Populizam – zagonetna sila
Teškoće definisanja i analize jedne složene planetarne pojave
Populizam je neobičan koncept. Uvek kada nešto dugo posmatramo to nam posle nekog vremena izgleda neobično, ali i najpovršniji pogled na populizam pokazuje da on izlazi iz okvira običnog. Populizam ima mnoge atribute jedne ideologije, ali ne sve. U određenim vremenskim periodima populizam je imao veliki odjek u svetu, a bilo je i perioda kada je bio potpuno nevažan. On poseduje svojevrsnu neopipljivost, neugodnu konceptualnu nepouzdanost. Za različite grupe ljudi populizam se kreće između dubokog smisla i fundamentalne gluposti. Za elite, on je i predmet divljenja i pojava koju prate velika opasnost i neukus. Da bi se katalizovao u političku silu ponekad se oslanja na velike vođe, a ponekad na široke mase. Kad se oslanja na vođe, traži najneobičnije pojedince da vode najobičnije ljude. Naizgled revolucionaran, populizam crpi snažnu podršku u kriznim vremenima, ali u praksi on je uvek progresivan ali i nesposoban da ponudi fundamentalnu reformu “od temelja do krova”. Populizam se javlja epizodno, ponekad veoma snažan, nudeći potencijal za radikalnu transformaciju politike. Ali, brzo se osipa. Ipak, nije bez efekta. Kad je na vrhuncu, populizam nepogrešivo formira strukturu i sadržaj politike. Gde god postoji reprezentativna politika, populizam je sveprisutan kao potencijalni pokret ili skup ideja koje će privući već postojeće pokrete.
Ukratko, pojava koju posmatrači i učesnici opisuju kao populističku, sasvim se razlikuje od onih pokreta koji stvaraju partije, prave programe i politike, i vode relativno stabilne i šablonizovane političke živote. Populistički pokreti imaju sistem verovanja koji je difuzan. Veoma ih je teško kontrolisati i organizovati, nedostaje im doslednost, a rast i opadanje njihove aktivnosti smenjuju se neverovatnom frekvencijom. Populizam je komplikovan i neuhvatljiv koncept. Nedostaju mu odlike koje bi ga učinile opipljivijim. U njemu su ukorenjene karakteristike koje ga čine suštinski nestalnim. Zbog toga je veoma teško stvoriti generalizovan opis, a nekmoli univerzalnu i jasnu definiciju populizma kao ideje ili političkog pokreta.
*
Moj pristup ovim problemima biće ispitivanje šest ključnih tema koje se javljaju u populizmu:
– populisti kao neprijatelji reprezentativne politike;
– populisti koji se poistovećuju sa idealizovanom dušom zajednice koju podržavaju;
– populizam kao ideologija kojoj nedostaju suštinske vrednosti;
– populizam kao snažna reakcija na osećanje ekstremne krize;
– populizam kao pokret koji sadrži fundamentalne dileme koje ga limitiraju;
– populizam kao kameleon, koji poprima boje svog okruženja. (…)
“Prazna duša”
U suštini, populizam kao skup ideja prema politici, posebno reprezentativnoj, ima ambivalentan stav. Politika je haotična i iskvarena i uključivanje u nju je moguće samo u ekstremnim okolnostima. U tom smislu, populizam pokušava da izbegne uobičajeno političko angažovanje. Populizam je nerado političan. Prevazilazeći tu odbojnost, populisti se politički angažuju u momentu kad predosećaju krizu. Način na koji populisti na kraju postaju politični takođe govori o njihovoj ambivalenciji. Izbegavajući kompleksnost reprezentativne politike, populisti se zalažu za jednostavnost i direktnost. Sredstva reprezentativne politike, uključujući tu i partije i parlamente, često su za populiste nepotrebna komplikacija. Iako populizam ima generalno neprijateljski stav prema reprezentativnoj politici, on jedino u takvom vidu politike nalazi svoj sistematski izraz i mogućnost za mobilizaciju u smislu političke sile.
Negativna reakcija populizma na reprezentativnu politiku ima i svoju pozitivnu stranu. Populizam želi da se poistoveti sa idealizovanom verzijom svog odabranog naroda i da ga smesti u okruženje koje je na sličan način idealizovano. Time populizam isključuje elemente za koje smatra da su strani, iskvareni ili devalvirani i funkcioniše na razlici između zdravih stvari i onih koje to nisu, na razlici između onoga što ću nazvati “dušom” i margine. Koncept duše, dakle, sam po sebi proizlazi iz populizma. Ovo je utisak koji se stiče gledanjem unutar i unatrag: to je svet koji otelotvoruje kolektivnu mudrost i ponašanje ljudi koji ga čine, obično u vezi s onim što je nekad bilo (čak i idealizovanom slikom o tome). Duša je naseljena “narodom” i ona kroz populiste daje smisao tvorevinama i molitvama naroda. Neki misle da je odanost “narodu” ono što definiše populizam. To može da bude problematično, zato što “narod” može imati suštinski različita značenja za različite populiste. Mnogo je delotvornije prihvatiti da je privrženost “narodu” koncept koji potiče iz shvatanja smisla “duše”.
Populizam je bio sredstvo naprednjaka, reakcionara, demokrata, autokrata, levičara i desničara. Uzrok njegove prilagodljivosti leži u “praznoj duši” populizma: populizmu nedostaje odanost ključnim vrednostima. Dok su druge ideologije usredsređene, bilo implicitno ili eksplicitno, na jednu ili više vrednosti, kao što su jednakost, sloboda i socijalna pravda, populizam nema takvo jezgro. To objašnjava zašto je populizam prihvaćen od strane tako širokog spektra političkih stanovišta. Takođe objašnjava i zašto je populizam često dodatak drugim ideologijama. Prirodni položaj populizma je položaj prideva koji se pripaja drugim idejama koje popunjavaju praznu dušu populizma. “Velike” ideologije modernog doba – liberalizam, konzervativizam, feminizam i socijalizam – pogodne su za prihvatanje prideva koji ih pretvaraju u socijal-liberalizam ili radikalni feminizam. Populizam se najčešće sam vezuje za druge ideje, a ne obratno.
Pojava krize uvek trgne populiste iz njihove nevoljnosti i uključi ih u politiku i aktivnu odbranu “duše”. Jedina poteškoća je ta što kriza može biti samo u mašti populiste ili može biti ekonomska i politička kriza u pravom smislu te reči (npr. situacija koja se, po definiciji, ne može izdržati). Ne želim da donosim sud o tome da li su krize stvarne ili umišljene i zato je jednostavnije, a možda i preciznije, primetiti da se populizam javlja u trenucima kada neki veći proces tranzicije izazove osećaj krize, makar u jednoj od socijalnih grupa.
*
Prilikom rezimiranja tema moguće je navesti na misao da je populizam reakcija protiv ideja, institucija i postupaka reprezentativne politike, koja slavi implicitno ili eksplicitno “dušu” kao odgovor na osećanje krize. Međutim, zbog nedostatka univerzalnih ključnih vrednosti, populizam je kameleon koji poprima atribute svog okruženja i u praksi je epizodan. Populizam je epizodno, antipolitičko, bezdušno, kameleonsko veličanje “duše” uprkos krizi. (…)
Teškoće konceptualizacije
Populizam služi mnoge gospodare. U različita vremena i na različitim mestima bio je sila promene, sila protiv promene, tvorevina progresivne politike levice, utočište odmerene odbrane statusa quo i pratilac ekstremne desnice. Populisti su opisivani kao naivci, demokrate i demoni. Pojam je često korišćen, ali je i često definisan previše usko. Koristi se da bi se neki predlog odbacio kao previše popularan ili popularan kod određene vrste ljudi (obično one pogrešne vrste). Pokušaji da se utvrdi srž populizma – nešto što ga prožima u svim njegovim vidovima – ostavili su na mnoge naučnike jasan utisak da jasnog utiska nema.
Za jedan tako opšte korišćen pojam iznenađujuće je koliko malo pažnje mu je posvećeno kao konceptu. Kada se njime bavilo sistematski, populizam kao koncept nailazio je na različita mišljenja. Kao i pojava samih populističkih pokreta, pokušaji da se uhvati suština populizma javljali su se na različitim mestima, ali veoma je teško videti dosledan šablon. Većina ljudi populizam smatra specifičnim za određen kontekst koji proučavaju. Oni malo ambiciozniji pokušali su da definišu populizam koristeći univerzalne pojmove. Drugi smatraju da je šarolik – bez suštine, ali s puno varijeteta.
*
Gita Jonesku i Ernest Gelner, prilikom organizovanja konferencije u Londonskoj školi za ekonomiju 1967. godine, pokušali su da okupe stručnjake koji se bave različitim pojavnim oblicima populizma kako bi skicirali jednu opštu teoriju. Konferenciji su prisustvovala 43 učesnika, a opseg zastupljenih geografskih oblasti bio je veoma veliki, čime se smanjila mogućnost da teorija bude previše specifična, što se dešavalo prilikom nekih prethodnih pokušaja.
U uvodu knjige koja je nastala tokom konferencije i koja je i dalje definitivna zbirka teorija o populizmu, priređivači kažu da je to “pokušaj da se pojasne glavni aspekti koncepta koji je tokom 19. veka a još više u 20. veku bio od suštinskog značaja za oblikovanje političkog uma, iako to nije opštepriznato”. Oni se otvoreno bave pitanjima na koja se moraju naći odgovori ukoliko želimo da predstavimo populizam kao jedinstvenu pojavu. Oni pitaju da li se populizam može smatrati ideologijom, povratnim mentalitetom koji se javlja u sličnim uslovima, političkom psihologijom, antifenomenom (antikapitalistički, antiurban, antisemitski), pronarodnim fenomenom ili mentalitetom koji apsorbuju socijalizam, nacionalizam i seljaštvo. Uprkos njihovim nadanjima, zbirka koja je nastala ne otkriva centralni skup ideja koje su zajedničke za populizam, ali je i pored toga studija koja predstavlja prekretnicu i skup važnih individualnih doprinosa.
U svom poglavlju Piter Vorsli daje pregled populizma u SAD, Rusiji, Africi, Aziji i zemljama Južne Amerike, ali dolazi do zaključka da su jedini zajednički aspekti oni sa visokim stepenom uopštenosti (time i s ograničenom mogućnošću upotrebe) i da je zato bolje smatrati populizam sa “naglaskom na dimenziju političke kulture uopšte, a ne jednostavno kao određenim vidom sveobuhvatnog ideološkog sistema ili nekog vida organizacije”. On se vraća Šilsovoj definiciji koja ističe značaj suverenosti naroda i direktnog kontakta između vlade i naroda, jer i njegovo istraživanje pokazuje da su te odlike najbliže onome što možemo uzeti za zajedničku osnovu populizma.
Ograničavajući se na varijantu populizma iz zemalja trećeg sveta, Vorsli je manje uopšten i tvrdi da ovaj populizam karakterišu četiri odlike. Prvo, društva su homogena, sa samo neantagonističkim podelama. To znači da politika nije klasna i da je lokalno društvo “prirodno” i da čini zajednicu. Drugo, pravi sukob nastaje između društva ili nacije i spoljnjeg sveta, posebno kolonijalnih sila. Treće, zajednica se izražava kroz jednu dominantnu partiju koja spaja ideje zajednice, društva i nacije. Četvrto, ta partija postaje sredstvo oslobađanja i snaga ekonomskog razvoja.
Ohrabren “nedostatkom ekspertskog znanja” Piter Vils iznosi 24 odlike populizma kao sindroma. Populizam je moralističan; određenog pojavnog stila; zavisan od izuzetnih vođa; kao pokret sa slabom disciplinom, bojažljivo je opušten u samodefiniciji; antiintelektualan; antiinstitucionalan; sposoban za neefikasno i kratkotrajno nasilje; klasno svestan, ali pomirljiv, izbegava klasni rat; iskvaren i “pokondiren” uspehom; privržen
saradnji malog obima; podržavaju ga ljudi ograničenog bogatstva; žučno suprotstavljen finansijerima; potencijalno manje kritičan prema velikim kapitalističkim proizvođačima; moguće urban (kao i ruralan); podržava državnu intervenciju; protivi se društvenoj i ekonomskoj nejednakosti koju izazivaju institucije kojima se suprotstavlja; u spoljnoj politici posebno sumnjičav prema vojnom establišmentu, ali po opredeljenju izolacionistički; za religiju, ali protiv verskog establišmenta; prezire nauku i tehnologiju; nostalgičan; u velikoj meri blago rasistički; raznolik (od predindustrijskog, preko seljačkog antiindustrijalizma, do farmerskog – koji je tolerantan prema industriji); ne dozvoljava da se za njega kaže da je loš.
U pokušaju da rezimira celokupnu diskusiju na konferenciji, Isaija Berlin je predložio da se napravi opšti dogovor oko 6 odlika populizma koje se mogu primeniti za njegove razne varijante. Prva odlika je privrženost Gemeishaftu (zajednici), što daje podstrek rađanju ideje o integrisanom i koherentnom društvu. Druga odlika je apolitičnost populizma u tom smislu da se on ne zanima za političke institucije zato što ima više vere u društvo nego u državu. Populizam se bavi vraćanjem ljudi u njihovo prirodno i spontano stanje kojem su pripadali pre nego što su podvrgnuti nekoj vrsti duhovnog kolapsa. Četvrti element je usmerenost populizma ka prošlosti, na taj način što pokušava da vrati drevne vrednosti u savremeni svet. Berlin “okvirno” dodaje na ovaj spisak i to da populizam, iako se odnosi na razne verzije naroda, uvek teži da govori u ime većine. Na kraju, on dodaje da se populizam javlja u društvima koja se ili nalaze u procesu modernizacije ili pred tim procesom.
Pokora
Ernesto Laklau iznosi teoriju o populizmu koja se snažno bavi njegovom naizgled kontradiktornom i neuhvatljivom prirodom i koja uključuje posvećenost marksističkom pogledu. On smatra da je pokušaj da se generalizuje populizam, tako što se nalaze zajedničke odlike između niza pokreta koji se smatraju populističkim, kružan. Odrediti neki pokret kao populistički znači da već znamo na šta se populizam svodi. Ishod je generalizacija niza pokreta koji su u suštini različiti. Laklau počinje svoju analizu populizma s pozicije da je populizam suštinski neuhvatljiv kao koncept i očigledno kontradiktoran. Laklau to objašnjava na kompleksan način. On tvrdi da će dominantne ideje u društvu, one koje predstavljaju razmišljanje dominantne ili hegemonističke klase, uvek, kao izraz njihove dominacije, apsorbovati ideje drugih i neutralisati ih tako što će im dozvoliti da se izraze, ali samo tako da one izgledaju drugačije a ne i suštinski antagonističke. U nekom smislu, stoga, populizam se može smatrati ideologijom elita. To se dešava kada jedna frakcija dominantne klase želi da uspostavi hegemoniju ali nije sposobna da to učini pa se stoga direktno obraća masama.
Za Laklaua, društvo se mora objasniti u smislu kontradikcije između društvenih snaga koje delimično odražavaju kontradikcije u procesu proizvodnje. Jednostavnije rečeno, društva izražavaju klasni antagonizam. Međutim, on primećuje da ponekad postoji i širi konflikt koji se ne podudara sa određenim klasama – narodna tradicija društva će odraziti šire interese narodnih masa koje nisu deo dominantne klase i koje su podanici vlasti. To je konflikt između “naroda” i “bloka vlasti”. Ideje koje se pozivaju na potlačene klase u ovom smislu se nazivaju narodnim demokratskim idejama. Kada se određeni klasni antagonizmi ispolje u narodno-demokratskoj formi dolazi do pojave populizma, ali on za Laklaua obavezno ima i klasni oblik i narodno-demokratski oblik. Jednostavnije rečeno, simultano govori i u ime klase i u ime “naroda”, iako oni nisu isti. Ova odlika objašnjava zašto je populizam tako neuhvatljiv, jer je konflikt između “naroda” i “bloka vlasti” veoma prožimajući, a opet je i različit po svojim manifestacijama. Deo te razlike ležaće u klasama koje se mobilišu protiv “bloka vlasti” i to objašnjava zašto je populizam istorijski bio vezivan za razne klase.
Margaret Kanovan nudi najambiciozniji pokušaj da se uhvati suština populizma. Njeni radovi daju šarolik pristup koji se kreće od agrarnog populizma do političkog populizma. Time je pokriven spektar populističkih pokreta kroz istoriju i širom sveta. Njihovo detaljno proučavanje podrazumeva da je Kanovan podelila agrarni populizam na farmerski, seljački i intelektualni. Poredeći ruralni radikalizam Narodne partije u SAD, kanadskog Socijalnog pokreta tokom 30-ih godina i nemačkog Agrarnog pokreta s kraja 19. veka, ona odoleva iskušenju da ih opiše kao sui generis pojave i prati trag kontinuiteta. Tragovi kontinuiteta, po njoj, dolaze iz zahteva farmera za vladinom intervencijom u ekonomiji.
Prelazeći na ruralni radikalizam ruskog narodničestva, i poredeći ga sa alžirskim, tanzanijskim i bolivijskim oblicima agrarnog socijalizma, Kanovan kao zajedničku za ove vidove populizma izvlači tendenciju da osciliraju između idealizovane poslušnosti prema seljaštvu i potrebe da se obezbedi vođstvo za ovu idealizovanu grupu. U ovim slučajevima, ona smatra da uloga elita u pokušaju katalizovanja i mobilisanja ruralne populacije znači da je ovaj vid agrarnog populizma efektivno populizam intelektualaca. Potrebno je ono što Kanovan naziva drugačijim oblikom agrarnog populizma da bi seljaštvo nedvosmisleno preuzelo centralnu ulogu. U seljačkim partijama istočne Evrope, koje su se pojavile početkom 20. veka i koje su izrasle u Zeleni ustanak, Kanovan vidi seljačku varijantu agrarnog populizma. Ovaj pokret u Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Čehoslovačkoj posle Prvog svetskog rata pokušao je da razvije i primeni ideje dobrovoljne saradnje između seljaka s naglaskom na demokratiju, porodično vlasništvo i antagonizam prema gradu. Kanovan tvrdi da ima dovoljno poklapanja između ovih različitih tipova agrarnog populizma da “upotreba jednog zajedničkog termina bude jasna” ali ne i da “ujedini sve ove pokrete u jedan politički fenomen sa jedinstvenom ideologijom, programom ili socioekonomskom osnovom”.
*
Poslednji tip političkog populizma za Kanovan je političarski populizam. To je politički stil koji igra na kartu nejasnosti po pitanju ko je zapravo “narod”. Gledajući prikaz populizma izveden iz afričkog iskustva, jasno je da pojedini političari smatraju da imaju pravo da zastupaju jedinstven narod bez obzira na podeljenost koja postoji u njihovoj zemlji. Ovo pravo služi da se opravda jednopartijski sistem. U drugom smislu, političari takođe pokušavaju i konstruišu ujedinjen narod stvaranjem međuklasnih ili “univerzalnih” koalicija. U svojoj uspešnoj predsedničkoj kampanji Džimi Karter se poslužio populističkom ikonografijom autsajdera, poštenog farmera koji se kandiduje za predsednika, u isto vreme smišljeno se obraćajući i liberalnim i konzervativnim instinktima biračkog tela.
Skicirajući svojih sedam kategorija Kanovan tvrdi da se ne može naći jezgro populizma i da samo možemo prepoznati brojne različite sindrome. Isticanje sličnosti između tih sedam tipova dozvoljava joj da pretpostavi da se oko “populizma malog čoveka”, autoritarnog populizma i revolucionarnog populizma grupišu sličnosti. Ona takođe smatra da određene istorijske manifestacije populizma mogu i da kombinuju i da odvajaju ove kategorije. Jedina zajednička tema za svih sedam kategorija je pribegavanje apelima na narod i nepoverenje prema elitama, i korist od toga je u najmanju ruku ograničena. Njen zaključak je da je populizam pojam koji se široko koristi, te je veoma važno što više ga pojasniti, ali na taj način da obuhvata i širok spektar fenomena bez zajedničkog jezgra i da je stoga njen pokušaj da stvori klasifikaciju jedini način da se savlada ta kompleksnost.
Radikalni (a često i nastrojen ka rušenju konvencionalnih vrednosti) američki časopis za kritičku socijalnu teoriju, Telos, nedavno je pokušao da teoretizuje populizam kao koncept. Iako se učesnici u ovom pokušaju razlikuju po svojim stavovima, moguće je videti jasan nacrt pokušaja da se populizam formuliše kao koncept, da se oblikuje u sredstvo razvoja takve vrste kritičke teorije za kakvu se vezuje sam časopis. Suština stava iznetog u Telosu je ta da populizam nudi alternativu i najbolju nadu za kritiku hegemonije liberalizma. Potreba za alternativom pojačana je trenutnom krizom liberalizma “Novog ugovora”, pokazanom na primerima iz američkog društva i politike, i razdvojenošću između “Nove klase” visokoobrazovanih, profesionalizovanih i birokratizovanih elita koje su se razvile iz potrebe za upravljanjem tehnokratskih sredstava nove regulatorne države i tradicionalnih srednjih i radničkih klasa koje podržavaju politiku “Novog ugovora”. Stav Telosa deli moj naglasak na populizam kao reakciju na liberalizam (na institucije liberalne demokratske politike, u mom slučaju). Specifično se fokusirajući na neprilagođenost između elita u tipičnoj politici i zajednicama koje ih prouzrokuju, Telos tvrdi da postoji potreba da se ponovo osnaži lokalna politika i odgovorno individualno učešće u njoj, te tako vidi populizam kao potencijalno oslobađajući politički projekat.
Uzimajući uspon regionalnih liga (poput Lega Nord) u Italiji za indikator šire primenljivosti njihovih teza, časopis je pokušao da razvije populizam kao novu rutu za kritiku liberalizma, kombinujući je sa radikalnom demokratskom pozicijom. Telos je primetio mogućnost degeneracije populizma u rasizam i novu ekskluzivnu ideologiju, ali na to gleda kao na potencijalnu opasnost, a ne nešto što je od suštinskog značaja ili neizbežno u populizmu. Uprkos pokušaju da se ispitaju populističke mogućnosti u Evropi, ostaje jasno da je Telosov koncept populizma, iako dobro teoretski razrađen, utkan u kontekst Sjedinjenih Američkih Država. Značaj određene konstelacije liberalizma u političkim institucijama SAD (“Liberalizam Novog ugovora”), kao i otvoreno pozivanje na osnovne ideje američke demokratije, znači da je Telosov koncept populizma specifičan kako u vremenu tako i u mestu za SAD u postreganovskoj eri.
Razmatranje trenutnog stanja u kojem se nalazi konceptualizacija populizma kao populizma ističe četiri jasne odlike. Prva je relativno mala količina materijala koji se bavi populizmom kao konceptom. To je još više za čuđenje kad se uzme u obzir masovna i česta upotreba tog pojma. Druga odlika je da su sve konceptualizacije koje su pokušale da budu bilo konceptualno odvažne bilo eksplicitno komparativne skoro bez razlike nosile pečat konteksta iz kojeg su originalno potekle i stoga su suviše uske da bi mogle da nam pomognu da stvorimo univerzalniju konceptualizaciju. Treća odlika je ta da najeksplicitniji pokušaj da se konceptualizacija skicira sakupljanjem studija slučajeva iz skoro čitavog sveta nije uspela da sjedini očigledno neprevaziđen skup znanja i stručnosti. Poslednja odlika je, kako kaže Kanovan, ta da je pokušaj da se postigne i širina u opsegu i hrabrost u konceptualizaciji dovela do zaključka da je populizam u suštini razlomljen koncept.
* Iz: Paul Taggart, Populism, Open University Press, Buckingham-Philadelphia 2000, str. 1-2, 10-14. Prevela Milica Ćirović.