Radoje Domanović je rođen 16. februara 1873. godine.
Umro je 17. avgusta 1908 godine. Domanović je prvi pravi satiričar među
srpskim realistima a satira je i glavno obilježje njegovog talenta. On
je tvorac srpske satirične pripovjetke. BUKA Vas podsjeća na jedan od
njegovih najpoznatijih satiričnih tekstova- Razmišljanje jednog običnog
srpskog vola
Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele,
plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima
ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to,
ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački
vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati
šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće –
mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji
samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti,
i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to
nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje
zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni
kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika,
ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u
kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se
vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u
nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na kraju
krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od
ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.
Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu,
trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so,
preživa i riče. Zove se Sivonja.
Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola
njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i
otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve
gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac
kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa
veseo uđe u jednu malu me'anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom
rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze
sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao
priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku,
najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz
slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi
koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te
nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da
okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi
pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega
ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a
taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to
posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne
mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu
tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola
poče misliti:
– Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto
toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj
rod?… Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina
dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u
Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji
stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare
slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga,
već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a
nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam
srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi
moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih.” Bože
sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a
eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!
Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o
njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa
muknu:
– Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti
se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama
volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!
Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.
– Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, Kosovsku bitku.
Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci ‘ranu i
ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi.
Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio.
Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći
ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da
uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a
naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za
oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava
da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao
njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u
toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i
njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije
rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u
ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji
stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama
ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo
izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je
savesno i trpeljivo vršili.
Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj
rod pati otkad postoji, pamtimo mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad
ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na
kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas
još muke nisu udarali.
Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod
što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi”, a eto moj
gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da
čine dobro bližnjem svome, n oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je
najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a
već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga
što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im
primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne
čine.
Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.
– Pa zar onda – produži on dalje svoje tužne misli – nismo ja i moj
rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio,
nikom ništa nisam ukrao, nisam iikog otpustio iz državne službe ni kriva
ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno
bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao
svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno
svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što
nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me
otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je
travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju
otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo
im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za
otadžbinu…
– Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve
poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo
celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.
Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše,
šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga
to muči; najednom muknu radosno:
– A, sad znam, mora to biti? – i produži misli:
– To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram
ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. – U čemu su ta
njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to
toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!”. A ako im ne naredi, ne smeju
da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i
udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni
toliko građanske kuraži nemaju.
Utom iziiđe gazda iz me'ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.
– Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu
krvlju preci izvojevali. Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su
je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i
zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja.
A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni rad nici kao što su
naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi
svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.
Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.
April 1902.godine