Posle panađura u Nišu i konačne propasti naci pokreta za narod i državu, vladar ne zna šta će sa sobom. Niti mi znamo šta valja učiniti sa njim i kako ga skloniti sa opasnog mesta. Odatle može da preti, puca, presuđuje i zagađuje. Kad kažem „mi“ mislim uglavnom na nehomogeni pokret za izbavljenje Srbije iz sfere ekstremne nenormalnosti. Ta rastresita čežnja za slobodom bez pobedničke strategije, vodi u stalnu mlaku borbu pod otvorenom represijom. Čekaju nas svakodnevni čudovišni ispadi, koji stalno nadmašuju prethodno najgore iskustvo.
Mahniti diktator gubi moć, ali je ima dovoljno da proizvodi zlo bez dobrog otpora i pojačava odmazdu bez valjanog demokratskog odgovora. Moguće je da nasilje u jednom trenutku dostigne razmere svireposti. Opsednutost apsolutnom tiranijom vodi tome, samo je pitanje modela i načina upotrebe nelegitimne državne sile ili fanatizovanih paradržavnih odreda.
Još ne znamo kako se odupreti onome što sledi. Da li će to biti neki oblik nadrigandijevskog trpljenja, uz socijalni mazohizam u otporu? Ili energičniji oblici građanske neposlušnosti, pod uslovom da „kritična masa“ ne bude samo igra velikih brojeva, nego realna snaga prevrata. I još, kako se odbraniti od moguće nasilne agresije neprijateljskih trupa takozvanog predsednika.
Nekadašnji premijer i iskusni borac u uličnim sukobima sa policijom, Zoran Živković, gostovao je posle Niša na N1. Živković je pre svega politički operativac, i to je vrlo uspešno radio zajedno sa Zoranom Đinđićem.
On je protivnik bilo kakvog nasilja i misli da je velika masovnost odbrana od toga. Nije poznato kako je ponovo dostići. Nije potrebno čekati na idealne izborne uslove da bi se na izbore izašlo, kaže Živković. Ovaj može da bude poražen pod njegovim uslovima, kao što je Milošević pobeđen pod njegovim, drugih mogućnosti skoro i da nema.
Njegova kritika srpske opozicije bila je bespoštedna. Oni malo ili ništa ne rade, uspavani su, bore se zakasnelim i sterilnim saopštenjima. Izgleda kao da im je svejedno šta se događa. To je bila suština njegove ocene.
Ne znam da li je ovaj sud Zorana Živkovića preoštar i koliko je važno šta govori jedan iskusni politički veteran. Rekao bih da jeste važno. Opozicione stranke su se dugo držale alibija da njihova delotvorna politička akcija nije moguća, pre svega zbog brutalne medijske torture režima. To ne bi moglo da bude sporno, mada je opravdanje neubedljivo.
I kad je bilo dovoljno prostora da se nešto učini – nikada nije bilo saglasnosti oko ključnih koraka. To je sindrom malog liderstva i malih ciljeva, smatraju neki analitičari. Lideri, kojih ima mnogo više nego što bilo kome treba, pravdali su ključne međusobne nesaglasnosti pravom na izbor sopstvenog puta i autentične politike. To je legitimno ali ovde besmisleno.
Nezavisno od čaršijskih sumnji da neke stranke skoro otvoreno sarađuju sa režimom, držali smo se stava da ne treba dirati opoziciju. Takva je kakva je, bolju nemamo. Kritički odnos prema njima, navodno neposredno pomaže diktatoru. To bi mogla da bude i „glasina pomoćnik“, kako bi se sačuvala salonska udobnost i bilo amnestirano suviše mlako učešće u otporu.
Naravno da nije opoziciona stranka ona koja sebe proglašava takvom, nego ona koja to stvarno jeste. U pokretu otpora, srpske opozicije skoro i da nema. Nije potpuno jasno upadljivo odsustvo dinamike i dobrih ideja u akcijama koje su bile moguće i još jesu. Sve što nije ostvareno u protestima sa (postojećom) kritičnom masom, moralo bi da ide na račun srpske opozicije. Ne bih da tvrdim kako nisu učinili ništa, ali nema pouzdanih indikatora da jesu.
Ideja Zorana Živkovića je suviše smela, ali možda bolje i nema: da ovaj bude pobeđen pod njegovim uslovima. To izgleda mnogo teško, ali posle Niša nije nemoguće. Nema vremena da se ispune svi izborni uslovi, niti će ih on ispuniti i da vremena ima.
Taj okršaj mora da dobije i srpska opozicija, sa uslovima ili bez njih, podržavajući svim snagama listu koju će uskoro objaviti studenti, bez sujete i neumerenih ličnih ambicija. Sa svojim iskustvom, ma kakvo ono bilo, strukturom i energijom postojećih lidera i članstva. Uz neprekidno tabananje po Srbiji i razgovore sa biračima ili onima koji se dvoume. Njihovo je mesto na protestima kad ih ponovo bude, licem u lice sa kordonima.
Bez energičnog operativnog plana ujedinjene opozicije, koji je odavno morao da postoji i potpune saglasnosti sa izborom ličnosti na studentskoj listi – vrhovni komandant klozeta će i dalje vodati svoj bizarni karavan po Srbiji, želeći da se neprekidno sveti svima.
Peščanik.net, 23.05.2025.
NADSTREŠNICA