Nekoliko decenija potom, slušao sam sve glasnije povike da je opasno živeti s pripadnicima drugih nacija u istoj državi. Onda je krenulo silovito razaranje Jugoslavije i čudovišno etničko čišćenje. I taman kada se činilo da se raznim pošastima bliži kraj, sve jači su glasovi o suvišnim ljudima, mahom radnicima. Otkud sad ovo?
Ozloglašeni radnici
Dokazivanje da je tržišna privreda superiorna nad komandnom izgleda uverljivo dok se na mesto komande ne stave radnici. Oni bi zaista mogli biti glavni krivci za slom realnog socijalizma ako prihvatimo tvrdnju da su oni bili vladajuća klasa u tom sistemu. Biće da razlozi za svaljivanje krivice na radnike za nestajanje jednog i nastajanje drugog sistema leže negde drugde. Pored banalnih obrazaca – »drž’te lopova«, nalaženja »žrtvenog jarca« i tradicionalnog prezira rada i radnih slojeva – verovatno ima i opipljivijih razloga. Na njih upućuju izjave raznih moćnika koje prenosi gro medija: da su radnici lenjivci, skloni krađi i alkoholu i neupućeni u savremenu tehnologiju… Ne manjka ni ideoloških diskvalifikacija: levičari, samoupravljači, komunjare, staljinisti a još se i nameću za partnere u vlasništvu i učesnike u upravljanju. Uz sve to, veoma su opasni i zato što ne mogu ni da zamisle svoju egzistenciju bez tutorstva države te prizivaju etatizam koji guši apsolutno superiornu privatnu svojinu i tržišnu privredu.
Silovito ruženje radnika naprosto mami iskušenje da se suprotstavimo idealizacijom sveta rada i radnika. Dabome, u raznim grupacijama, pogotovo brojnijim, ima različitih oblika ponašanja, pa ni radnici nisu izuzetak. I oni su bili lojalni staroj vlasti. Polakomili su se na učešće u ratnom plenu i na olako postajanje kapitalistima. Najzad, nezaposleni, osiromašeni, izgladneli i obeznađeni ljudi, lišeni radnog mesta i samog procesa rada ne mogu išta da postignu i prekidom rada – štrajkom – pa su stoga prinuđeni na proteste na ulicama i trgovima, putevima i prugama, da dižu ruku i na sam vlastiti život, sablažnjavajući okolinu. Preteći »kukom i motikom« sadašnjim moćnicima i prizivanjem nekih novih i moćnijih gospodara slute meteže i krah inače krhkih početaka demokratije.
Postoji, pak, još nešto što obično ostaje zabašureno u vladajućem mnenju, iako tragovi nisu nedokučivi. Naime, moćni akteri i pretežni deo medija pretrpavaju javnost informacijama o kršenju zakona i ugovora u dosadašnjoj privatizaciji. Pominje se, kao pouzdan, podatak da su nadležni državni organi raskinuli najmanje četvrtinu privatizacionih aranžmana. Ostaje jedva vidljivo da su bezmalo svi pokretači ovih sporova upravo radnici, najčešće radnici akcionari. Bez idealizovanja zakona i ugovora, u zalaganju za njihovo poštovanje mogli bismo videti realan oslonac za stvarni iskorak ka vladavini zakona, u šta se inače mnogi verbalno zaklinju. Izgleda da već sam nagoveštaj vladavine zakona raskomoćene gazde doživljavaju kao kamičak u cipeli a izglednost njenog uspostavljanja dovodi do besa majstore mutnih radnji. Eto, dakle, dodatnog razloga za pizmu prema onima koji raskrinkavaju bezakonje i pljačku. Tu je, izgleda, izvor viška borbene strasti za obračun s onima koji su proglašeni suvišnim.
Ko nije suvišan?
Odgovor da su to oni koji druge označavaju suvišnim bio bi odveć prost. Ništa nismo razjasnili ako ne uočimo koja je to moć što im omogućuje da presuđuju ko je ko. Nudi nam se da pratimo tokove novca da bismo utvrdili raspored moći, ali su oni toliko zapetljani i metodično skrivani da u njih teško možemo dovoljno duboko da proniknemo. Nešto svetla na tamu konfiguracije moći baca način donošenja sadašnjeg ustava, bukvalno »preko noći«. Izostankom najšireg društvenog konsenzusa o osnovama i okviru preobražaja društva i države, preko ustavotvorne skupštine, otvara se širok prostor za uzurpaciju vlasti, mimo i nasuprot jasno definisanih interesa, i privatnih i javnih, i obavezujućih normi – pravnih, moralnih i političkih. Iako kreatori sadašnjeg ustava nisu sasvim razgovetni, izvesno je da se nalaze u prepoznatljivom jezgru vlasti. To je splet vrhova glavnih aparata moći koji se u ranijem sistemu nazivao »vrhuška«. Ona je dopunjena ratnim akterima i profiterima i ojačana vrhovima novih partija i novonastalim gazdama. Za razliku od njihove strukture, teže je dokučiti način funkcionisanja, pa i uspostavljanja izvesnog trajnijeg faktičkog sistema.
Pored raznih nagađanja o funkcionisanju stvarnih središta moći, mahom u duhu teorije zavere, nude se i opipljivi tragovi. Mnoštvo medija svakodnevno ukazuje na tragove sprege ne samo ekonomske i političke moći, legalne vlasti i ilegalnog podzemlja, već i brojnih funkcionera sportskih i kulturnih ustanova i organizacija. Uvrežene slutnje konkretnim moćnicima potvrđuju se i kroz impresivnu personifikaciju »junaka našeg doba«. Pored slavljenih političkih velikana, Miloševića a potom Koštunice, pomenimo, primerice, »mama Dafinu« i »gazda Jezdu«, Karića, Miškovića i slavljene »crne bisere«, od Arkana i Legije do Šarića i Subotića. Pomaljaju se i mesta zgrušavanja raznih centara moći, u Šilerovoj ili Šekspirovoj. S vremena na vreme iskrsne i trag rasadnika strateških kadrova (Džunić, Beko, Vlahović, Cvetković) u beogradskom Ekonomskom institutu, operativno interesantnijem od SANU. Prateći dnevna događanja ukazuje se, onima koji to hoće da vide, i raspoređivanje kadrova na ključna mesta odlučivanja.
Možemo zapaziti da je politička moć centralizovana ali i vešto podeljena na sektore tako što pojedine stranke raspolažu konkretnim komandnim mestima kao svojim plenom (»feudom«) – u ministarstvima sile, finansija, prosvete, zdravstva, kulture i njima podređenim ustanovama. Kada nešto zaškripi, odgovoran je uvek neko drugi, mahom lično, nikako dati sistem vlasti. I privredni sistem liči na lavirint. Moćniji tajkuni imaju veći broj svojih firmi, ustrojenih poput pantljičara, ako omane jedan deo sistema dejstvuju drugi. Brojni moćnici imaju i privatne oružane snage, neku vrstu parapolicije, čime konkurišu legitimnom monopolu države na fizičku silu. A kada se sistem dominacije ozbiljnije zadrma »naši ljudi« zbiju redove i potegnu neki neodoljivi lepak iz trezora »nacionalnog bića«, da produže vek trajanja faktičkog poretka.
Fenomenologija korupcije vlasti, ma koliko bila teško breme, nije samo problem kakav imaju i druge države. U središtu savremenog kapitalizma ne toleriše se neograničeno mahnitanje špekulativnog finansijskog kapitala i raznih monopola. Obuzdava se divljanje stope nezaposlenosti, ne dopušta se da zaposleni godinama ne primaju zaradu, da su lišeni bezmalo svih prava. To se mahom dešava na nerazvijenoj periferiji, zbog čega se s valjanim razlozima pominje civilizacijski pad čak ispod nivoa feudalizma i robovlasničkog sistema. Iskrsava i nešto što se kosi sa samim »duhom kapitalizma«. Naime, sadašnja konstelacija vlasti ugrožava i sam opstanak i razvoj privrede, koja pokazuje zabrinjavajuće znake stagnacije, opadanja i dezindustrijalizacije. Potekla iz krize starog sistema, uzdignuta kroz dugu krizu nastajanja novih odnosa moći, takva konstelacija opstaje i u vrtlozima sadašnje krize, i svetske, čak nudi mogućnosti revitalizacije najgorih strana kapitalizma.
Sadašnji politički i finansijski moćnici, izgleda, i ne pomišljaju na suvišnost svog načina vladanja, za njih su suvišni uvek drugi. U tome su se izveštili. Ako druge ne mogu lako da uklone, nalaze im zamenu, neposlušnih radnika poslušnim, neprikladnih institucija – prikladnim. Tako, pored vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, koji godinama dokumentovano ukazuje na suštinske probleme tranzicije, niču slične paralelne institucije koje, obično, nikako da »zažive«. Mahnito se prepisuju evropski zakoni a da niko ne brine o njihovom poštovanju. Moćnici izgledaju kao nešto nesalomljivo, sudbinsko, čak kao spasioci od raznih zlotvora i suvišnika. I kada se neko zlo očigledno valja, ono se banalizuje. Kada se i brojno radništvo označi suvišnim, nameće se predstava o neminovnom delovanju zakona kapitalizma koji uklanja sve što je suvišno. Neumitno dejstvuje i »banalno zlo«, na šta je povodom suđenja Ajhmanu uverljivo pokazala Hana Arent.
Višebojnost totalitarizma
Mada je u prirodi vlasti da se opire ograničenjima, ona u tome ne uspeva baš uvek, o čemu svedoči duga i istrajna borba tokom čitave civilizacije. Reč je o stalnoj borbi za ograničenje vlasti u ime istine i slobode, pravde i vladavine zakona, kroz stvaranje institucija i racionalne procedure odlučivanja i rešavanja sporova i sukoba kompromisima, bez »nulte opcije«.
Dešavalo se, zna se, da i moćne zemlje sa snažnom kulturom budu zahvaćene fašističkim i nacističkim totalitarizmom. Potonji je, prisetimo se, redom proglašavao suvišnim »degenerike«, potom komuniste i liberale, pa Jevreje, da bi ih redom masovno fizički uništavao. I snažan talas revolucionarnih promena u Rusiji zadugo je tonuo u staljinistički totalitarizam, brutalnim obračunom sa čitavim klasama. No time, i to znamo, nije nastupio kraj istorije.
Ni Srbiju ne možemo razumeti van tokova istorije, a ponajmanje mehaničkim analogijama. Suvišno je dokazivati da je bremenita golemim strukturnim problemima, naročito nakon dugogodišnjeg razaranja kulture, društva i države i masovnog stradanja ljudi. Zastrašujući prizori bestijalnosti predaju se amneziji a mogu da posluže kao anestezija za podnošenje manjih brutalnosti, poput famoznog orijentalnog komparativa (streljanje, vešanje ili nabijanje na kolac). Ali, ne mogu se prevideti ni napori da se otrgnemo stihiji straha, mržnje i nasilja, pa i nade u vlastiti put razvoja, zasnovan ne samo na izvornim načelima pravednosti i humanosti, nego i na bogatom iskustvu antifašizma i antistaljinizma. Pitanje je, samo, koliko su ta iskustva artikulisana i delotvorna u našoj današnjoj kulturi. Zabrinjava zamah pretnji suvišnima, naročito onima koje ne štiti baš nijedna od više stotina političkih stranaka, moćnija institucija ili organizacija. Tlo pod nama sve više se naginje udesno, jedni su preorganizovani a ostali dezorganizovani. Sve manje je uslova za ravnotežu.
Sirova realnost premazana je upadljivim bojama. Za razliku od crne, smeđe i crvene boje klasičnih oblika totalitarizma, ovaj naš puzajući, obojen ružičasto, izgleda ljupko, pa i kao turistička atrakcija. Bezbrojni vašari i spektakularne priredbe, opuštanje do zapuštanja uz zabavne programe moćnih medija, uz naplavine logoreje u kojoj je sve dopušteno, sve to daje izgled operetskog totalitarizma. Donekle ohrabruje to što se još nije odlučnije zakoračilo u formalizaciju poretka neograničene vlasti, već opstaje nekakav provizorijum, više od pukog fakticiteta a manje od dovršenog poretka
I kada ne znamo kada i kako možemo da se oslobodimo izvesne pošasti, to nije razlog da se s njom kritički ne suočimo i da se trajnije lišavamo normalnog života.
Tekst preuzet sa www.republika.co.rs