Post-Holokaust eru, posebno period nakon Hladnog rata, obeležila je jedna revolucionarna praksa na planu medjunarodne politike i medjunarodnog prava. Postalo je moguće preduzimati vojne i političke intervencije protiv zemalja u kojima se grubo i masovno krše ljudska prava. “Ako država zauzme politiku diskriminacije na bazi rase, boje ili nacije ona mora objasniti i opravdati takvu politiku pred svetom. Država se ne može opravdati argumentom da je reč o suverenim i unutrašnjim stvarima”. Drugim rečima, ljudska prava ograničavaju granice državne moći.
Međutim, pored svih pozitivnih promena na planu međunarodne zaštite ljudskih prava, suočavamo se sa velikim brojem problema prilikom implementacije međunarodnopravnih normi. Takođe, veliki broj problema je zanemaren i ostavljen po strani. Progresivna diskriminacija Roma nas na najeksplicitniji način suocava sa suštinskim i nepremostivim razlikama koje postoje između slova zakona i implementacije zakona.
Zaštita Roma je kao ideja dugo prisutna u političkim i legalnim međunarodnim krugovima. Na žalost, medjunarodna zajednica nije uspela da stigne do legitimne baze na kojoj je takvu zaštitu moguće uspešno ostvariti u praksi. Ukratko, ovaj esej se bavi posledicama takvog raskoraka. Romi su svakodnevno žrtve kolektivnog pritiska i često nepravične državne intervencije. Uobičajena i institucionalizovana diskriminacija u ovom slučaju, nije u centru pažnje i interesovanja šire javnosti i ne pogadja savest prosečnog građanina u velikoj meri. Drugim rečima, diskriminacija Roma je cinjenica sa kojom ljudi žive i koju prihvataju bez ikakve reakcije, ili je čak opravdavaju.
Za vreme rata, situacija se ekstremno pogoršava. Iskustva pokazuju da su Romi predstavljali “kolateralnu štetu” svih ratova koji su se vodili u Evropi od početka 20 veka pa nadalje. Za vreme II svetskog rata, oko 500000 Roma je ubijeno u nacističkim kampovima. U skorašnjim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, Romi su bili žrtve organizovanih i sistematskih napada od strane svih učesnika građanskog rata. Zločini počinjeni protiv Roma su ili zanemareni ili se pominju uzgredno kada se govori o stradanjima drugih etničkih zajednica.
Neki od razloga za takvu kolektivnu indiferentnost mogu biti slaba savest, rasizam ili ljudska neosećajnost, ali jedan od najvažnijih i za ovu analizu najrelevantnijih razloga je svakako odsustvo države. Jedino država ima puni legitimitet da zaštiti ili da se bori za zaštitu pojedinih etničkih grupa na međunarodnom planu. Kao narod bez države, Romi obično nisu priznati kao poseban etnitet i konsekventno nisu subjekt pune zaštite. Dakle, ono sa čime se suočavamo u eri u kojoj su ljudska prava uzdignuta do najvišeg moralnog i legalnog imperativa civilnog društva, je potpuno odsustvo svesti o ljudskim pravima Romske populacije. Ovaj esej neće ponuditi rešenje, ali će pokazati sumornu realnost jednog naroda bez države, naroda kome su uskraćena elementarna civilna i politička prava i konačno naroda koji se pojavljuje kao kolateralna šteta svih savremenih oružanih sukoba.
NAROD BEZ DRŽAVE
Opšte je poznato da se reči “država” i “narod’ često koriste kao sinonimi. To se ne dešava samo u svakodnevnom govoru, već i u stručnoj literaturi. Na primer, Emmerich Vattel se slaže da su “nacije ili države politička tela, zajednice ljudi koje se ujedinjuju i cilju obezbeđenja opšteg blagostanja i sigurnosti”. Michael Mann definiše nacije kao” zajednice koje afirmišu svoj specifični etnički i istorijski identitet u okviru svojih država”. Istovremeno, suočavamo se sa postojanjem naroda čije postojbine obuhvataju teritorije nekoliko različitih država. U kolikoj meri odsustvo države kreira sudbinu takozvanih “naroda bez države” najbolje ilustruje činjenica da su za vreme nacizma Jevreji takodje bili nation without a state.
S obzirom da romska populacija živi na teritorijama ogromnog broja različitih država i da nije jasno definisana u antropološkom, kulturološkom i legalnom smislu (kao prepoznata i opštepriznata manjina) moramo najpre razgraničiti terminološku konfuziju koja vlada u vezi sa ovim problemom. Reč “Cigani” referiše na nomadski način života. S druge strane, Romi dele kulturne, religijske, jezičke i druge karakteristike koje poseduju kao posebna etnička grupa, koja je kao takva 1979 prepoznata od strane Ujedinjenih Nacija.
S obzirom na specifičnu prirodu ovog problema, fokusiraćemo se na značenje ljudskih prava u vertikalnom smislu ili, preciznije, na zaštitu pojedinaca ili grupa od nepravedne državne intervencije, Drugim rečima, zaštita ljudskih prava je prevashodno odgovornost svake pojedine države . U poslednjoj dekadi, ljudska prava jesu u znatnoj meri obogatila oficijalnu retoriku vlada, ali iskustvo pokazuje da ogroman broj država ima ozbiljnih problema sa primenom ljudskih prava u praksi. Kao narod bez države, Romi često nisu u mogćnosti da uživaju čak ni elementarna prava koja su priznata drugim manjinama.
Definicija manjine koju je dao Specijalni Reporter za ljudska prava pri Ujedinjenim Nacijama, Francesco Capotorti bi mogla poslužiti kao okvir za našu analizu. Po njemu, manjina predstavlja “grupu brojno inferiorniju od ostatka populacije, u nedominantnoj poziciji, čiji su članovi državljani zemlje u kojoj žive i poseduju etničke, religijske ili jezičke karakteristike koje se razlikuju od ostatka populacije i pokazuju nekad samo implicitno osećaj solidarnosti povodom zaštite svoje kulture, tradicije, religije i jezika.”
Jednakost i nediskriminacija predstavljaju samu srž ljudskih prava. Ljudska prava, u najopštijem smislu, referišu na neophodnost poštovanja dostojanstva svakog čoveka. Prava manjina, s druge strane, su ustanovljena ne samo na snažnom imperativu poštovanja ljudskog dostojanstva nego i na snažnoj potrebi da se sačuvaju kulturne i druge vrednosti manjine kao takve. U krajnjoj instanci, manjinska prava omogućavaju da se izbegne konflikt između različitih etničkih i drugih grupa. Romi, su zbog svog tradicionalnog načina života često subjekt mistifikacija i predrasuda koje direktno pogađaju njihov zakonski tretman u zemljama u kojima žive. Konačno, iako sistem zaštite manjinskih prava pruza legalnu osnovu za zaštitu Roma, često se taj sistem ne može uspešno iskoristiti u praksi.
Zbog tematskog ograničenja nećemo dublje ulaziti u analizu kontraverznog principa egaliteta. Međutim, potrebno je naglasiti da su svi propusti i nedoslednosti u realizaciji ovog principa odgovornost svake pojedine države u kojoj takvi propusti i nedostaci postoje. Politika ljudskih prava istovremeno znači i “izbor izmedju prioriteta” što državne organe dovodi pred ne samo legalni već i moralni izbor, hoće li dati veći prioritet ljudskim pravima ili “nacionalnoj sigurnost”, “razvoju” i sl. Romi su često izvan “državnih prioriteta” i njihova prava su konsekventno zanemarena i ozbiljno ugrožena.
Najsimptomatičniji aspekt ovog problema je činjenica da se takvi “propusti” ne dešavaju samo u nedemokratskim i totalitarnim sistemima. Međutim, priroda i intezitet kršenja ljudskih prava direktno zavisi od političkog sistema. U Miloševićevoj Srbiji, nasilje nad romskim življem je imalo gotovo ekstremnu formu: ubistva, ponižavanja, neosnovana hapšenja, zatvaranja itd.
Konačno, odsustvo države u slučaju Roma kreira obavezu za međunarodnu zajednicu da zaštiti i promoviše prava Roma. Priznavanje manjinskih prava Romima putem domaćih zakona predstavlja samo prvi korak. Potrebno je u praksi ostvariti, odnosno omogućiti realizaciju različitih interesa Roma, počev od obezbeđenja minimuma garantovanih ljudskih prava, preko zaštite dostojanstva, jezika i kulture.
DISKRIMINACIJA – PRVI KORAK KA ZLOČINU
Reč “diskriminacija” se danas koristi u pezorativnom značenju i odnosi se na nepravičnu, nerazumnu i arbitrarnu distinkciju izmedju različitih etničkih, verskih i drugih grupa. Diskriminacija obuhvata bilo koji čin ili radnju koja osporava jednak tretman pripadnicima različitih grupa. Svi međunarodni instrumanti za zaštitu ljudskih prava sadrže odredbe o zabrani diskriminacije. Član 7 Univerzalne Deklaracije naglašava da su svi jednaki pred zakonom i da bilo kakav podsticaj na diskriminaciju predstavlja kršenje Deklaracije. Fundamentalni kredo UNESCO Deklaracije o rasnim predrasudama, usvojene 1978 glasi: “Esencijalno jedinstvo ljudske rase i fundamentalna jednakost svih ljudi i naroda”.
Diskriminacija Roma je povezana sa opsteprihvaćenom predrasudom o Romima kao o inferiornoj rasi. Suštinsko pitanje je kako ostvariti kontraverzan princip egaliteta u klimi rastućih predrasuda o rasnoj superiornosti? Iskustvo pokazuje da rasna diskriminacija bez izuzetka vodi u nasilje i zločin. U vezi s tim, država ima dvostruku odgovornost. Pre svega, predstavnici vlasti, moraju javno osuditi takve incidente. Jos veća odgovornost leži na predstavnicima policije i uopšte izvršnih organa. Princip jednakosti (koji je zapravo portal za nediskriminaciju) može biti realizovan samo efektnim državnim merama.
Instrumenti protiv diskriminacije i instrumenti za zaštitu manjina nisu identični. Prve su kratkotrajni i kompenzatorske prirode, dok su “mere za obezbeđivanje specijalnih prava manjina” protektivnog karaktera. Svakako, ova dva koncepta treba kombinovati u cilji realizacije principa egaliteta.
Diskriminacija Roma se zasniva na predrasudama i mržnji i nije povezana ni na koji način sa “individualnim kapacitetima, niti sa konkretnim ponašanjem pojedinih osoba”. Svaki član romske populacije je diskriminisan kao takav: “stigmatizovan i marginalizovan elemenat društva”. Vratimo se za trenutak Univerzalnoj Deklaraciji. “Sva ljudska bića su rođena jednaka u pravima i dignitetu” U skladu sa legalnom filozofijom, “ljudski dignitet” obuhvata fizički integritet, autonomiju i slobodu pojedinca. Kao sto je rečeno u prethodnim izlaganjima, diskriminacija Roma je esencijalno povezana sa rasističkim nasiljem. Izvestaji o napadima na Rome širom Evrope pokazuju da je dolus specialis (specijalna namera) konstitutivan element takvih incidenata.
Jos veći pesimizam ulivaju izveštaji o nepravičnim državnim intervencijama, koje se još uvek u nekim evropskim zemljama primenjuju protiv Roma. U post komunističkim istočnoevropskim zemljama, Romi su bili subjekt nasilnih asimilacionih programa. Takvi programi su sprovođeni u cilju “integracije” Roma u dominantnu nacionalnu kulturu sto je dovodilo do potpune deprivacije od sopstvenog jezika i kulture. U zapadnim zemljama Romi su izloženi strašnom pritisku zbog nomadskog načina života. Na primer, u Francuskoj je dugo bilo zabranjeno postavljanje romskih kampova. Više je nego evidentno da su takva ozbiljna kršenja ljudskih prava direktno suprotna UNESCO Deklaraciji koja striktno zabranjuje nasilnu asimilaciju “neželjenih grupa” i štiti pravo na različitost i pravo na održavanje kulturnog identiteta.
Diskriminacija se manifestuje različito; od frustriranja bazičnih civilnih i političkih prava u miru, do ekstremne i groteskne forme -potpune deprivacije prava na život i slobodu- u periodima ratova. Diskriminaciju karakteriše (kao i genocid), specifični mentalni element (dolus specialis) i uperena je protiv određene grupe kao takve. Na žalost veza izmedju diskriminacione i genocidne prakse se ne iscrpljuje u hipotetičkim akademskim analizama.
KOLATERALNA ŠTETA
Da bismo mogli otvoriti sledeći problem, moramo definisati odnos između ljudskih prava i humanitarnog prava (prava ratnoh sukoba). Ove dve grane javnog međunarodnog prava, iako egzistiraju kao samostalne discipline, imaju istu bazu – common link – koja se sastoji u sledećem. Humanitarno pravo, kao i ljudska prava su snažno ustanovljena na imperativu zaštite prava pojedinca i ljudskog digniteta uopšte. U skladu sa tim, sve međunarodne norme koje regulišu “pravila ratnog sukoba”, od Lieber Code do Ženevske Konvencije, striktno zabranjuju ubijanje civila tokom oružanog sukoba. Međutim, teško je pronaći sukob u kome ne postoji visok procenat stradanja nedužnih ljudi. Holokaust, kao groteskna forma rasizma, predstavlja simbol masovnog ubijanja civila, koji često nisu bili uključeni u oružani sukob u formalnom smislu te reči.
Medjunarodna Konvencija o genocidu (1948) je usvojena ubrzo nakon završetka II svetskog rata. Uticaj tragičnih događaja iz II svetskog rata i nacistickih istrebljenja Jevreja, Roma i drugih, na kreiranje Konvencije je nedvosmislen. Ono što karakteriše zločin genocida je težnja za uništenjem grupe. U suštini, diskriminacija i rasisticko nasilje često kulminiraju za vreme ratnog konflikta i manifestuju se kroz progresivnu destrukciju “neželjenih” grupa. Organizovana eliminacija Jevreja i Roma, homoseksualaca, komunista i drugih grupa za vreme II svetskog rata je strašna konsekvenca takvih tendencija.
Treba naglasiti da se rasne i druge diskriminatorske predrasude fenomenološki vezuju za pojedinca, dok je genocid definisan kao” strukturalna i sistematska destrukcija nevinog stanovništva od strane državnog birokratskog aparata.” Kako nedavni oružani konflikti pokazuju, organska veza između genocidne prakse i državnog aparata nikada nije bila snažnija.
Nacionalne države, su kao predominantan i gotovo jedini legitimni oblik političkog organizovanja, postale “dominantna forma kolektivnog identiteta”. Kao posledica, za vreme kriza i konflikata, većina tezi da “očisti” nacionalne države od “neželjenih grupa”. Kreiranje nacionalnih država na prostoru bivše Jugoslavije je praćeno istim fenomenom: kompletan kolaps humanističke ideologije i vraćanje na koncentracione kampove, etničko čišćenje i genocid. Romi su, za vreme oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, bili meta okrutnih napada (čak i etničkog ciscenja) od strane gotovo svih učesnika građanskog rata.
Tokom II svetskog rata, kao i tokom skorašnjih građanskih ratova, objekt genocida su obično bili pripadnici poraženih ili slabijih nacionalnih grupa. Cilj genocida je bio postizanje socijalne dezintegracije i biološke destrukcije neprijateljskih grupa. Drugim rečima, pripadnici “neprijateljskih” ili zaraćenih strana su ubijani jer su bili prepoznati kao takvi – kao predstavnici neprijateljskog naroda. S druge strane, masovna ubijanja romske populacije je posledica činjenice da oni nisu bili “prepoznati” uopšte i genocid koji je činjen nad njima je obično činjen u “uzgrednom” maniru. Genocid nad Romima je dakle posledica dehumanizacije romske populacije kao takve.
Drugim rečima, mistifikacije, stereotipi i predrasude obrazuju artikulisane socijalne ciljeve koji “opravdavaju” ubijanja i progone. Romi, koji su a priori definisani kao inferiorna grupa postaju iracionalna pretnja društvu koje počinje da ignoriše ili opravdava zločine učinjene nad njima. Dakle, iako je kriterijum za određenje krivičnog dela genocida namera da se uništi grupa, pitanje motiva se u ovom slučaju ne može zanemariti.
ZAKLJUČAK
Rastuća diskriminacija Roma se ne pojavljuje danas u vidu zvanične politike vlada. Ovaj problem je, što se moglo zaključiti iz prethodnih izlaganja, često zanemarena posledica određenih socijalnih ili političkih turbulencija u državi.
Odsustvo države je veoma važan faktor u ovoj analizi. Moramo imati u vidu činjenicu da za vreme Holokausta Jevreji takođe nisu imali svoju državu. Aktuelna situacija Kurda takođe može potvrditi vezu između odsustva države i frustracije bazičnih prava i sloboda naroda bez države.
Diskriminacija Roma, kao antropološki i socijalni fenomen, dakle izdvojen iz pređašnjeg koncepta, ima rasističku osnovu i pokazuje opasnu progresiju od rasnih predrasuda do rasističke prakse i nasilja. Sve tri kategorije (svakodnevne diskriminatorske predrasude, diskriminatorska praksa na planu ekonomskih i socijalnih prava, kao i deprivacija od bazičnih civilnih i političkih prava, posebno prava na život i slobodu) su povezani istim motivom, koji je unutrašnji i duboko iracionalan fenomen, ali njihova manifestacija direktno zavisi od socijalne, političke i legalne klime u državi.
Romska populacija ne uživa u velikom broju država prava koja uživaju druge manjina. Ta činjenica frustrira održavanje i negovanje njihovih kulturnih, tradicionalnih, religijskih i drugih vrednosti, kao i pravo na korisćenje sopstvenog jezika. Iako su dakle priznati od UN-a kao poseban narod koji kao takav poseduje izvesne etničke, religijskle i lingvističke posebnosti, oni nisu u mogućnosti da uzivaju širok sistem zaštite koji im kao manjini pripada i koji je obezbeđen međunarodnim normama. To je bio jedan od razloga iz kojih sam princip egaliteta u ovom eseju nazivala kontraverznim principom.
Ekstremna manifestacija diskriminacije Roma je svakako masovno ubijanje Roma za vreme ratnih sukoba. Kao sto je rečeno, dolus specialis je konstitutivni element ovog zločina i leži u nameri da se eliminiše grupa koja, kako smo pokazali- u formalnom smislu humanitarnog prava- nije uključena u oružani sukob. (Romska populacija na Kosovu.) Ukratko, važnost i ozbiljnost svakodnevne “obične i implicitne” diskriminacije Roma se može ilustrovati kroz ekstremnu manifestaciju takvih tendencija, a to je genocid koji se čini nad Romima tokom oružanih sukoba.