Foto: Predrag Trokicić
U subotu je u Jekaterinburgu Marija Zaharova publici u sali objasnila da George Orwell svoj roman 1984. nije zamislio kao kritiku totalitarnog SSSR-a. Naime, jedna zabrinuta žena se javila iz publike i pitala Zaharovu šta da odgovori svojim rođacima i prijateljima iz inostranstva kada joj kažu da današnja Rusija otelovljuje totalitarnu distopiju iz Orwellovog romana. Zaista, šta?
Iako je knjigu čitao odavno, čitalac se seća da je jedan od njenih središnjih motiva izvrtanje značenja reči. Moguće je da su na to mislili rođaci i prijatelji zbunjene žene: kada Rusija kaže da je napala Ukrajinu da bi je oslobodila, to zaista liči na uvrtanje uma iz Orwellove fikcije. Na 1984. podsećaju i masovna hapšenja ljudi na ulicama ruskih gradova koji demonstriraju protiv ruske agresije.
Baš kao da je iz nje preuzet, na 1984. podseća i slučaj dečaka Kirila. Dvanaestogodišnjak je u školi pitao zašto je Rusija napala Ukrajinu, da bi od nastavnice dobio odgovor da je Ukrajina u stvari napala Rusiju. Već sledećeg dana, policija je zakucala na vrata Kirilovog stana da njega i majku odvede i sasluša. Pošto su ovi to odbili, u stanu im je isključena struja.
Iz 1984. kao da je izašao i ruski ministar inostranih poslova kada objašnjava da nema ničeg nelogičnog u tome što Rusija hoće da denacifikuje Ukrajinu iako je ukrajinski predsednik upravo Jevrejin: zar nije i Hitler bio Jevrejin, naivno će postaviti tobože retoričko pitanje ministar. Naravno da nije, ali naivni ministar ne haje za istinu, jer – kako stoji u Orwellovom romanu: prošlost je izbrisana, brisanje je zaboravljeno, laž je postala istina.
Ovo su nasumice izlistani primeri. Ima ih još, naravno. Recimo, potpuna kontrola medija u Rusiji i njihovo zatvaranje ako ne poštuju pravila za izveštavanje o ratu. Biće da su rođaci i prijatelji iz inostranstva u pravu, zaključuje čitalac. Žena je s pravom zabrinuta. Ali, ako je tako kako misle rođaci i prijatelji, ne bi bilo moguće da se žena spontano javi i postavi nezgodno pitanje Zaharovoj. Ako Rusija liči na distopiju iz 1984, onda čitava scena mora biti režirana.
O tome možemo samo spekulisati. Ali treba reći: impresivno je kako je Zaharova odgovorila. Čitalac se smeška: nije ona bez razloga na mestu glasnogovornice ruskog ministarstva inostranih poslova. Sve je u njenom odgovoru bilo na svom mestu, iz ugla Orwellove distopije. Zaharova je iskusno krenula od teorije zavere: „Već dugo verujemo da je Orwell opisao strahote totalitarizma. To je jedna od najvećih svetskih laži… Orwell je pisao o kraju liberalizma. On je opisao kako će liberalizam odvesti čovečanstvo u ćorsokak.“
Da li je Zaharova pogrešila? Kako se uzme: i jeste i nije. Naravno da je Orwell opisao strahote totalitarizma. Ali, tačno je i da totalitarizam jeste kraj liberalizma. O tome pak da će liberalizam odvesti čovečanstvo u ćorsokak, u 1984. se ne govori. Ali, tačno je da Orwell vidi totalitarizam kao kraj ljudskosti: tako se završava njegova priča – totalitarizam pobeđuje kada ljude liši njihove ljudskosti.
Šta još kaže Zaharova? „Orwell nije pisao o SSSR-u, to nije bilo o nama. On je pisao o društvu u kome je živeo, o urušavanju ideja liberalizma. A vas [Zaharova se sad obraća direktno ženi iz publike] hoće da uvere da je pisao o vama“. Pustimo sad ovu identifikaciju sa SSSR-om. Zaharova je u pravu. Orwell zaista nije pisao o SSSR-u, a ni o nacističkoj Nemačkoj, kad smo već kod toga. To jest, nije pisao samo o njima. Pored toga, zaista je pisao i o svom, britanskom društvu. I svakako o urušavanju ideja liberalizma.
Na to ćemo se vratiti, pošto prvo skrenemo pažnju na jedan retorički manevar Zaharove. Žena iz publike nije pitala o kome je Orwell pisao. Ona se požalila da bi Rusija danas mogla zaličiti na to o čemu je Orwell pisao. Dakle, to da Orwell nije pisao o SSSR-u ne može biti argument protiv tvrdnje da Rusija danas izgleda kao njegova fikcionalna distopija. Ali, Zaharova kaže, pošto nije bilo o SSSR-u, nema veze ni sa današnjom Rusijom. I još: nije ni o totalitarizmu, pa ni zato nema veze s današnjom Rusijom.
Tako je, Zaharova Rusiju vidi kao totalitarnu, ali joj to ne smeta. Jer, hoće da nam kaže, problem nije u totalitarizmu, nego baš u liberalizmu, i poziva Orwella kao svedoka.
Sad kad nas je Zaharova prodrmala, podsetimo se o čemu Orwell zaista piše. S jedne strane, mirno možemo reći da je tema 1984. kako se uspostavljaju i održavaju totalitarni poreci. Pomenuli smo obesmišljavanje jezika: Orwell ga u svom romanu vidi kao bitno sredstvo za održavanje totalitarnog poretka. Uz to, on ističe – ne može bilo ko obesmisliti jezik, to jest menjati značenje rečima. Za to je potrebna moć, to jest fizička sila. Orwell opisuje tu prisilu.
Pomenuli smo i zatiranje ljudskosti. To je verovatno najupečatljiviji motiv 1984. Francuski filozof Claude Lefort kaže da je Orwell i to precizno opisao.1 Glavni junak romana odriče se svoje ljudskosti kako bi se zaštitio od nepodnošljivog bola i patnje. Totalitarni poredak koristi strah da ljude prisili da se ponašaju mimo svojih uverenja i uprkos vrednostima kojima su privrženi. Pod tim strahom oni se odriču samih sebe i ostaju prazne ljušture.
Lefort objašnjava ono što je postalo opšte mesto u tumačenjima Orwellovog romana. Šta god da su bili razlozi da napiše 1984, ono što je Orwell napisao jeste priča o slamanju ljudi pod pritiskom totalitarne prisile. Zaharova bi da kaže da je Orwell insistirao na manipulaciji i to hoće da poveže sa Zapadom. Ali greši, manipulaciju u 1984. prati gola sila. Zato je ta priča tako upečatljiva.
Tumačenje Orwellovog romana ponudila je i jedna teoretičarka politike – Judith Shklar. Ona je – reklo bi se, kao Zaharova – ponudila odgovor na pitanje o kome je zaista Orwell pisao. Za razliku od Leforta koji naglasak stavlja na državni aparat i njegovu ogromnu moć, Shklar insistira da Orwella u stvari najviše zanimaju intelektualci. I to ne bilo koji, nego baš britanski levičarski orijentisani intelektualci. On ih vidi, kaže Shklar, kao lakomislene sledbenike pomodnih ideoloških trendova.
Shklar nije dobronamerni tumač Orwella. Čini se kao da ona misli da se Orwellu 1984. omakla kao izuzetan roman. Ali mu priznaje iskrenost i hrabrost da govori istinu. Kao privržen istini, oslonivši se na svoje iskustvo iz Španskog građanskog rata, Orwell je napisao satiru protiv svojih britanskih kolega levičara koji su odbijali da vide kuda vodi nasilje u politici. Upravo ono nasilje koje se opravdavalo kao borba za tobože srećnije društvo.
Lefort i Shklar se ne razilaze u svojim interpretacijama 1984. Ako ih uzmemo zajedno, dobićemo sliku nasilne totalitarne države u čijem opravdavanju ključnu ulogu ima izabrana elita intelektualaca-lažova. Da je Zaharova zaista pročitala Orwella, prepoznala bi se i sama kao članica te elite.
Radoznali čitalac na snimku iz Jekaterinburga primetiće i jedan zanimljivi detalj – bretelu. Na sceni se taj detalj udvaja: jednu bretelu imamo na slici Zaharove na video bimu; druga bretela je nemarno spala s ramena same portparolke. Bretela bi trebalo da šalje poruku o njenoj ženstvenosti, krhkosti. Kako to obično biva, efekat je suprotan. Da nema siledžijske države iza nje, sve što kaže Zaharova bilo bi uglavnom zabavno, a ponekad i smešno, koliko se god ona sama trudila da bude ozbiljna i stroga. Ali, država koja stoji iza nje nije ni zabavna ni smešna. O takvoj državi pisao je Orwell u 1984.2
________________
- Claude Lefort, “The Interposed Body: George Orwell’s Nineteen Eighty-Four”, u Writing. The Political Test, preveo i uredio David Ames Curtis (Durham i London: Duke University Press, 2000), str. 1-19.
- 1984. nije bio prvi naziv Orwellovog romana. Roman je u rukopisu nosio naziv „Poslednji čovek u Evropi“. Urednik je od Orwella tražio da se to promeni. Tako smo dobili 1984. Bilo bi zanimljivo videti kako bi se roman čitao i tumačio pod prvobitnim nazivom – pogotovo danas, iz ugla ruske agresije na Ukrajinu.
