Pre neki dan “Arhipelag“ je ponosno javio da je Jelena Lengold dobila prestižnu međunarodnu pesničku nagradu “Branko Radičević“, i da je pre nje, u Srbiji niko nije dobio.
Izdavač Jelene Lengold preneo je i deo saopštenja žirija, čija je odluka bila jednoglasna: “Poezija Jelene Lengold uzima detinjstvo i svakodnevicu kao temporalni i prostorni mizanscen gde se ukazuju stvarnosni likovi i sudbine, događaji i doživljaji običnih ljudi. Prolazno i zemaljsko, zbiljsko i konkretno, predstavljaju osnovu za poetski maštarijum maternjega jezika u njenim knjigama. Jelena Lengold slika svet kojem nedostaju radost i sreća, a strah se umnožava do pretećih razmera.“.
Ispostavilo se da u kući nemam ni jednu njenu zbirku poezije (znam kod koga su), da imam samo nekoliko proznih knjiga: priče Vašarski mađioničar, po kojima je moguće najpoznatija, U tri kod Kandinskog i Raščarani svet, i romane Baltimor i Odustajanje. Uzmem ih sa police i, bude mi drago što ih vidim. A to je, mislim, najbitnije i za knjigu i za pisca i za čitaoca.
Kad čitate knjigu koju ste, kao na primer ja, već čitali kad je objavljena, njene rečenice budu iste kao onda, ali sad vam drugačije znače. I otkriju vam koliko ste se promenili. I to tokom ne mnogo godina. Ali nećemo sad o tome.
Jelena Lengold piše o ljubavi i o sudbinama s kojim se je lako poistovetiti, to je njen zaštitni znak, izdvaja je od drugih koji rade to isto, ali ne kao ona. Ljubav opisuje onako kako treba, jednostavno, ostavljajući čitaocu sav prostor i slobodu ovoga sveta da tu, njenu ljubav, doživi kako hoće. Što samo ide na ruku novom pogledu prilikom drugog čitanja.
Sve ovo važi i za ne-ljubav. Pročitajte priču Sunovrat u Vašarskom mađioničaru i sve će vam biti jasno: od ljubavi, do ne-ljubavi. I svega između što vodi od jednog ka drugom.
Ja jesam, maločas, opet, posle 14 godina od kad je objavljena u pomenutoj zbirci. Sad mi je tačnija i uverljivija nego onda, četrnaest puta više. I taj naslov, ta reč “sunovrat“, više nije samo reč i samo dobar naslov, već je nešto u čemu postojim, što živim. Zato što sunovratno odlazi gotovo sve što sam nekad volela i mogla.
Ni Odustajanje, naslov njenog drugog romana, više nije samo naslov i samo reč. I melanholija iz njegovog drugog dela je sad od krvi i mesa. A detinjstvo devojčice u malom gradu postaje bajkolikije nego što je bilo pre, samo pet godina kad je roman objavljen.
Evo nešto ohrabrujuće: sad je i svet počeo da se raščarava, odlučio je da se pobuni protiv zla, mržnje, neumnosti i ostalog što ga je začaralo. A pre sedam godina, kad je zbirka priča Raščarani svet objavljena i kad sam je prvi put čitala, još uvek je verovao da će doći neka lepa vila u nebesko plavoj i paučinasto lakoj haljini koja će da ga oslobodi čarolije.
Ili: Dimitrije iz priče Neuhvatljivost u istoj zbirci, sakrije istinu želeći da ostavi dobar utisak na sagovornika. Sad to njegovo prećutkivanje nije da ne zvuči kao laž, ne da nije greh, nego je nešto simpatično, nešto što eventualno može da podseti na neku od hiljadu takvih situacija. zbog kojih niko nije nikad stradao. Zato što to nije laž.
Jelena Lengold je poznata po tome da piše bez klišea iako piše o besmrtnim temama kao što je ljubav, koje prosto mame na kliše. Red bi bio da se taj njen manir poštuje i kad se piše o njoj. Pa ipak, ne znam kako drugačije da kažem da je ponovno čitanje Jelene Lengold potpuno novo čitanje, osim tako. Jedino su zadovoljstvo i uživanje isti.
Vreme