Brazilski ministar finansija je lepo rekao da počinje rat valuta. Kina i Amerika su iznosile svoje stavove, ali jedna strana nije slušala drugu. Bilo bi mnogo bolje da jesu, jer su i jedni i drugi iznosili valjane argumente. Globalna ekonomija u celini bi mnogo bolje prošla, ako bi Amerika i Kina prihvatale međusobne predloge.
Ostatak sveta, manje ili više glasno, ponavlja američki stav – da je Kina namerno umanjivala vrednost svoje valute kako bi pomogla ekonomiji koja je bazirana na izvozu. Suočena sa protestima koji dolaze iz zemalja u razvoju, Kina će verovatno popustiti, pa će vrednost juana skočiti; samo ostaje pitanje kojom brzinom i do koje mere. Međutim, i stav koji iznosi Kina je validan: Amerika bi trebalo da primenjuje fiskalne subvencije – t.j. veću državnu potrošnju – umesto novčanih subvencija. Nažalost, Obamina vlada to ne može da uradi, zbog unutrašnjeg političkog pritiska da se ne dozvoli povećanje deficita.
Republikanska opozicija je vrlo uspešna u svojim nastojanjima da „subvencije“ i „dotacije“ postanu ružne reči koje se ne izgovaraju. Opozicija smatra da je nesposobnost vlade uzrok kraha 2008. i recesije koja je usledila, kao i visoke nezaposlenosti, i tvrdi da je paket subvencija iz 2009. najvećim delom uzaludno protraćen. U ovome ima istine, ali je ona suviše jednostrana. Krah 2008. je prvenstveno bio propast finansijskih tržišta, dok je greška nadzornih tela bila u tome što nisu uspešno sprovodile nadzor.
Bez dotacija, bankarski sistem bi bio paralizovan, dok bi se recesija produbila i duže trajala. Tačno je da je paket subvencija dobrim delom protraćen, jer je njegov najveći deo iskorišćen na održavanje potrošnje. Ono što je vlada morala da uradi na kratak rok – da sačuva ekonomiju od kolapsa – bilo je upravo suprotno od onoga što nam je potrebno na duži rok – da smanjimo unutrašnju neravnotežu, posebno između potrošnje i investicija. Ograničavanje inicijalnog paketa subvencija samo na državne investicije ne bi uspelo, jer bi imalo suviše sporo dejstvo.
Po mom mišljenju, ono gde Obamina vlada jeste pogrešila je način na koji je finansijski spasavala bankarski sistem. Pomogla je bankama da se izvuku iz provalije tako što ih je snabdela jeftinim novcem i oslobodila ih dela loših sredstava. Ovo je bila čisto politička odluka: po strogo ekonomskoj računici, bolje bi bilo da je na račune banaka ubrizgan novi kapital. Ali ovakva mera bi vladi pružila stvarnu kontrolu nad velikim delom bankarskog sistema. Obamina vlada smatrala je ovakav potez politički neprihvatljivim, jer bi on bio proglašen za nacionalizaciju i socijalizam.
Odluka da se banke finansijski spasavaju bez državne kontrole njihovih bilansa obila se o glavu Obaminoj vladi i prouzrokovala ozbiljne neželjene političke reakcije. U percepciji javnosti, banke su ostvarivale ogroman profit i isplaćivale velike bonuse, dok su kreditne kartice građana trpele pritisak kamata koje su naglo skočile sa 8 na skoro 30 odsto. Ovo je bio veliki izvor nezadovoljstva koji je pokret Čajanka vrlo uspešno iskoristio. Pored toga, vlada se pozvala na tzv „faktor umnožavanja poverenja“: ideju da se stvaranjem poverenja – npr. subvencijama – potrošači mogu ohrabriti da troše novac, a kompanije da investiraju i zapošljavalju radnike. Kada se u realnosti obećanja vlade nisu ispunila, a nezaposlenost ostala visoka, poverenje se pretvorilo u razočarenje. Sada je Obamina vlada prinuđena da se brani. Republikanci vode kampanju protiv daljih subvencija i izgleda da su stekli nadmoć žigosanjem vrha vlade. Vlada se pretvara da podržava svoju fiskalnu politiku, iako shvata da je sada prerano za ograničavanje državne potrošnje.
Neravnoteža koja je bila koren kraha 2008, još uvek nije smanjena, a privatni sektor je nesposoban da to obavi sam. Amerika još uvek troši više nego što proizvodi, pa je u stalnom trgovinskom deficitu. Potrošnja je previsoka, skoro 70% BDP-a, u poređenju sa neodrživo niskim 35.6% u Kini. Domaćinstva su prezadužena i potreban je rast stope štednje. Američkoj ekonomiji preko su potrebne investicije koje bi unapredile produktivnost, ali privatni sektor ne želi ili nije u mogućnosti da ovakve investicije obezbedi. Američke kompanije ostvaruju velike profite, ali umesto da svoj profit investiraju, one povećavaju svoju likvidnost – akumuliraju novac, umesto da ga investiraju. U ovim uslovima, postoji odličan razlog za intervenciju vlade. Činjenica je da se potrošnja ne može večno održavati povećavanjem nacionalnog duga. Ali smanjivanje državne potrošnje u trenutku visoke nezaposlenosti značilo bi ignorisanje svega što smo naučili tokom Velike depresije. Očigledno je da bi rešenje bilo budžetsko razgraničenje investicija i tekuće potrošnje i davanje daljih subvencija za investicije, ali ne i za potrošnju. Ovakav program subvencija, zajedno sa postepenim podizanjem vrednosti juana, smanjio bi trenutnu neravnotežu. Potrošači bi trošili manje novca na uvozne proizvode, jer bi oni bili skuplji, dok bi kompanijama bilo profitabilnije da investiraju na domaćem tržištu i tako stvaraju nova radna mesta. Trgovinski deficit bi se smanjio. Cene bi se kretale ka ciljanoj stopi inflacije od 2%, čime bi se otklonila opasnost naglog rasta deflacije. Ekonomija bi mogla da počne da se izvlači iz preovlađujućeg disbalansa.
Kina bi trebalo da shvati da je u njenom interesu da doprinese ovakvom ishodu tako što će dozvoliti povećanje vrednosti juana, posebno zato što bi i to doprinelo ispravljanju disbalansa unutar same Kine, koji je odraz problema sa kojima se suočava Amerika. Americi preti deflacija, Kina ima probleme sa inflacijom. Amerika previše troši, Kina premalo. Americi je potrebno da smanji svoj trgovinski deficit, Kini da smanji suficit.
Ovakva politika je poželjnija od kvantitativnog ublažavanja problema, koje ima negativne nuspojave u zemlji i u inostranstvu. Prema čuvenoj Kejnzovoj izjavi „konopac se vuče, a ne može da se gura“, kvantitativno ublažavaje će za posledicu pre imati nerealnu vrednost sredstava i valutne poremećaje nego zaposlenost. Nažalost, politički pritisak naterao je Obaminu vladu da povuče pogrešne političke poteze. Većina ljudi je ubeđena da je vlada nesposobna da efikasno upravlja investicijama. To uverenje nije bez osnova: tokom 25 godina vlada je nazivana lošom, što je kao posledicu donelo lošu vladu. Ali tvrdnja da je državna potrošnja nužno traćenje novca je očigledno netačna: New Deal je uspeo da proizvede Tennessee Valley Authority i most Triborough, kao i druge komunalne projekte koji su još uvek u upotrebi.
Očekivana pobeda republikanaca na izborima za kongres, praktično će produžiti život Bušovim poreskim olakšicama za još godinu ili dve. Ovo će učiniti nemogućim bilo kakve dalje fiskalne subvencije, zbog budžetskog deficita. Međutim, najbogatijih 2% neće koristiti dodatne prihode da bi povećali zaposlenost, već će povećavati svoju solventnost. Tako će opšti interes biti žrtvovan interesu najbogatijih. Ovo je istinski tragično.
Ostaje pitanje koliko prostora vlada ima za fiskalne subvencije, u slučaju da Bušove poreske olakšice budu ukinute? Koliki javni dug se smatra prevelikim? Odgovor na ovo pitanje je i lak i težak. Ovo govorim bez namere da budem dvosmislen; naprotiv, ovde iznosim jednu važnju tvrdnju. Tolerancija prema javnom dugu u velikoj meri zavisi od shvatanja i zabluda učesnika. Drugim rečima, ona je refleksivna i samim tim neodređena.
Teret duga nije apsolutni iznos, već odnos između duga i BDP-a. Što BDP više raste, manji je teret datog iznosa duga. Druga važna promenjiva je kamata: što je kamata viša, to je teret duga veći. U ovom kontekstu, premija za rizik koja se dodaje na kamatu – t.j. kamata koja se dodaje na stopu bez rizika – je posebno značajna: kada ona počne da raste, preovlađujuća stopa finansiranja deficita u jednom trenutku postaje neodrživa i mora se obuzdati. Tačku u kojoj državne obveznice prestaju da budu rizične teško je precizno odrediti, jer ona zavisi od preovlađujućih zabluda.
Jedna od ovih zabluda je ideja da se u trenutku visoke nezaposlenosti mora smanjiti budžetski deficit. Priznajem da ne bi valjalo da Amerika održava trenutnu neravnotežu akumuliranjem javnog duga na neodređeni rok. Jednom kada ekonomija ponovo počne da raste, kamate će takođe porasti, pa ako akumulirani dug bude previsok on može naglo da skoči, samim tim gušeći oporavak. Ali prevremeno fiskalno ograničavanje je još gora opcija, jer bi moglo da prevremeno uguši oporavak.
Ispravna politika bi bila što brže smanjivanje neravnoteže. Ovo se može izvesti na više načina, ali smanjenje deficita za 50% do 2013, dok ekonomija funkcioniše znatno ispod svog kapaciteta, nije jedan od njih. Investiranje u infrastrukturu i obrazovanje ima mnogo više smisla. Takođe i stvaranje umerene stope inflacije smanjenjem vrednosti dolara u odnosu na juan. Ono što stoji na putu ovakvim reformama je zabluda da budžetski deficit mora biti smanjen kako bi se pomogao oporavak ekonomije – stav koji je često korišćen u političke svrhe. Postoji opasnost da prevremeno sprovođenje fiskalne discipline spreči istinski opravak.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net