Foto: Arhiva
Užasan
zločin koji se dogodio 3.5. 2023. godine, u centru Beograda, u elitnoj (prefiks
„elitna“ nosi dugi niz godina) osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, iz temelja
je potresao Srbiju, ali i celi region
Jugoistočne Evrope. U krvavom piru je od strane 13-ogodišnjeg učenika stradalo 9
učenika i čuvar, a ranjeno još 5 učenika i nastavnica istorije. Ovaj događaj je
u velikoj meri izgledao kao da je naučen u video igricama.
On je
otkrio da mnogo stvari ne funkcioniše u pristupu našim najmlađim
učenicima u obrazovanju. Tako smo se suočili na najstrašniji način sa
posledicama obrazovne destrukcije.
Društva su
danas opsednuta destrukcijom u različitim oblicima, tako je destrukcija ušla u
život tzv. Z generacije (rođeni od 1996. do 2010. godine), koja je apsorbovala
kroz medije, društvene mreže i video igrice destruktivne sadržaje ( i naučila
ih). Ta generacija učenika, koja je čitav svoj život do sada vodila uz pomoć
novih tehnologija, dobila je sadržaje bez emocija, sa nasiljem kao normalnim
vidom života, koju je najčešće do sada pokazivala u virtuelnom svetu i u međusobnim
odnosima u školi.
S druge
strane, statična osnovna škola je za te generacije pre svega institucija koja ih malo motiviše,
dosadan sistem, sa nizom nerešenih odnosa između učenika, i sa ništa manje, rekli
bismo, čudnim odnosom između institucije, učenika, roditelja i nastavnika.
Obrazovanje
na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine na prostoru Jugoistočne
Evrope (bivše Jugoslavije) izgubilo je značaj koji je imalo u zajedničkoj
državi, doživelo je stručni i organizacioni pad, koji se u vreme raspada zajedničke države pretvorio
u ozbiljno zaostajanje za Evropom i svetom. Nažalost, od tada nije se posvetilo
dovoljno pažnje novim oblicima rada sa
generacijama koje dolaze, „izgubili“ su se eksperti ( nestali su, jer
obrazovanje više nikome nije bilo važno), a i ozbiljna istraživanja su zanemarena.
S druge
strane, globalno obrazovanje je tretirano kao ozbiljan proces u kome je sve
povezano, pogotovu kao osnovni temelj moderne nauke i ekonomije. Kriza
globalnog obrazovanja koja nastaje devedesetih godina rešavala se ulaganjem u nove tehnologije, inovacijama i
novim formama učenja. Tako su početkom XXI veka izazvani tektonski
poremećaji u svetu – digitalizacija u obrazovanju donela je nove mogućnosti, a i stari
organizacioni sistem škole počeo je da se menja. Stručnjaci u svetu su sve više tražili ( i
traže) nove forme rada sa generacijama koje dolaze.
U regiji
Jugoistočne Evrope očuvala se statična stara školska organizacija, ali sada
prilično osiromašena. Početkom XXI veka, sudarila
se sa neoliberalnim konceptom obrazovanja, koji su forsirale nove vlasti, i
novim digitalnim sistemima učenja i podučavanja. Ali u isto vreme, ulaganja u
sistem obrazovanja uglavnom su se smanjivala. Zato su se uloga i značaj
obrazovanja naglo smanjili, a interesovanje se podizalo samo kada su u pitanju
bile neke afere. Dobili smo anemičnu i nemoćnu školu.
Dok je u
prvim godinama XXI veka škola mogla kozmetički da opstane zbog
usporenog perioda modernizacije, od 2010. godine postaje vidljivo da čitav
region Jugoistočne Evrope počinje da zaostaje za globalnim procesima, što se
sve više odražava kroz nezadovoljstvo mladih.
Posljednjih
dve-tri godine statični sistem obrazovanja i vaspitanja jasno pokazuje da
pati od obrazovne destrukcije, „bolesti“ obrazovnog sistema, pa umesto da
sprema društvo za novo tehnološko doba, stvara generacije sklone sukobima,
patološkom individualizmu i otuđenju od porodice i zajednice. To se najviše
događa u sudaru sa dve nove generacija – Z i Alfa generacijom.
Šta
je obrazovna destrukcija?
Obrazovna destrukcija je sistemski problem, njen sastavni deo je velika
doza formalizma bez jasnih kriterija u ocenjivanju, sa niskim kriterijima kod
pojedinih obrazovnih programa, vidnom korupcijom i lažiranjem rezultata, te naročito lošim odnosima među akterima u
obrazovanju. U svom ishodu obrazovna destrukcija
rađa nezainteresovanost stanovništva za značaj obrazovanja u društvu. Odnosno,
nepoverenje u ishode obrazovanja i prenos znanja. Tako da se stanovništvo ( uz
pomoć politike i intelektualnih elita) oslanja na druge oblike rešavanja
društvenih i ekonomskih problema. U društvu počinju da vladaju sistemi
kontraznanja, glasina, rešavanje putem društvenih mreža, nestručna tumačenja,
interesni protokoli donošenja odluka, partijski i porodični kriteriji kao
temelji društvenog i karijernog napretka.
Obrazovna destrukcija u školama ne može se suzbiti inspekcijskim
nadzorom ili političkim i upravnim odlukama, ona se mora suzbijati sistemski
kroz posebne alate koje mi do sada nismo dovoljno koristili – standarde,
heterogenost obrazovanja (ovo je posebno važno u visokom obrazovanju kroz heterogenost studija i studijskih programa), pravila učenja kroz praktičan rad, reformske zakone, ekspertske centre i
timove, transparentnost podučavanja, ulazak lokalne zajednice u praćenje
razvoja učenika i njihova generalna zaštita. Ovi alati suzbijaju obrazovnu
destrukciju kroz isticanje sistema vrednovanja, prikazivanja dobrobiti
obrazovanja, digitalizaciju, prenos znanja i karijernim obrazovanjem.
Zašto o ovome govorimo? Jer ovakvi događaji traže da imamo jasan odgovor
– šta je dobrobit obrazovanja za naše društvo, ono što je u svojoj filozofiji
Gert Biesta postavio kao težišni princip. A to je da se na pitanje vrednosti obrazovanja i učenja ne može
odgovoriti na jednodimenzionalni način, i da kod projektovanja i upravljanja obrazovanjem
moramo misliti na tri nadležnosti obrazovanja:
–
Kvalifikaciju,
–
Socijalizaciju,
–
Subjektivizaciju.
Upravo tu leži naš problem, naše obrazovanje se potpuno odvojilo od
pitanja socijalizacije i subjektivizacije obrazovanja i okrenulo se rašavanju
problema kvalifikacije kao ključne nadležnosti.
Međutim, i socijalizacija i subjektivizacija zahtevaju da se posebno
moramo baviti novim generacijama kao ličnostima koje postaju subjekti
inicijativa i odgovornosti. Škola koncipirana na obrazovnoj destrukciji, upravo odbacuje Biestine predloge i stvara barijeru
prema novim generacijama.
Pored toga, stara organizacija škola, negativni uticaji spoljnih faktora
(politike, medija, korupcije, lošeg upravnog aparata, malog broja stručnih
radnika, nezainteresovanosti i neznanja prenosilaca znanja) uticali su na to da ideja obrazovanja i vaspitanja
izgubi značaj kao funkcija društva koja svima omogućava napredak.
Pored toga, digitalizacija je na velika vrata ušla u obrazovanje u vreme pandemije, ali nije dobila onaj
odgovor koji svaki sistem mora da napravi kada se unapređuje tehnološki
razvoj, a to je zaštita humanizacije procesa rada. Humanizacija procesa
obrazovnog rada postala je nešto što se potiskivalo zbog problema koji su
obrazovanje stalno pratili (finansiranje,
smanjenje populacije, depresivni okružujući sistemi, nezadovoljstvo starijih
generacija, krize nastavničke profesije, fleksibilno tržište rada itd.).
Zato Biesta i ističe da moderno obrazovanje brani svoj integritet u situacijama
kada društvo ili moćne snage društva odluče da ga iskoriste za određene ciljeve.
To isto važi i za obrazovne ustanove, one mogu da očuvaju svoj obrazovni integritet,
samo kada dobiju mogućnost da se odupru unutrašnjim silama ili silama iz spoljnog okruženja,
koje žele da ih prilagode svojim interesima i potrebama.
Nažalost, kod nas nije tako! Zato se u takvom kontekstu našla Z
generacija u Jugoistočnoj Evropi, koja inače drugačije razmišlja, samoobrazujući
se unutar digitalnog sveta. U tom kontekstu se našao i dečak koji je počinio
ovaj zločin. Naravno, mnoge individualne analize tačno su okarakterisale njegov
status u školi i u društvu. Ali ono što moramo da pogledamo, sada kada se ova
tragedija dogodila, jeste reakcija na društvenim mrežama njegovih vršnjaka. Ona je
veoma bitno podeljena, od toga da ga neki veličaju, do toga da ga veliki broj
osuđuje, ali postoji i veliki broj onih koji se jasno ne izjašnjavaju.
Zašto govorimo regionalno, zato što ta generacija koja je nastala u
vreme intenzivne digitalizacije nema ograničenja, ni nacionalnih, ni državnih,
ni verskih granica, ona živi u virtuelnom svetu, sa jasnom međusobnom
komunikacijom putem igrica, video sadržaja ili društvenih mreža. Ona je
prilično nezainteresovana da podilazi starijim generacijama, već gledajući svoj
interes, grade svoj svet koji je jako daleko od interesa starijih. U tom svetu, njihovi odnosi su veoma specifični, grubost, mržnja, nasilje, rušenje
autoriteta sastavni su delovi njihovog
ponašanja, koje je uslovljeno onim što im donosi internet i digitalni mediji.
Oni se sa velikim gnušanjem odnose prema svetu starijih koje shvataju kao
zaostali svet prošlosti. Najbolji primer su nam zajednice navijača u
najpopularnijim sportovima (koji u najvećoj meri pripadaju Z generaciji). Ali
isto tako i zajednice najboljih učenika, koje bitno ignorišu i podcenjuju
sistem u kome se nalaze.
Nažalost, pred nama je ozbiljan sukob generacija u obrazovanju!
Slučaj u Beogradu 3. maja je u stvari izbacio na videlo taj sukob između
Z generacije (koja je na granici sa Alfa generacijom koja obuhvata period od
2010. i završava 2024.) i starijih, jer ovaj slučaj koji je u biti veoma ličio na
video igricu, sa jasnim planom savladavanja prepreka i uništenja neprijatelja,
pokazao je da ova generacija najviše ceni dokazivanje na tom polju. I dok je
čitava javnost šokirano reagovala, utisak je da konzumenti društvenih mreža iz
Z generacije drugačije misle.
Ono što se dogodilo posle samog ubistva učenika i čuvara, pokazalo je da
na društvenim mrežama postoji čitav niz takvih pojedinaca, ali i njihovih
obožavalaca. Oni smatraju da stvarne prepreke treba rešavati na način kao u
video igricama, pri tom pokazajući čitav niz bezosećajnosti prema žrtvama i
njihovim porodicama. Učenje programiranja i rešavanja problema u virtuelnom
sistemu, stvorilo je mogućnost da ovi mladi ljudi prenesu destrukciju u stvarni
svet.
Ovaj slučaj
je pokazao da je sve ono što smo mislili da je skoro individualno u stvari
preraslo u sistem, a videli smo i da se lako može preneti u stvarni svet. Zato
se na prvom mestu na meti našla škola.
Naš
obrazovni sistem se postavio sasvim drugačije prema ovim učenicima, ignorišući
svet učenika osnovnih škola. Društvo je generalno ostavilo osiromašenu školu da
se nosi sa svim posledicama neoliberalnog koncepta obrazovanja, velikog stepena
nejednakosti i vladavine digitalnih medija. Taj
ekonomistički pristup starijih prema obrazovanju (da je skupo, da se može dobro
zaraditi i bez škole itd.) ruši integritet obrazovanja u očima Z generacije.
To dovodi do marginalizacije vaspitnog rada i birokratizacije sistema rada sa
učenicima. Učenici svoj svet i pravila u njemu razvijaju zahvaljujući
digitalnoj komunikaciji i međusobnim odnosima moći (vršnjačko nasilje). Odrasli
su jako daleko od tog shvatanja i tu je osnovni problem, virtuelne zajednice
učenika su zasnovane na pravilima većine, koja nema mnogo milosti prema
pojedincima koji su drugačiji ili siromašniji. Pored toga, Z generacija je uvek spremna da iskoristi sve
što joj je dostupno u realnom svetu, i to samo u onoj meri koja joj odgovara (u slučaju
ovog dečaka to je boravak u streljani ili treninzi nekih borilačkih sportova),
a ostalo, odnose, komunikaciju, prebacuje u svoj virtuelni svet.
Ovaj slučaj u Beogradu pokazuje da su unutar Z generacije vidljive
ogromne razlike, koje su bitno vezane za socijalni i ekonomski status. Zato
njih karakteriše postojanje zatvorenih zajednica (echo komora) i izdvajanje
pojedinaca koji ne mogu da odgovore pravilima ovih zajednica unutar virtuelnog, ali i realnog sveta (vršnjačko nasilje). Možemo otvoreno reći da je ovo mozaična
generacija prema stepenu interesovanja u primeni novih tehnologija.
Škola je danas tako organizovana da odstupa od pravila ove generacije
(još više će biti problem kada se pojavi snažnije Alfa generacija, koja tek
stiže iza Z generacije), jer školski sistem je spor i zasniva se na sporom preventivnom
delovanju (uvek nedovoljno ljudi za ovu delatnost) i na kratkotrajnom delovanju
kada se dese ovakve situacije. Ali i jedno i drugo imaju jedinstven problem, a
to je da su komunikaciju osmislili stariji, prilagođavajući se normama stare
škole i da to teško dopire do učenika.
Ono što usložnjava ovaj problem jeste nepoverenje učenika prema školi kao
instituciji. Što se u ovom slučaju još više pokazalo. Učenik nije mogao biti
prepoznat kao potencijalna opasnost, jer je imao sve karakteristike dobrog učenika,
a službe u školama se bave lošima. Ali ono što je nedostajalo (kako ističe
urednik BUKA Aleksandar Trifunović), a to je komunikacija ili pitanje: Kako si
Kosta?
Zato je argentinski filozof obrazovanja Jorge Noro i napisao onu čuvenu
rečenicu: „Nećemo ovaj sistem, dajte nam novi“! I zajedno sa svojim kolegama
napravio program Nuevo Mundo Educativo!
Tu i jeste rešenje našeg susreta sa Z i ubuduće Alfa generacijama, stvaranje novog
sistema podučavanja, koji će više ličiti na postdigitalni školski svet (kako ga
vidi više stručnjaka okupljenih oko časopisa „Postdigital science and education“
koji uređuje naš mladi kolega Petar Jandrić iz Zagreba), koji će omogućiti
našoj deci da se humanistički obrazuju u povezanosti
digitalizacije, humanizma i vrednosti koje
nose starije generacije.
Ali to je, ne samo promena škole, već još više njenog okruženja. Upravo u onom čuvenom članku iz 2013. godine[1], finski
reformator Pasi Sahlberga je izneo
hipotezu (koju parafraziramo):
Kada bi se najbolji nastavnici i direktori finskih škola zamenili na 5 godina sa nastavnicima i direktorima u američkoj državi Idaho, kakve bismo rezultate dobili? Mi bismo verovatno očekivali da bi se urušio finski sistem, a
napredovao sistem Idahoa!
No, Pasi Sahlberg ističe da se očekivanja običnog čoveka ne bi ostvarila.
Za pet godina provedenih u školama Idahoa najbolji finski nastavnici bi se
prilagodili sistemu učenja i vrednovanja znanja koje vlada u Americi. A
nastavnici Idahoa bi u Finskoj prihvatili sve one elemente kulture učenja koja
vlada u Finskoj. Tako da… niti bi se popravio sistem učenja u Idahu, niti bi se
srušio u Finskoj. Jednostavno, ako gradite okruženje zasnovano na učenju, ono
mora obuhvatiti sve kategorije
stanovništva, a ne samo bogatu decu i motivisane nastavnike. Ako društvo
marginalizuje ishode obrazovanja, obrazovna destrukcija će delovati na sve kategorije stanovništva. Najbolji će otići, prosečni će se
prilagoditi situaciji u društvu (mada mnogi danas odlaze da rade u inostranstvu
i manje složene poslove), a najlošiji će sniziti nivo znanja u svim društvenim
sistemima.
Odgovor zato treba tražiti u filmu Jasmile Žbanić o Emeriku Blumu i
Energoinvestu! To pokazuje šta nam je obrazovna destrukcija sve uradila.
Dakle, ako nastavimo ovako da se ponašamo prema generaciji učenika koja
dolazi, imaćemo sve više ekscesa koji će se različito vrednovati. Moramo
pristupi tako da Z generacija shvati da su vrednosti koje oni gaje i te kako
podložne kritičkom rasuđivanju, kao što oni rasuđuju kritički sve postupke
starijih.
A za to nam treba ideja Jorge Noroa i njegovih saradnika – novi obrazovni svet,
a do njega se dolazi bez politike, sujete, bez političkih, akademskih,
medijskih blokada, i to sa ljudima koji stvarno razumeju pristup mladima.
(na izradi ovog teksta zahvaljujem na
sugestijama prof. dr Marijani Šećibović)
[1] Sahlberg, P. (2013). What if
Finland’s great teachers taught in U.S. schools? Washington Post.
May 15.
www.washingtonpost.com/blogs/answer-sheet/wp/2013/05/15/what-if-finlands-great-teachers-taught-in-u-s-schools-not-what-you-think