Foto: Predrag Trokicić
U subotu je u Jekaterinburgu Marija Zaharova publici u sali objasnila da George Orwell svoj roman 1984.
nije zamislio kao kritiku totalitarnog SSSR-a. Naime, jedna zabrinuta
žena se javila iz publike i pitala Zaharovu šta da odgovori svojim
rođacima i prijateljima iz inostranstva kada joj kažu da današnja Rusija
otelovljuje totalitarnu distopiju iz Orwellovog romana. Zaista, šta?
Iako
je knjigu čitao odavno, čitalac se seća da je jedan od njenih
središnjih motiva izvrtanje značenja reči. Moguće je da su na to mislili
rođaci i prijatelji zbunjene žene: kada Rusija kaže da je napala
Ukrajinu da bi je oslobodila, to zaista liči na uvrtanje uma iz
Orwellove fikcije. Na 1984. podsećaju i masovna hapšenja ljudi na ulicama ruskih gradova koji demonstriraju protiv ruske agresije.
Baš kao da je iz nje preuzet, na 1984. podseća i slučaj
dečaka Kirila. Dvanaestogodišnjak je u školi pitao zašto je Rusija
napala Ukrajinu, da bi od nastavnice dobio odgovor da je Ukrajina u
stvari napala Rusiju. Već sledećeg dana, policija je zakucala na vrata
Kirilovog stana da njega i majku odvede i sasluša. Pošto su ovi to
odbili, u stanu im je isključena struja.
Iz 1984. kao da
je izašao i ruski ministar inostranih poslova kada objašnjava da nema
ničeg nelogičnog u tome što Rusija hoće da denacifikuje Ukrajinu iako je
ukrajinski predsednik upravo Jevrejin: zar nije i Hitler bio Jevrejin,
naivno će postaviti
tobože retoričko pitanje ministar. Naravno da nije, ali naivni ministar
ne haje za istinu, jer – kako stoji u Orwellovom romanu: prošlost je
izbrisana, brisanje je zaboravljeno, laž je postala istina.
Ovo su
nasumice izlistani primeri. Ima ih još, naravno. Recimo, potpuna
kontrola medija u Rusiji i njihovo zatvaranje ako ne poštuju pravila za
izveštavanje o ratu. Biće da su rođaci i prijatelji iz inostranstva u
pravu, zaključuje čitalac. Žena je s pravom zabrinuta. Ali, ako je tako
kako misle rođaci i prijatelji, ne bi bilo moguće da se žena spontano
javi i postavi nezgodno pitanje Zaharovoj. Ako Rusija liči na distopiju
iz 1984, onda čitava scena mora biti režirana.
O tome možemo samo spekulisati. Ali treba reći: impresivno je kako je Zaharova odgovorila.
Čitalac se smeška: nije ona bez razloga na mestu glasnogovornice ruskog
ministarstva inostranih poslova. Sve je u njenom odgovoru bilo na svom
mestu, iz ugla Orwellove distopije. Zaharova je iskusno krenula od
teorije zavere: „Već dugo verujemo da je Orwell opisao strahote
totalitarizma. To je jedna od najvećih svetskih laži… Orwell je pisao o
kraju liberalizma. On je opisao kako će liberalizam odvesti čovečanstvo u
ćorsokak.“
Da li je Zaharova pogrešila? Kako se uzme: i jeste i
nije. Naravno da je Orwell opisao strahote totalitarizma. Ali, tačno je i
da totalitarizam jeste kraj liberalizma. O tome pak da će liberalizam
odvesti čovečanstvo u ćorsokak, u 1984. se ne govori. Ali,
tačno je da Orwell vidi totalitarizam kao kraj ljudskosti: tako se
završava njegova priča – totalitarizam pobeđuje kada ljude liši njihove
ljudskosti.
Šta još kaže Zaharova? „Orwell nije pisao o SSSR-u, to
nije bilo o nama. On je pisao o društvu u kome je živeo, o urušavanju
ideja liberalizma. A vas [Zaharova se sad obraća direktno ženi iz
publike] hoće da uvere da je pisao o vama“. Pustimo sad ovu
identifikaciju sa SSSR-om. Zaharova je u pravu. Orwell zaista nije pisao
o SSSR-u, a ni o nacističkoj Nemačkoj, kad smo već kod toga. To jest,
nije pisao samo o njima. Pored toga, zaista je pisao i o svom,
britanskom društvu. I svakako o urušavanju ideja liberalizma.
Na
to ćemo se vratiti, pošto prvo skrenemo pažnju na jedan retorički
manevar Zaharove. Žena iz publike nije pitala o kome je Orwell pisao.
Ona se požalila da bi Rusija danas mogla zaličiti na to o čemu je Orwell
pisao. Dakle, to da Orwell nije pisao o SSSR-u ne može biti argument
protiv tvrdnje da Rusija danas izgleda kao njegova fikcionalna
distopija. Ali, Zaharova kaže, pošto nije bilo o SSSR-u, nema veze ni sa
današnjom Rusijom. I još: nije ni o totalitarizmu, pa ni zato nema veze
s današnjom Rusijom.
Tako je, Zaharova Rusiju vidi kao
totalitarnu, ali joj to ne smeta. Jer, hoće da nam kaže, problem nije u
totalitarizmu, nego baš u liberalizmu, i poziva Orwella kao svedoka.
Sad kad nas je Zaharova prodrmala, podsetimo se o čemu Orwell zaista piše. S jedne strane, mirno možemo reći da je tema 1984.
kako se uspostavljaju i održavaju totalitarni poreci. Pomenuli smo
obesmišljavanje jezika: Orwell ga u svom romanu vidi kao bitno sredstvo
za održavanje totalitarnog poretka. Uz to, on ističe – ne može bilo ko
obesmisliti jezik, to jest menjati značenje rečima. Za to je potrebna
moć, to jest fizička sila. Orwell opisuje tu prisilu.
Pomenuli smo i zatiranje ljudskosti. To je verovatno najupečatljiviji motiv 1984. Francuski filozof Claude Lefort kaže da je Orwell i to precizno opisao.1
Glavni junak romana odriče se svoje ljudskosti kako bi se zaštitio od
nepodnošljivog bola i patnje. Totalitarni poredak koristi strah da ljude
prisili da se ponašaju mimo svojih uverenja i uprkos vrednostima kojima
su privrženi. Pod tim strahom oni se odriču samih sebe i ostaju prazne
ljušture.
Lefort objašnjava ono što je postalo opšte mesto u tumačenjima Orwellovog romana. Šta god da su bili razlozi da napiše 1984,
ono što je Orwell napisao jeste priča o slamanju ljudi pod pritiskom
totalitarne prisile. Zaharova bi da kaže da je Orwell insistirao na
manipulaciji i to hoće da poveže sa Zapadom. Ali greši, manipulaciju u 1984. prati gola sila. Zato je ta priča tako upečatljiva.
Tumačenje
Orwellovog romana ponudila je i jedna teoretičarka politike – Judith
Shklar. Ona je – reklo bi se, kao Zaharova – ponudila odgovor
na pitanje o kome je zaista Orwell pisao. Za razliku od Leforta koji
naglasak stavlja na državni aparat i njegovu ogromnu moć, Shklar
insistira da Orwella u stvari najviše zanimaju intelektualci. I to ne
bilo koji, nego baš britanski levičarski orijentisani intelektualci. On
ih vidi, kaže Shklar, kao lakomislene sledbenike pomodnih ideoloških
trendova.
Shklar nije dobronamerni tumač Orwella. Čini se kao da ona misli da se Orwellu 1984.
omakla kao izuzetan roman. Ali mu priznaje iskrenost i hrabrost da
govori istinu. Kao privržen istini, oslonivši se na svoje iskustvo iz
Španskog građanskog rata, Orwell je napisao satiru protiv svojih
britanskih kolega levičara koji su odbijali da vide kuda vodi nasilje u
politici. Upravo ono nasilje koje se opravdavalo kao borba za tobože
srećnije društvo.
Lefort i Shklar se ne razilaze u svojim interpretacijama 1984.
Ako ih uzmemo zajedno, dobićemo sliku nasilne totalitarne države u
čijem opravdavanju ključnu ulogu ima izabrana elita
intelektualaca-lažova. Da je Zaharova zaista pročitala Orwella,
prepoznala bi se i sama kao članica te elite.
Radoznali čitalac na
snimku iz Jekaterinburga primetiće i jedan zanimljivi detalj – bretelu.
Na sceni se taj detalj udvaja: jednu bretelu imamo na slici Zaharove na
video bimu; druga bretela je nemarno spala s ramena same portparolke.
Bretela bi trebalo da šalje poruku o njenoj ženstvenosti, krhkosti. Kako
to obično biva, efekat je suprotan. Da nema siledžijske države iza nje,
sve što kaže Zaharova bilo bi uglavnom zabavno, a ponekad i smešno,
koliko se god ona sama trudila da bude ozbiljna i stroga. Ali, država
koja stoji iza nje nije ni zabavna ni smešna. O takvoj državi pisao je
Orwell u 1984.2
________________
- Claude Lefort, “The Interposed Body: George Orwell’s Nineteen Eighty-Four”, u Writing. The Political Test, preveo i uredio David Ames Curtis (Durham i London: Duke University Press, 2000), str. 1-19.
- 1984.
nije bio prvi naziv Orwellovog romana. Roman je u rukopisu nosio naziv
„Poslednji čovek u Evropi“. Urednik je od Orwella tražio da se to
promeni. Tako smo dobili 1984. Bilo bi zanimljivo videti kako
bi se roman čitao i tumačio pod prvobitnim nazivom – pogotovo danas, iz
ugla ruske agresije na Ukrajinu.