Kada mi ljudi kažu: “Za šta si se borio. Vidiš da su svi isti. Šta si za to dobio?”, ja uglavnom ćutim i pomislim da li bi’ to činio i sada.
Pre deset godina jedna generacija ljudi odlučila je da ne može neko drugi vladati njima, a da se oni ne pitaju. Od male razbijene grupe studenata koji su učestvovali u maratonskim protestima 96/97. godine nastao je moćan pokret koji je obeležio burnu dvehiljaditu godinu.
OTPOR kao organizacija, doduše dosta organizaciono nedefinisana, uspeo je da izvede dve najznačajnije kampanje, te za Srbiju itekako važne godine. GOTOV JE i VREME JE su parole najviše upotrebljavane i najprimećenije kampanje tih prelomnih dana za građane Srbije.
Zamislite šok koji je doživeo premijer Miloševićeve vlade na otvaranju montažno-demontažnog mosta na baržama u Novom Sadu, kada se sa varadinske tvrđave zaviorila ogromna zastava, crna kao tadašnja Srbija, sa belom pesnicom. Takav bezobrazluk nije mogao proći nekažnjeno te su vinovnici ovog “terorističkog” akta odmah privedeni u policiju.
Ako su reči GOTOV JE ljudima davale snagu i nagoveštavale kraj jedne sulude vladavine, onda je kampanja VREME JE, sigurno na šarmantan način naglašavala važnost septembarskih izbora i držala visok stepen mobilnosti, naročito kod mladih.
Do tad neviđeno kod nas.
Na trgovima sviraju bendovi, neki mladi ljudi nasmejani na tim trgovima uživaju i reklamiraju datum izbora. Čudo za građane kojima je već dosta robe reklamirane “kao” originalne svetski poznate firme, samo što su prodavci zaboravili da se NIKE ne piše ćirilicom, i da CANON nije firma iz Požarevca. Najzad roba sa originalnim domaćim natpisom koju svi vole da nose “24. 09. 2000.”
Čudo za policajca koji nije instruiran da se suprostavi ljubaznom mladiću i lepoj devojci kada mu poklanjaju bedž na kojem je nacrtan osmeh.
Sve je novo i za mlade koji su do tada izbore smatrali isključivom obavezom za odrasle, koji po pravilu na svaki istorijski dogadaj izlaze sa harmonikom, folklorom, i vec serviranim parolama. Sve to se lepo pakovalo, ušminkavalo i prikazivalo na televiziji. Jedino što nije moglo da se ušminka to su zubi nasmejanih baba. Ovo je novo i lepo. Neko ko je njihov vršnjak odlučio je da izađe na izbore i da glasa. Na koncertu on je najveseliji, kao da se unapred raduje nečemu što će se desiti.
Nekoliko meseci pre septembarskih izbora bilo je potrebno prići čoveku odavno outđenom, uplašenom i zbunjenom, objasniti mu važnost jesenjih izbora. Koncerti su bili jedan od načina da mu se priđe, to je mesto gde on nije uplašen, mesto gde ga niko ne “masira” političkom svakodnevicom. Ostaje mu jedino reč VREME JE. Vreme je da počne da odlučuje, da olovkom kreira svoju sudbinu.
Problem broj jedan je kako od osobe napraviti potencijalnog aktivistu rešenog da istraje do kraja, da bude dovoljno hrabar i kad mu prete, i sposoban da ideju prenese dalje. I uspeli smo u tome. Kampanja je dobijala nove aktiviste i plamen poruke ulazio je u svaku kuću, i stizao do svakog čoveka VREME JE PROBUDI SE. Slobodni mediji postaju oslonac ove priče.
Borba protiv medijskog mraka jedna je od najtežih koju smo vodili. Ne borbu za medijski prostor, jer ga je bilo u malim gradovima, svi su slušali “Slobodnu Evropu” i “Glas Amerike” kako bi saznali šta im se dešava u zemlji, nego borbu protiv laži koje su plasirane na režimskim medijima. Jedna akcija u Novom Sadu izazvala je veliku pažnju gradana, ali i policije. Naime pozvali smo gradane da zajedno sa nama posmatraju “pomračenje medija” , na novosadskom trgu kod Cika Jove. Pre početka popularnog televizijskog dnevnika podeljene su specijalne naočare jer takav program nanosi teška oštećenja svim čulima. Ismevanjem režima, postajali smo opasni, pa su nas hapsili. Hapšenjem smo postajali jači. Zbog toga je režim i pao. Svi su želeli da budu jaki i opasni.
Sve ovo nije moglo da ubedi one skeptične, večite namćore, koji su protiv ali se ne bune, koji vide ali ih mrzi, koji znaju ali se boje. Njihova čuvena rečenica i danas je simbol apatičnosti, neverovanja, bezidejnosti i izaziva depresiju i povraćanje. Ona glasi: “Ma ti ćeš nešto da promeniš”. Sa ovakvim ljudima moralo se suočiti oči u oči. Ima još jedna opasnija kategorija koju prepoznajemo po sloganu “šta ja tu mogu da uradim, kao da od mog glasa nešto zavisi”. E ovima si morao pokazivati ličnim primerom da možeš, pa ako on vidi da možeš ti onda proba i on.
Izaći na izbore je individualna stvar, koja sa sobom povlači takođe i ličnu odgovornost. OK prijatelju, nećeš da glasaš, i ja to poštujem, samo nemoj posle da mi prebacuješ da sam ja pogrešno izabrao, i da mi kukaš kako ništa ne valja. Ja pre svega na izborima biram sebi, pa i ako loše izaberem zadržavam pravo da kritikujem, i menjam ako ne valja. Tebi ne preostaje ništa nego da potajno žališ, i kukaj brate nekom drugom. Sad imaš priliku da menjaš, biraš, jednim potezom olovke možeš da sebi olakšaš naredne četiri godine. I znam da se plašiš odgovornosti za moguć loš izbor, plašim se i ja, ali ako ne prihvatam odgovornost bojim se izgubiću šansu da menjam, mislim i postojim.
Razumem i to da birati između jednih i drugih i nije neki izbor. Jedni su ovakvi, a drugi nemaju ono. Kad biraš izmedu dva zla biraj manje, između dva dobra biraj bolje, u svakom slučaju biraj kad imaš šansu. I pamet u glavu, jer na izborima ne biraš samo sebi nego i meni. Dobro razmisli poznaješ i jedne i druge i treće. Znaš i šta su slagali i šta dobro uradili, kad nam lažu i kad govore istinu. A to što nedeljom odmaraš i provodiš je sa svojima cenim, samo nedelja je ponovo za sedam dana a izbori tek za četiri godine.
Hapšen sam desetak puta i privoden na informativne razgovore, gde su mi ispirali mozak visoki funkcioneri Državne Bezbednosti, i pokušavali da mi na lep način ukažu na moje pogreške i objasne da je politika prljava. Prljava je koliko i oni koji u njoj učestvuju. Dokle god se iz politike sklanjaju pošteni i dobri, nama će vladati barabe. Ukazan sam kao ubica za nešto što nisam počinio. Prećeno je mojoj porodici zbog stvari sa kojima oni nisu imali dodira. Proganjan, bežao, vraćao se ali nikad nisam odustao od borbe.
I sad kad mi kažu: “Za šta si se borio. Vidiš da su svi isti. šta si za to dobio?”, ja pomislim o ciljevima i uspehu koji sam postigao.
Ja se ustvari nisam borio protiv jednih a za druge, da jedni odu a da drugi dođu. Ja sam samo hteo da imamo mogućnost izbora i da se naš izbor poštuje. I počistio sam sve one koji su mi stajali na putu da to ostvarim.
I uvek ću se za to boriti.
Zato ne stavljaj sam sebe u zatvor jer izbor nemaju samo zatvorenici, ako držiš do sebe i do slobode. Kad god ti se ukaže prilika da biraš ti biraj.