Dok gledamo snimke od prethodnih dana, na kojima uniformisana sila obrušava pendreke o demonstrante, pa čak i o maloletnike, postaje jasno da policijska palica nije namenjena isključivo održavanju javnog reda i mira. Pendrek je mnogo više od praktičnog oruđa. On je produžetak vlasti, simbol autoriteta i znak podaništva. Svaka razbijena glava, slomljeno rebro ili hematom govore o političkom poretku autoritarne vlasti mnogo jasnije nego bilo koje saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ali zašto baš pendrek? Zašto je baš to oruđe postalo predmet policijske strasti i poverenja? Da li je u pitanju samo lakoća upotrebe, ili tu postoji nešto dublje, što prevazilazi puku funkcionalnost?
Pendrek je fetiš sile. Kada policajac njime zamahne, on ne udara samo telo demonstranta, nego inscenira zakon, potvrđuje sopstveno mesto u hijerarhiji vlasti i povlači liniju koju građani ne smeju preći. Uniforma i pendrek zajedno čine kostim moći, rekvizite, koji običnog čoveka pretvaraju u oličenje autoriteta. Bez njih, policajac je tek običan građanin, ali sa njima dobija ulogu. Postaje izvođač državne sile na ulici, glumac u predstavi koja mora da uveri i njega i građane da autoritet zaista postoji. U toj teatralnosti otkriva se i slabost sistema – što je udarac jači, to je očiglednije da autoritet nije siguran u sebe i da se mora iznova potvrđivati.
Brutalne scene prebijanja demonstranata zato nisu incidenti, već izraz duboko ukorenjene ideologije. Te scene svedoče o uverenju da se red ne održava slobodom i izborima, već nasiljem i strahom. Svakim udarcem policija poručuje građanima da je vlast zasnovana na sili, a ne na pristanku. Ali upravo u tom prizoru puca privid moći. Kada bi autoritet bio samorazumljiv, ne bi bilo potrebe da se dokazuje kroz nasilje. Pendrek je tako i oruđe i maska. Iza njegove brutalnosti skriva se nesigurnost vlasti, verovanje da se potpuna kontrola može izvojevati represijom nad građanima.
U toj logici, pendrek postaje i izraz mačizma. On ne samo da ponižava onoga nad kim se upotrebljava, nego potvrđuje i predstavu da je sila jedino merilo muškosti i autoriteta. Kao falički simbol, pendrek je savršen rekvizit za izvođenje teatra moći. Njime se pokazuje da je država „muška“, da se autoritet meri snagom i da nikome ne duguje objašnjenje. Ipak, taj maskulinitet je slabašan, jer svaki zamah policijskom palicom otkriva da se sila mora ponavljati, da nije prirodna i da ne počiva na stabilnosti zakona, već na stalnoj pretnji njegovim lomljenjem.
Otuda i kontradikcija, jer nasilje gradi autoritet, ali ga istovremeno i razara. Ako zakon postoji samo kao udarac, prestaje da bude zakon i postaje gola sila. Svakom upotrebom pendreka razotkriva se ranjivost moći, jer što je udarac brutalniji, to je jasnije da je autoritet nesigurniji. A svaki takav udarac istovremeno je i napad na građansku civilnost, na minimum obzira i zajedničkog jezika koji čini da društvo ne sklizne u permanentno nasilje. Pendrek negira taj jezik, on briše civilnost i pretvara građane u tela koja se mogu udarati, lomiti i disciplinovati.
U toj logici, trenutak kada slabi predsednikova propaganda, aktiviranje policije kao represivnog državnog aparata postaje gotovo neizbežno. Predsednik više nikoga ne može da ubedi u mir i stabilnost pričom o nižim cenama u prodavnicama i zloupotrebom nacionalnih simbola, te je jedino što mu preostaje nasilje. I to je trenutak kada sistem pokazuje svoju slabost.
Zato nije problem samo u brutalnosti policije, već i u urušavanju samog temelja političkog života. Svaki udarac pendrekom je podsmeh slobodi i politici, zapis u kolektivnoj svesti da moć, koja ne potiče iz izborne volje građana, postaje gladna krvi i straha. Pendrek tada prestaje da bude samo predmet i postaje senka autoriteta koja nas prati, oblikuje naše kretanje i misli i podseća nas na granice koje ne smemo preći.
Ulica pamti, telo pamti, ali pamti i svaki policajac. Jer pendrek nije samo produžetak vlasti, već i produžetak njegove intime. On ga ne koristi samo zato što mu je naređeno, nego i zato što mu pruža osećaj moći, uzbuđenje u udarcu, zadovoljstvo u poniženju drugog. Nasilje nije samo zadatak, ono postaje lična strast i privatna satisfakcija, koja se pretače u javni spektakl sile. I tu prestaje svaka priča o „službenoj dužnosti“, jer pendrek je i fetiš i maska. U njemu se stapaju službena naređenja i privatna strast, pokazujući da je moć nestabilna upravo u trenutku kada deluje najbrutalnije.
Ipak, snaga tih udaraca nije apsolutna. Brutalnost ne učvršćuje vlast, već je razotkriva. Moć koja mora da se dokazuje kroz represiju da bi opstala zapravo je nemoć prerušena u silu. Svaki pendrek na ulici znak je da civilnost i sloboda još postoje, makar u fragilnom prostoru između demokratije i tiranije, a na nama je da taj prostor odbranimo i da odbijemo da udarac prihvatimo kao prirodno stanje, jer pristati na pendrek znači odreći se politike, slobode i sopstvenog mesta u zajednici.
Autorka je diplomirana filološkinja i studentkinja komunikologije, koja aktivno učestvuje u studentskim protestima.
Peščanik.net, 19.08.2025.