat i glad, gde narodi žive u groznici, hranjeni
mržnjom i obmanama, bolesni od manije gonjenja i manije veličine u isti
mah. Biti izdajnik u takvoj zemlji, u takvom sistemu, najmanje je što
može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek“.
U ovim Davidovim rečima ja vidim samu suštinu Beogradskog kruga, ali
takođe i stvarnosti u kojoj su one izrečene. Šta smo mogli drugo da
radimo nego da (i to svako od nas ponaosob) branimo svoju moralnost?
Odbrana morala, to je poslednja odbrana. Moral je poslednje što ostaje
sirotinji. Čitao sam negde u vezi s našim radom, da je malo koristi
(tako je to rečeno, od reči do reči) od „lepih duša“. Te „lepe duše“
pozajmljene su od Hegela, iz njegove Fenomenologije duha. To su
duše neučestvovanja u svetskim stvarima, duše zaokupljene isključivo
sopstvenom moralnošću. Zar Miladin Životić – lepa duša? Onaj koga su,
bolesnog, vukli kroz tunel ispod sarajevskog aerodroma, kada je s
najboljim ljudima „Druge Srbije“ išao u pohode tom stradalnom Sarajevu,
usred rata, pod granatama? Neću da pitam gde je, za to vreme, bio taj
kritičar „lepih duša“. „Lepe duše“ „Druge Srbije“ („mondijalisti“?!):
Gojko Nikoliš, Sima Ćirković, Dušan Makavejev? Ili, možda, još: Milovan
Đilas, Vladimir Pogačić, Đorđe Lebović, Ljubiša Rajić? I još: Veljko
Milatović, Mirko Tepavac, Goran Marković, Laslo Vegel, Aleksandar
Nenadović, Bogdan Bogdanović, Latinka Perović, Nenad Daković, Milorad
Belančić, Slobodan Inić?
„Demokratski nacionalizam“? U duši demokratskog nacionalizma je Ravna
gora, ona iz slogana „Ravna gora pobediti mora“, kojim je dr Vojislav
Koštunica pozdravio Ravnogorce u selu Ba, 8. maja 1995. godine. Tada je
on rekao da su „ciljevi Ravnogorskog pokreta bili […] oslobodilački,
ciljevi komunističkog pokreta zavojevački, porobljivački. Ravnogorci su
se borili da svoj narod oslobode. Komunisti su hteli da svoj narod
porobe. […] Kako je Ravnogorcima cilj bila sloboda, oni su težili da se
za nju izbore, da je osvoje primernim sredstvima. Ta sredstva su bila
demokratska a ne nasilnička“. Četnici Draže Mihajlovića su „bili
rukovođeni težnjom da svaki život sačuvaju“, jer je „svaki ljudski život
dragocen“. Svaki, sem života dr Sime Miloševića i Ivana Gorana
Kovačića. Dr Sima Milošević, profesor beogradskog Medicinskog fakulteta,
bio je ranjen na Sutjesci; Ivan Goran Kovačić (pesnik „Jame“, treba li
to da kažem?) nije hteo da ga ostavi, pa su ga zajedno sa Simom
Miloševićem našli četnici i zaklali („jer svaki je ljudski život
dragocen“) u selu Vrbnica, nedaleko od Foče, sredinom juna 1943. godine.
Moja ulica nosila je ime Sime Miloševića. Sad je to ime izbrisano. Ali
zato će jedna druga beogradska ulica dobiti ime jednog drugog doktora, a
to je doktor Svetislav Stefanović. On je u nacističkom Srpskom narodu
godine 1942, na Božić, apelovao „za uključenje Nove Srbije u novi
poredak Evrope, koji se stvara u borbi ujedinjenih naroda Evrope protiv
anglo-amerikanske i anti-evropske plutokratije i judeo-masonske
internacionalne lažne demokratije“.
U kom drugom gradu Evrope ulice dobijaju imena nacističkih ideologa?
Ovo je pitanje za nacionaliste (pa i one „demokratske“, svakako),
pitanje važno, i to zato što odnos nacionalista prema zločinima (i
zločincima) iz najnovijeg vremena, iz epohe razaranja Jugoslavije, može
da se razume samo u vezi s njihovim odnosom prema zločinima i zločincima
Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Mislim da srpski nacionalizam ne
pristaje na Haški tribunal onako kako ne pristaje na suočavanje sa
sopstvenim zločinima.
Da završim. Ako vas pitaju šta je „Druga Srbija“ (šta je bila, šta jeste, šta će biti), slobodno recite: „Druga Srbija“ je Srbija koja se ne miri sa zločinom.
Iz knjige, „Druga Srbija 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002, str. 15.