Zašto je MS dobila otkaz?
„Vreme“ je objavilo tekst
o nuklearnoj inženjerki koja je dobila otkaz u Direktoratu za
radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost zbog „nepodobnih“
tvitova. Ona je u objavama negativno komentarisala pojedine funkcionere
vlasti i njihove poteze, ali pri tom nije to činila pod svojim imenom,
niti je pominjala u kojoj instituciji radi. Takođe se navodi da objave
nije pisala u radno vreme.
Direktorat je ubrzo izdao saopštenje.
Otkaz nije bio momentalan, nego je 2021. izrečena disciplinska mera, a
onda, pošto je direktor „obavešten da je zaposlena ponovila teže povrede
radnih obaveza zbog kojih joj je već bila izrečena disciplinska mera“,
usledio je i otkaz ugovora o radu. Kao razlog se navodi potreba da
„predstavnici Direktorata i ostali akreditovani učesnici na međunarodnim
kongresima i radionicama, na dostojan način predstavljaju Republiku
Srbiju“. Takođe i da je propisano da „zaposleni moraju postupati
politički neutralno“. Direktorat ističe da „za ocenu disciplinske
odgovornosti nije bitna vrsta političkog stava ili pripadnost bilo kojoj
političkoj ideji“, već „ocena prisustva ili odsustva političke
neutralnosti“.
Saopštenje Direktorata ne govori ništa o onome što su sa pravne
strane u ovom slučaju prethodna pitanja za razmatranje bilo kakve
povrede pravila o političkoj neutralnosti – da li se zaposlena MS
prilikom tvitovanja predstavljala kao službenica Direktorata ili na
način da je bilo očigledno o kome je reč? Upravo to je ono što je
službenica negirala u izjavi za „Vreme“. Kakve bi uopšte moglo imati
veze sa Direktoratom, ako neka neidentifikovana osoba nešto misli ili
govori o potezima predsednika države ili predsednice Vlade?
Neosnovanost otkaza zbog kršenja „političke neutralnosti“
Sve i da je identitet tviterašice bio poznat, ne samo „službama“,
već, na primer, i učesnicima „međunarodnih kongresa i radionica“, ne bi
postojao osnov za davanje upozorenja ili otkaza zbog kršenja pravila o
političkoj neutralnosti.
Državni službenici, naime, uopšte nemaju obavezu da budu politički
neutralni uvek i svuda. Njihova politička neutralnost je vezana za
postupanje kada rade ono što im je posao u državnoj službi, a zabrana se
odnosi na izražavanje i zastupanje političkih uverenja „na radu“ (član 5
Zakona o državnim službenicima). Iako zaposleni u Direktoratu (kao nezavisnom regulatornom telu) nisu „klasični“ državni službenici, pravila u njihovom Kodeksu su gotovo identična.
Drugim rečima, pošto ovde nije reč o službenom, već o privatnom
Tviter nalogu, koji je pri tom bio pod pseudonimom i pošto se ne pominje
bilo koji drugi vid kršenja pravila osim objava na toj društvenoj
mreži, ne nazire se ni jedan argument na osnovu kojeg je Direktorat
uopšte mogao da pokrene disciplinski postupak, a kamoli da zaposlenoj MS
izrekne disciplinsku meru, pokrene službeno praćenje njenih objava i
donese rešenje o otkazu.
Štaviše, osnov za pokretanje radnopravnog postupka po osnovu kršenja
pravila o političkoj neutralnosti ne bi postojao ni da je MS odštampala
svoje objave sa Tvitera na transparente i da ih je potom svakog
petka/subote od 18.00 nosila na protestima (bez obzira na to što su
formalni organizatori protesta neke političke stranke).
Sadržina objava na društvenim mrežama bi, u načelu, mogla biti od
značaja za razmatranje jedne druge povrede službeničkih pravila. U
pitanju je član 15 Kodeksa
ponašanja državnih službenika koji se odnosi na tzv. „službenike na
položaju“ (na primer, pomoćnike ministara i direktora). Takvi službenici
su dužni da vode računa „da ponašanjem na javnom mestu ne umanje ugled
položaja i organa i poverenje građana u državnu službu“. Na sličan
način, takođe u članu 15, Kodeks
Direktorata govori o obavezama rukovodilaca te institucije, da su
„posebno dužni da vode računa da svojim ponašanjem na javnom mestu ne
umanje ugled Direktorata i poverenje građana u državnu/javnu službu“.
Izgleda da je i ova odredba iskorišćena u postupku protiv MS. Ona nije
(bila) funkcionerka Direktorata (to su članovi Odbora i direktor), nije
rukovodila ni sektorom (to rade pomoćnici direktora), ali je verovatno Statut
protumačen kao da se obaveza odnosi i na nju kao rukovodioca jedne
manje organizacione jedinice. „Direktor Direktorata je ocenio da
zaposlena nema svest o javnom značaju poslova koje obavlja i državnim
organima koje zastupa kao Šef odseka za međunarodnu saradnju, kao i da
nema nameru i volju da čuva ugled Direktorata i Vlade Srbije kao njenog
osnivača,“ kaže se u saopštenju.
Bez obzira na neobičnu formulaciju iz Kodeksa, nema nikakvog osnova
da se tumači da bi rukovodioci Direktorata za radijacionu i nuklearnu
sigurnost i bezbednost trebalo da javno nastupaju kao branioci ugleda
Vlade Srbije ili promoteri politike Vlade. U stvari je reč o normi koja
sankcioniše razne oblike nedoličnog ponašanja funkcionera, čak i u
njihovo slobodno vreme, ako bi takvo ponašanje ugrozilo ugled
institucija koje vode. U širem smislu, i otvorene društvene mreže bi
mogle da se tretiraju kao „javno mesto“. Jedan takav primer se dogodio
pre pet godina kada je smenjen
direktor EDB u Knjaževcu nakon njegovih objava koje su ocenjene kao
seksističke. Ipak, preduslov za bilo kakvu mogućnost nastanka
narušavanja ugleda institucije od strane neke funkcionerke ili
službenice jeste to da njen identitet i funkcija budu poznati. I to ne
poznati „službama“ koje bi je ciljano pratile, već javnosti koja čita
objave.
Najzad, „tvitovanje“ državnih službenika može da bude suprotno
pravilima i da ima za posledicu opomenu ili kaznu, ali po sasvim drugom
osnovu – ako se vrši na radnom mestu ili se koriste resursi državnog
organa. Kod takve povrede radne discipline nije ni od kakvog značaja da
li službenik na društvenim mrežama komentariše izjave srpskih
političara, postavlja slike kučića i mačića, razmatra posledice rušenja
brane na Dnjepru ili daje savete o dijeti. Jedino bi bilo bitno to što
ne ispunjava svoje radne zadatke, ili što, na primer, izlaže opasnosti
informacioni sistem institucije otvaranjem nepouzdanih linkova.
To što će službenica MS, ako je suditi na osnovu onoga što je
poznato, dobiti radni spor, u ovom specifičnom trenutku nije dovoljno.
Sad kad je stvar postala poznata javnosti, taj slučaj je postao deo
kolaža zastrašivanja kojem su ovih dana izloženi brojni drugi službenici
i uposlenici javnog sektora koji su poverovali u ustavna načela
razdvojenosti partije na vlasti od države i slobodu govora (glumci, profesor Miodrag Jovanović, pa čak i voditelji RTS koji su nešto „lajkovali“).
Da li je „botovanje“ dozvoljeno
Sad kad smo razmotrili granice političkog delovanja onih kojima vlast
nije po volji, a rade u državnoj službi, red je da se okrenemo i drugoj
strani. Kome se vlast sviđa, može da je hvali i brani u svoje slobodno
vreme i van posla, pod imenom ili anonimno. Kao što je već opisano, to
ne smeju da čine u svojstvu državnih službenika ili na radnom mestu, za
šta postoje brojni i nekažnjeni primeri. Recimo, jedan takav slučaj
predstavlja „odbrana
skupštine Beograda“ od opozicionih odbornika i demonstranata, iz aprila
2019, gde su u „živom zidu“, u radno vreme, stajale ne samo odbornice
iz vlasti (za koje ne važe pravila o političkoj neutralnosti), već i
gradske službenice.
Zaposleni u javnim preduzećima, ustanovama i administraciji nisu imali zakonski osnov da izađu
sa posla kako bi stigli na miting 26.5.2023. u Beograd, osim ako im je
odobreno neplaćeno odsustvo, a njihovi šefovi su kršili zakon ako su ih
uslovljavali ili stimulisali da na miting odu. Funkcioneri stranaka na
vlasti, očekivano, šalju poruke podrške i sa svojih naloga na društvenim
mrežama. Pored toga što u tim objavama često prekoračuju granice dobrog
ukusa, neretko pri tom krše i zakon, najčešće time što ni na koji način
ne razdvajaju svoju stranačku i javnu funkciju.
Od samostalnih objava na društvenim mrežama i internetu, kakve god da
su, još više pažnje zaslužuje fenomen „botovanja“, organizovanog
deljenja objava, postavljanja komentara i izražavanja podrške
„lajkovima“. Tim pitanjem su se bavile kompanije vlasnice društvenih
mreža. Koliko znam, to nije činio ni jedan državni organ u Srbiji, iako
je bilo i osnova i razloga.
U februaru ove godine, kompanija „Meta“ oglasila
se povodom gašenja preko 5000 naloga korisnika iz Srbije na Fejsbusku i
preko hiljadu naloga na Instagramu. Ti nalozi su služili „stvaranju
utiska o širokoj i autentičnoj podršci predsedniku Srbije Aleksandru
Vučiću i SNS“. Meta kaže da su se aktivnostima „koordinisanog
neautentičnog ponašanja“, koje ova kompanija zabranjuje, bavili ne samo
članovi „mreže zaposlenih u Srpskoj naprednoj stranci, poznate kao
Internet tim“, već, kako se navodi i „državni uposlenici širom Srbije“.
Slično tome, krajem 2019. godine, Tviter je ugasio 8.558 naloga koji su korišćeni za „promociju vladajuće stranke u Srbiji i njenog lidera“.
Sa stanovišta domaćih propisa „botovanje“, kao takvo, nije
zabranjeno. Ipak, kada se ono vrši u korist političke stranke, svi
povezani troškovi (promocija objava, angažovanje ljudstva) bi morali da
se nađu u stranačkim izveštajima. Da li je makar deo tih troškova
prikazan, nije poznato. Naime, u izveštajnim obrascima ne postoji
posebna rubrika za upis oglašavanja na društvenim mrežama, a troškovi za
zaposlena i angažovana lica se ne razvrstavaju prema poslovima koje oni
obavljaju za stranku. Te dodatne podatke je ovlašćena da zatraži
Agencija za sprečavanje korupcije, ali se iz dosadašnjih izveštaja o
kontroli ne vidi da li je to radila.
Dok organizovano angažovanje stranačkih kadrova za promociju na
društvenim mrežama krši samo pravila kompanija, angažovanje državnih ili
opštinskih službenika, zaposlenih u javnim preduzećima i javnim
ustanovama da obavljaju bilo kakve poslove za stranku predstavljalo bi
ozbiljno kršenje srpskih zakona. Zbog toga je bilo i ostalo nužno da
Agencija za sprečavanje korupcije zatraži dodatne podatke od SNS i
kompanije Meta i da o svojim nalazima obavesti javnost i tužilaštvo.
Ako bi do takve istrage došlo, odgovornost uposlenika javnog sektora
bi zavisila od nekoliko faktora, a pre svega od toga da li je
„botovanje“ vršeno u radno vreme, preko službenih naloga ili na drugi
način korišćenjem javnih resursa. S druge strane, eventualna odgovornost
političke stranke ogledala bi se u neprijavljivanju priloga, odnosno
troškova oglašavanja na društvenim mrežama za političku promociju koje
su platili korisnici naloga.
Kad je reč o ovom poslednjem, to je još jedan od razloga da se pre raspisivanja bilo kojih izbora dopuni
Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i da se detaljno reguliše
vođenje kampanje od strane tzv. „trećih lica“. U praksi se, naime,
pokazalo da se postojeće odredbe zakona usko tumače, ne samo kada je reč
o promociji koju u kampanji vrše znani i neznani „botovi“, već čak i
kada to čine kandidati na izborima, a ne stranka koja ih je predložila!
Jedna od odluka
Agencije u izbornoj kampanji 2022, gde je utvrđeno da stranka nije
povredila zakon, odnosila se na slučaj kada se jedan od viđenijih
kandidata SNS za gradonačelnika Beograda promovisao na ličnom Tviter
nalogu, kroz spot snimljen u službenim prostorijama. Ovakvo tumačenje
ostavlja prostor za neograničeno političko oglašavanje koje bi ostalo
neprijavljeno i za koje, pri tom, ne bi važila nikakva ograničenja ni
kada je reč o poreklu sredstava iz kojih se kampanja finansira.
Autor je programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Peščanik.net, 17.06.2023.