Latinka Perović umrla je kada još jedna u nizu kriza oko
Kosova i na Kosovu kulminira. Mnogi se nadaju, ovo će biti poslednji
put, to je ta završna kriza posle koje sledi kraj, jer vreme je da se
stvari konačno raspletu i Srbija jednom zauvek izvuče iz kosovskog
čvora. Latinka Perović je znala, neće se desiti. Mnogi su Latinku
Perović poznavali bolje od mene i čitali je više od mene. U njenom
velikom opusu, mene su više od drugih zanimale tri stvari – njena želja
da utemelji nešto poput istorije liberalne misli u Srbiji; njen pogled
na raspad Jugoslavije; i u svetlu napada Rusije na Ukrajinu te
nesposobnosti Srbije da zauzme ispravan stav prema tom ratu, uticaj
ruskih mislilaca na domaću političku misao.
Iako joj je politička karijera bila obeležena Jugoslavijom i vezana
za nju, kao istoričarku, Latinku Perović, moj je utisak, zanimala je
ponajviše Srbija – njena prošlost i sadašnjost. Za razliku od mnogih
drugih, za raspad Jugoslavije ona je razloge pre svega tražila u Srbiji:
sasvim konkretno, u domaćoj kolektivnoj nesposobnosti da se razabere
šta su zajednički interesi i da se onda racionalno, dosledno i uporno
radi na njihovom ispunjenju. Njeno zanimanje za srpske liberale iz 19.
veka, iz ugla pogubnih srpskih političkih grešaka s kraja 20 veka,
izgleda kao hvatanje za poslovičnu slamku. U liberalnoj misli, verujem,
videla je Latinka Perović ključnu smernicu za Srbiju.
Ako bi se moglo pokazati da ta misao ima svoje korene u samoj Srbiji,
da nije neka veštačka izraslina koja se želi nakalemiti na autohtono,
kolektivističko srpsko političko telo, onda bi se ona mogla predstaviti
ne samo kao legitimna nego i kao punopravna politička opcija spram svih
onih drugih, kolektivističkih (narodnjaštvo, dogmatski socijalizam i
nacionalizam) što u kontinuitetu decenijama dominiraju u domaćem
političkom polju. Koliko god da je želja bila plemenita, sama prošlost
bila je izrazito surova. A Latinka Perović je nije ulepšavala niti
krivotvorila – sudbine srpskih liberala u 19. veku bile su mahom
tragične. A takvi su danas i izgledi da jedna liberalna politička opcija
može ovde da se nosi s kolektivističkim političkim zanosima.
S tim u vezi je razumevanje raspada Jugoslavije, kako sam ja razumeo
da ga Latinka Perović predstavlja. Ona nije sumnjala u to da su za
raspad savezne države ponajviše krivi (ili, ako je nekome tako lakše,
odgovorni) – Srbi. Kolektivno nepoverenje u demokratske procedure iza
kojih stoji ustav sa svojim ograničenjima volje većine (to je ono što se
zove ustavna demokratija) krilo se iza krinke zabrinutosti za sudbinu
naroda koji bi po raspadu Jugoslavije ostao manjina u novonastalim
državama. Kao da su se Srbi bojali da će se drugi prema srpskoj manjini
ponašati kao što su oni, dakle sami Srbi, planirali da se ponašaju prema
manjinama u Srbiji.
Kako onda, tako i danas, na to je Latinka Perović uporno skretala
pažnju, problem, recimo, na Kosovu, nema korene na samom Kosovu, nego je
nastao i može da se reši samo u Srbiji. Ideja je jednostavna – kada
Srbija postane uređena država (ili ustavna demokratija), biće u stanju
da reši i sve probleme sa susedima, ako to još uopšte budu problemi.
Stalno bacanje pogleda preko granice, ka susednim zemljama, zapravo je
izgovor za to što se u samoj Srbiji u nedogled odlaže postavljanje
temelja za pristojnu državu i pristojno društvo. Svako nasilje vlasti u
Srbiji nad žiteljima Srbije, pravdalo se patnjom srpske manjine s druge
strane granice.
Kada se tako posmatra, a na to nas je navodila Latinka Perović, onda
postaje kristalno jasno da vlastima u Beogradu nikako ne ide u prilog da
se reši takozvano pitanje Kosova. Naprotiv, u prilog im idu krize i
napetosti. Kosovsko pitanje rešava se u Beogradu, a ne na Kosovu, kao
što je Jugoslavija počela da se para u Beogradu, a ne u Sloveniji. I
posle tri decenije, Srbija se vrti u istom vrzinom kolu raspada
Jugoslavije. Latinka Perović tri decenije strpljivo je objašnjavala i
kako se Srbija u tom kolu našla i kako se iz njega izlazi. Ironija
istorije je to što je umrla u trenutku kada Srbija zatvara još jedan
krug bez nade i bez izlaza na vidiku.
Istorija liberala trebalo je da pokaže i da u vreme kada nastaje ono
što danas bez ograda nazivamo Zapadom, i u Srbiji žive neki – nazovimo
ih tako – protozapadnjaci. Biti u 19. veku liberal, ne samo u Srbiji,
nego bilo gde, nije bila stvar pomodarstva već čvrstog uverenja. To
uverenje stajalo je na veri u razum, i odatle izvedene dve sposobnosti –
da se ispravno moralno sudi i da se živi zajedno i u miru čak i ako
nismo svi isti. Nasuprot tome, kao da je htela da pokaže Latinka
Perović, uvezene su bile kolektivističke ideje, i to naravno ne sa
Zapada, gde ih je takođe bilo, nego sa Istoka, to jest iz Rusije, gde su
opet stigle – jeste, odakle drugde nego – sa Zapada.
Srpske kolektivističke (ili nacionalističke, ako je nekome tako
draže) ideje tako su odraz odraza: formiraju se na osnovu ideja
dobijenih iz druge ruke. Zabavno je još što se to onda predstavlja kao
neka autohtona domaća misao koju treba braniti i sačuvati od pogubnih
uticaja sa Zapada.
Decenijama je Latinka Perović sedela u biblioteci, pregledala arhive i
sklapala priču bolju od ove koja dominira domaćom politikom. Verovala
je u činjenice, verovala je u to da istina obavezuje i dosledno iznosila
istinu o novijoj prošlosti Srbije, onoj od pre dva veka i ovoj bliskoj,
što nikako da se završi. U svakom smislu, njen trud bi se morao videti
kao prosvetiteljski. I to baš u onom smislu mladalačkog zamaha
prosvetiteljstva iz 19. veka. Samo što je Latinka Perović dobro znala da
je 19. vek gotov i da taj naivni prosvetiteljski zanos iz tog vremena
na kraju 20. veka i na početku 21. mora izgledati pomalo i groteskno.
Otuda dvostrukost u tonu njenog pisanja: s jedne strane obaveza da se
kaže istina i s druge strane svest o tome da istina malo šta može da
promeni.
Prosvetiteljka bez prosvetiteljskog optimizma, tako je meni izgledala
Latinka Perović, barem u vezi s ove tri stvari koje su mi bile važne u
njenim tekstovima. Hrabrost istine – moglo bi se i tako opisati to što
je radila: govoriti istinu i kada znaš da gotovo niko ne želi da je
čuje.
Peščanik