Prevodilac i prosvetni radnik A. DŽ. Dženkins organizovao je 1940. istraživanje čitalačkih navika dece iz radničke klase. Studija je pretežno obuhvatila učenike koji će napustiti školu u 14. godini da bi se zaposlili, a beleženo je šta su čitali prethodnog meseca van školskog programa. Dženkins je zaključio da ispitanici čitaju premalo, posebno dečaci, i to samo detektivske i avanturističke romane. Ali iz perspektive 21. veka, zapanjujuće je koliko su ta deca čitala dela klasične književnosti.
Među naslovima su Hodočasnikov put, Guliverova putovanja, Džejn Ejr, Pikvikov klub i Vodenica na Flosi. Dečaci su mesečno čitali četiri do šest knjiga, a devojčice jednu ili dve više od njih.
Za mnoge bi danas takva lista, uz takvu žudnju za čitanjem, bila prevelik izazov. Ankete pokazuju da i deca i odrasli danas čitaju manje nego ranije, dok im čitanje pruža sve manje zadovoljstva. Izgleda da to važi i za studente na univerzitetima. Profesor sa Oksforda Džonatan Bejt tvrdio je prošle godine da, dok su studenti nekad čitali i do tri knjige nedeljno, danas jedva završe jednu za tri nedelje. Drugi ističu da je britanskim studentima teško da pročitaju knjigu do kraja; slično važi i za američke studente.
Ovakve tvrdnje se uglavnom osporavaju, ponekad uz prizvuk moralne panike. Poređenje sa čitalačkim navikama od pre sto godina, posebno među radnicima, ponovo će vas iznenaditi.
„Sedeo bih dole na kutiji sa alatom, pola milje od površine“, pisao je rudar iz Notingemšira G. A. V. Tomlinson u svojoj autobiografiji Rudar uglja, „čitavu milju od najbliže crkve i stotinama milja od Boga, i čitao ‘Kanterberijske priče’, Lemove ‘Eseje’, Darvinovo ‘Poreklo vrsta’, Vajldovu ‘Baladu o tamnici u Redingu’ i sve drugo što bi mi došlo pod ruku“.
Jednom ga je poema „Napušteno selo“ Olivera Goldsmita toliko zaokupila da je izazvao sudar punih i praznih vagoneta za ugalj.
Tomlinson nije bio usamljen u svojoj opsesiji. Tako Džonatan Rouz u knjizi „Intelektualni život britanske radničke klase“ otkriva skrivenu radničku istoriju, od Lenarkšira u Škotskoj do južnog Velsa, težnju radnika da se obrazuju, izgrade svoje biblioteke i koledže i uđu u svet kulture koji im je bio uskraćen raselinama klase i školovanja.
Kako je pisao Robert Morgan, rudar iz velške doline Kinon koji je kasnije postao pesnik i grafičar, „rudare koji rade teške i opasne poslove u utrobi zemlje“ uživanje u sticanju znanja transformisalo je u „privilegovana ljudska bića izložena nečem izvanrednom“.
Ta tradicija radničke klase i osećaj da je učenje dragoceno, možda su erodirali, ali mogu nam pomoći u razumevanju ne samo prošlosti već i sadašnjosti.
Uzmite, recimo, aktuelnu debatu o uticaju veštačke inteligencije na čitalačke navike i razmišljanje. Većina studenata sada koristi generativne modele veštačke inteligencije, kao što je ChatGPT, uglavnom za istraživanje. Međutim, raste zabrinutost zbog mogućnosti prevare – da studenti u zadacima i esejima predstave mašinski generisan tekst kao svoj. Mnoge takođe brine uticaj upotrebe veštačke inteligencije na ljudske kognitivne sposobnosti, naše kreativne talente i kritičko mišljenje.
Kao i svi moćni novi alati, veštačka inteligencija može da unapredi i unazadi naše živote. Univerzitetske vlasti treba da promisle kako da očuvaju akademski integritet i da preispitaju način na koji se testira uspeh studenata. Međutim, u većem delu javne debate problem se posmatra naopako. Ne radi se toliko o tome da je veštačka inteligencija uzrok degradacije čitanja i razmišljanja, koliko o tome da je kultura instrumentalizacije znanja olakšala zloupotrebu veštačke inteligencije.
U Robinsovom izveštaju o britanskom visokom obrazovanju iz 1963. argument za proširenje značaja univerziteta zasnivao se na uverenju da je učenje samo po sebi dobro. „Potraga za istinom“, tvrdilo se u tom izveštaju, „predstavlja suštinsku funkciju institucija visokog obrazovanja“.
Pola veka kasnije, 2010. objavljen je Braunov izveštaj o finansiranju visokog obrazovanja. Ton je sada bitno drugačiji. „Visoko obrazovanje je važno“, insistira se u izveštaju, jer će omogućiti studentima „veće plate i više zadovoljstva na poslu“, olakšaće im „prelazak s jednog posla na drugi“ i pomoći u „ostvarivanju ekonomskog napretka“.
Suštinska poruka, napominje istoričar i kritičar Stefan Kolini, glasi da „više ne treba da mislimo o visokom obrazovanju kao o javnom dobru“, već kao o „regulisanom tržištu kojim rukovodi potražnja studenata-potrošača“.
Pretvaranje univerziteta u preduzeća mnoge od njih je dovelo na ivicu bankrota, pa su počeli da ukidaju predmete koji se smatraju „nekomercijalnim“, uključujući istoriju, muziku, klasične jezike i književnost.
S obzirom na sve to, da li stvarno iznenađuje to što mnogi veštačku inteligenciju ne vide kao pomoćno sredstvo, već kao zamenu za umni rad? Konačno, ako je znanje samo roba, čija kupovina omogućava polaganje ispita ili zapošljavanje, zašto bi bilo važno da li varamo na ispitu ili se služimo veštačkom inteligencijom da bismo zaobišli potrebu da promislimo?
Sve dok ne prihvatimo da se u raspravi o veštačkoj inteligenciji ne radi samo o tome šta mašine mogu da urade, već i o vrednovanju znanja i obrazovanja – ta rasprava će biti konfuzna. Zato su i danas važna svedočenja ljudi poput Tomlinsona i Morgana, i njihovi uvidi u vrednost ljudskog znanja.
The Observer, 02.08.2025.
Prevela Milica Jovanović