Sneg – to je sublimat vodene pare
U atmosferi na minus stepeni,
Što nam ko naručen pada, Pi-aRe,
Da popularnost se podigne meni.
„Sneg“ – to je turski roman za Nobela,
Refren pesme „Sneg je opet, Snežana“…
Al’ sneg je i šansa da Srbija cela
S divljenjem gleda u mene humana.
Sneg – to je kolaps u saobraćaju,
Vozila stoje, a pahulje lete,
Sneg prilika je da ljudi glas daju
Meni jer nosim kroz mećavu dete.
Sneg – to je radost za svu decu sveta,
U Srbiji to je akcijska drama,
Kad hrabri ja teglim dete iz smeta
Do helikoptera, pred kamerama.
Sneg – to su udarne „brejking njuz“ vesti,
Pod teretom kad ja dečjim posrćem,
Grtalica nema nigde na cesti,
Ali ja i bez njih glasove zgrćem.
Sneg – to su one na ekranu smetnje
Što vide se kad na JuTjub portalu
Mome se rejtingu pojave pretnje,
Od spasioca kad prave budalu.
Sneg po ekranu ja prosipam svesno,
Neka zamete to ruganje mučko,
To zezanje glupo i beslovesno
Da sam ja Supermen, Jeti i Vučko.
Sneg da zaveje te drske portale
Gde mi na glavu montiraju šerpu,
Gde s ugledom mojim presno se šale,
Gde na nos mi stavljaju šargarepu…
Sneg na ekranu – to nije cenzura,
To je mog lika i dela mog nega,
Napredak to je, a ne diktatura –
Sneg na ekranu je smisao snega.
Sneg pada da ja bih mogao rasti
Ko oblak beo nad Srbijom celom…
Na čem sam, pitaš, sem što sam na vlasti?
Valjda se vidi: na belom, na belom!