Već pet godina govorim i pišem za BUKA
magazin, uvek o obrazovanju. Konstatovao
sam već tada da ovaj sistem ne ispunjava društvenu ulogu i da ga treba
zameniti, ali tada su svi mislili da sam neki čudak-profesor, na čije se ideje
možete samo našaliti (za više informacija pogledati tekst BUKA magazina iz 2017
i od maja ove godine).
Međutim, danas se posle događaja u
Beogradu i Lukavcu ne možemo se više tako ponašati, jer škola je danas prva na
udaru Z generacije(rođeni od 1995 do 2010 u doba digitalizacije), i to zbog
jedne politike koja je zanemarila da je potreban drugačiji rad sa najmlađim
generacijama. Uopšte politika svih segmenata društva prema najmlađim
generacijama bila je neverovatno loša, na žalost, i škola se samo uklopila u
ovu politiku. Ali odnos tih mladih prema obrazovanju je sasvim drugačiji u
odnosu shvatanje starijih kako treba da funkcioniše škola. Mladi ne teško
prihvataju da je ovaj model škole za njih interesantan i privlačan. Čak
suprotno, mladi iz Z i Alfa generacije (rođeni posle 2010. godine) vide školu
kao svoje osnovno, neodgovarajuće okruženje. Zato njihov sukob sa starijima je
upravo preko škole.
Posle događaja u Beogradu u maju ove
godine upozorio sam u BUKA magazinu, da ovaj slučaj nije pojedinačan slučaj,
ovo je susret nas starijih sa Z generacijom posle pandemije. Oni su izašli iz
svog virtuelnog sveta, nezadovoljni onim što vide u stvarnom svetu.
Ranko Rajović poznati regionalni
stručnjak neuronauka takođe je upozorio da je ovo ozbiljan, složen problem i da
se ne sme tretirati kao izolovani slučaj. Na žalost, političke strukture, a
pogotovo neke medijske kuće su zanemarile ovo upozorenje. I samo četrdeset i
nešto dana nakon slučaja u Beogradu, dogodio se Lukavac, koji u mnogim stvarima
ima sličnosti sa prethnodnim slučajem (mada ima i dosta razlika).
Šokirani naši političari opet će se pozabaviti
posledicama, tako da ćemo poći od obrazovanja, odmah ćemo završiti školsku
godinu, poslati psihologe, policiju i tu je kraj. Međutim, uzrok ovih događaja
je netrpeljivost ovih Z generacija prema načinima kako funkcionišu naša
društva. Škola je samo prva na udaru, a i ona ne funkcioniše najbolje.
Moramo medijski objasniti ljudima da
su se ovakve pojave očekivale posle pandemije i da su upravo karakteristične za
generacije naših osnovaca, koji su dve godine bili izvan škole, zatvoreni u
svoje kuće, gde su virtuelno komunicirali sa svojim vršnjacima i školom. Tada
su naglo nadogradili svoj virtuelni svet i unapredili digitalna znanja i
komunikaciju. Niko ih nije kontrolisao, niti se mnogo interesovao šta se u tom
svetu događa. Sad je već to ozbiljan
problem. Kako da saznamo sve tajne njihovog sveta i ponašanja, koji je očito
pun nekih pravila, igrica, sajtova i virtuelnih mreža do kojih teško dopiru
odrasli.
Dopreti do tog sveta je jedini put da
zaustavimo mogući sukob generacija, koji se može odvijati na više nivoa – u
porodičnom krugu, u školi, u okruženju. On se može voditi i na različite
načine. Međutim, to moramo uraditi pažljivo, efikasno i stručno. Ukoliko to
ostavimo za kasnije, odrasli će sve više zaostajati za ovim generacijama u
znanju novih tehnologija, koje će se odnositi prema našim dostignućima sa
visokom dozom potcenjivanja. To će stvoriti uslove za još složenije sukobe.
Ono što je posebno opasno: ova dva
slučaja su okidač za druge učenike, da sami počnu da rešavaju svoje probleme sa
odraslima.
Primera radi, samo da istaknemo da finski
stručnjaci (odnosi se na njihove projekte koje su radili multidisciplinarni
timovi, dakle ne samo psiholozi i pedagozi) radili su mnoga istraživanja mladih
u doba pandemije,pogotovu kada je u pitanju igranje igara, ali i poznavanje
digitalnog sveta. Tako na primer, ovi stručnjaci su u poslednjem izveštaju od
pre nekoliko dana, prikazali istraživanja (vodila ga Katariina Salmela Aro sa Univerziteta
u Helsinkiju) gde je jedna od karakteristika ovih generacija privrženost
skupini. Autor ovog izveštaja ističe da su ovo ranjive generacije, pogotov kada
ih odvojite iz njihovog okruženja. Može li to biti jedan od pokazatelja
delovanja ovog mladića iz Lukavca. Očito je da niko nije ozbiljno se shvatio
njegovo ponašanje i pretnje. Dakle imamo jako specifičnu situaciju kada oni
koji vode svet starijih ne prepoznaju opasnost koja se javlja u svetu
adolescenata.
Šta uraditi sada?
1)
Očito se mora završiti
nastava u svim školama u osnovnom i srednjem obrazovanju i napraviti poseban
plan pripreme za rad sa mladima od jeseni.
2)
Entitetske skupštine da
izdvoje sredstva za formiranje ekspertskih timova, koji će se pozabaviti
stvaranjem politika rada sa Z i Alfa generacijom i to najkraćem periodu od 5
godina.
3)
Zatražiti od parlamenata
da obavežu izvršne organe da prestanu da izbegavaju rasprave i dogovore oko
rešavanja problema mladih i škola, ali i da steknu naviku da se konsultuju sa
ekspertima šta u tom prostoru uraditi.
4)
Zatražiti da problem rada
sa mladima u svim segmentima se ne pojednostavljuje i da se ne dozvoli da o
tome se odlučuje unutar neformalnih virtuelnih grupa (izbeći uticaj
kontraznanja na rešavanje ovih problema)
5)
Da se u Bosni i
Hercegovini oformi mreža institucija koja bi kroz stalnu koordinaciju analizirala
rešavanje problema mladih generacija.
6)
Da političari, u svrhu
štednje, prestanu se oslanjati na upravne organe, pre svega na ministarstva i
uprave škola, a da izdvoje sredstva za istraživanja od strane akademskih
institucija i formiranje (obrazovanje) novih stručnjaka koji mogu
multidisciplinarno da se bave ovim problemima kroz nove studijske programe.
7)
Da se oforme posebni
timovi novinara koji će se usavršavati za medijsko praćenje problema sa mladim
generacijama.
Ovo je problem koji će teško izbeći
bilo koja nacija ili urbana celina, zato prestanimo da stalno govorimo: ovo se
događa drugima. Ovde moramo biti svesni da nove generacije ne priznaju nikakve
granice koje postoje u realnom svetu, njih interesuje njihov način života i
rešavanja problema u skladu sa novim tehnologijama. Zato mi stariji moraćemo da
se ponašamo drugačije.