Obilježavanje Holokausta u Bosni i Hercegovini nakon Drugog svjetskog rata

Drugi svetski rat, period od 1941. do 1945., je na teritoriji Jugoslavije imao tragične posledice. Različite su procene broja žrtava; one variraju između 1 milona i 1,5 miliona. U svakom slučaju radi se o ogromnom broju i to je činjenica koju nije lako zanemariti.

27. januar 2023, 11:09

Foto: BUKA, Muzeju holokausta u Vašingtonu

Obeležavanje Holokausta u Bosni i Hercegovini nakon Drugog svetskog rata [1]

Iako nisam ni istoričar ni sociolog odlučila sam da ipak napišem ponešto o tome kako se obeležavao Holokaust u Bosni i Hercegovini u drugoj polovini dvadesetog veka. Naime, dobila sam mail poruku sa molbom da napišem tekst za katalog koji prati izložbu „Bratstvo i jevrejstvo[2]“ pa me je to ponukalo da pišem. Tekst je neminovno impresionistički, baziran na onom što se zadržalo u mom pamćenju. Pošto sam napustila Bosnu i Hercegovinu 1992. godine mogu da govorim samo o događajima koje pamtim do 1992. , pošto o onom što se nakon toga dešavalo gotovo ništa ne znam.

Definiciju Holokausta, što je polazna tačka u ovom razmatranju, nude različiti online izvori, mada ih ima jako malo na srpskohrvatskom.  Zato sam se opredelila za definiciju koja se može naći na sajtu Saveta Evrope:  “Holokaust je termin kojim se označava sistematsko ubijanje šest miliona Jevreja od strane nacističkog režima i njihovih saveznika u toku Drugog svetskog rata. Uz Jevreje proganjani su i pripadnici drugih grupa koje su progonitelji smatrali rasno i biološki inferiornim.” [3]

Drugi svetski rat, period od 1941. do 1945., je na teritoriji Jugoslavije imao tragične posledice. Različite su procene broja žrtava; one variraju između 1 milona i 1,5 miliona. U svakom slučaju radi se o ogromnom broju i to je činjenica koju nije lako zanemariti. Otud je nakon Drugog svetskog rata bilo mnogo državnih praznika koji su neizostavno uključivali i komemoraciju i sećanje na sve one koji su nestali u ratu. Ponekih praznika se sećam još iz detinjstva.  Najupečatljiviji su za mene bili 29. novembar, Dan republike, ili kako smo to zvali “rođendan” Socijalističke Jugoslavije i 1. maj Međunarodni praznik rada. Pamtim kako sam se kao dete radovala paradama koje su za 1. maj prolazile glavnim ulicama. Još jedan praznik koji takođe živo pamtim je 25. maj. To je bio istovremeno datum Titovog rođendana i Dan mladosti. Ako se ne varam, taj se praznik slavio i nekoliko godina nakon Titove smrti 1980.

Mislim da sa sigurnošću mogu da kažem da se Holokaust nije obeležavao niti u okviru brojnih praznika, niti na bilo koji drugi način. Međutim, proslave su često uključivale komemoracije posvećene “borcima narodnooslobodilačkog rata” i polagani su venci na spomenike. Takođe su različite komemoracije “žrtvama fašističkog terora” bile sastavni deo proslava. Formulacija “žrtve fašističkog terora” podrazumevala je sve one koji su nestali u Drugom svetskom ratu. Koliko se sećam izvršioci zločina su definisani kao “fašisti i njihove sluge”. U pominjanju žrtava ne sećam se da su se izdvajale pojedine nacionalne grupe; nije se posebno govorilo o žrtvama jevrejske, srpske ili romske nacionalnosti, na primer, mada su oni bili u većini. 

Mislim da je potrebno da pomenem da ja spadam u grupu onih koji nisu široko zastupljeni u Bosni i Hercegovini. Naime, ja sam rođena u porodici jevrejskog porekla, ali moji roditelji i ja smo sebe smatrali Jugoslavenima. Moji su roditelji nakon ratnih iskustava spremno prihvatili “bratstvo i jedinstvo” kao i “jugoslavenstvo”. To je okruženje u kojem sam ja rođena i ja sam takođe spremno prihvatila ta opredelenja. Tužni je paradoks činjenica da su se moji roditelji, koji su sebe smatrali Jugoslavenima, nakon toliko godina, najednom 1992., u toku izbeglištva našli bez prihvaćenog/prihvatljivog identiteta. („Jugoslaven“ kao identitet više niko nije priznavao.) Razni činovnici, po raznim izbegličkim ustanovama, pronašli su rešenje: bez puno rasprave su ih upisali kao Jevreje, i naravno mene takođe.

Ja sam rođena u Sarajevu nakon Drugog svetskog rata i odrastala sam u  multi-nacionalnoj sredini. I pored toga što sam bila svesna da su mnogi oko mene bili različitih nacionalnosti, kao i da se većinom nisu opredeljivali kao Jugoslaveni, ja sam sebe smatrala Jugoslavenkom i bila sam pobornik  „nacionalnog jedinstva“. Pri tom nisam negirala svoje jevrejsko poreklo. Od druge polovine devedesetih „silom prilika“ počela je da se u meni budi svest o jevrejstvu, pa sam postepeno i polako počela sebe da vidim kao sekularnu Jevrejku koja traga za tradicijom predaka.

Sudbina Jevreja u Drugom svetskom ratu bila je stravična; nemilice su ih ubijali kako pripadnici Sila osovine tako i njihovi domaći saradnici. Jedan od primera je i sudbina Jevreja u Sarajevu. (Obe porodice mojih roditelja su međutim imale retku sreću da gotovo kompletne prežive Drugi svetski rat. ) Procene o ukupnom broju sarajevskih Jevreja ubijenih u ratu variraju. Međutim prema većini izvora od oko 12000 sarajevskih Jevreja koliko ih je bilo pred početak Drugog svetskog rata, nakon rata se vratilo oko 3000. Same cifre dovoljno govore. Tačno je da je sam čin ubijanja dovoljno tragičan, ali ipak je potrebno pogledati i razmere takvog čina. 

Holokaust nije bio tema o kojoj se mnogo pričalo bilo među Jevrejima, ili ne-Jevrejima za sve vreme dok sam tamo živela. Da li se radilo o potrebi da se takvo zlo izbriše iz sećanja, da se uspešno zaboravi? Je li u pitanju bilo ono o čemu Hannah Arendt govori kad kaže: „Da bismo što uspešnije zaboravili mi izbegavamo svaki pomen zatočeništva u koncentracionim logorima ...“[4] Ili je možda sam čin naglašavanja patnje jednog od naroda, Jevreja, pretio da izazove otpor kod drugih, pa time i neslogu? Ili je pak u pitanju ono o čemu Jergović govori: “U nezrelim i neiživljenim društvima, u kulturama koje nisu osvijestile vlastitu prošlost i podrijetlo, u malim, provincijskim sredinama, o Židovima i o holokaustu najbolje je šutjeti.”[5] Odgovor nemam; neka to ostane otvoreno pitanje. Moj utisak  je da pojam Holokausta nije postojao u našim životima veoma dugo vremena. Rekla bih da se sve vreme dok sam živela u Jugoslaviji Holokaust gotovo uopšte nije pominjao. Ni članovi moje porodice nisu rado pričali o ratnim uspomenama, a pogotovo nisu pominjali Holokaust. Ako bi ponekad i rekli nešto o svojim ratnim sećanjima onda su uvek priči davali duhoviti prizvuk. Verovatno su želeli da novi naraštaj poštede takvih bolnih i mučnih uspomena i da omoguće neometano „stvaranje svetlije budućnosti“.

Međutim, u mojoj porodici se jeste pominjao spomenik „Jevrejskim palim borcima i žrtvama fašizma u Bosni i Hercegovini u periodu 1941-1945. godine“.  Spomenik je podignut 1952. godine na Starom jevrejskom groblju u Sarajevu, ali se ne sećam posebnih komemorativnih svečanosti na tom mestu, niti bilo kakvih drugih zvaničnih obilazaka tog spomenika. Naravno, porodice poginulih su obilazile taj spomenik, između ostalog i zato što su fašisti mnoge ubili  baš na mestu gde je spomenik podignut. Mnogo kasnije, 1981. godine, u blizini je otvoren Spomen park Vraca i tu se na jednom mestu nalaze spomenici svim sarajevskim žrtvama Drugog svetskog rata. Koliko se sećam pripreme su izazvale mnoge krupne nesuglasice. Problem je bio vezan za broj žrtava u okviru pojedinih nacionalnih grupa. Činjenica da su pojedine nacionalne grupe bile neravnomerno zastupljene među žrtvama postala je kamen spoticnja. Ironija je, međutim, u tome što je neosporna istorijska činjenica da je bilo mnogo više žrtava iz redova srpske i jevrejske populacije, kao i Roma, što je logična posledica dolaska na vlast fašističkog režima koji je imao za cilj progon, pa i istrebljenje, Jevreja, Srba i Roma. Nekima se nije dopalo da se taj nesrazmer jasno pokaže. Spomen park Vraca je bio sagrađen iznad Sarajeva, na jugoistočnim obroncima Trebevića i sastojao se od nekoliko delova. Deo parka kojeg se dobro sećam je zid podignut na uzvišenju na kome je bilo bezbroj imena jevrejskih žrtava. Pamtim jezu koja me je podilazila dok sam čitala ta imena. (Tada sam još uvek čvrsto verovala da sam Jugoslavenka pa mi je bilo čudno što su baš ta imena ostavila tako snažan utisak. Očigledno baš i nisam bila svesna svog latentnog judaizma.) Nažalost, ne znam u kakvom je stanju Park sada, kao ni šta se desilo sa zidom koji živo pamtim. Nadam se da je u boljem stanju nego što je Staro jevrejsko groblje, jer smatram da način na koji se vodi računa o ta dva spomenika dosta govori o odnosu prema Holokaustu u Bosni i Hercegovini.

Gotovo sam sigurna da pomen žrtvama u periodu o kojem govorim u ovom tekstu nije uključivao posebno pominjanje žrtava Holokausta (niti bilo kojih drugih posebno izdvojenih žrtava, osim boraca Narodnooslobodilačkog rata) bilo kojom prilikom, ni u Spomen Parku Vraca, niti na bilo kom drugom mestu. Ipak, zid sa jevrejskim imenima u Spomen Parku Vraca može se smatrati stidljivim pokušajem da se obeleži Holokaust. Čini se da je dugo potrajalo dok su se žtrve Holokausta počele posebno da pominju, i to ne samo u bivšoj Jugoslaviji.

Razloge što se toliko dugo nije pominjao Holokaust navodi Jelena Subotić kad kaže: “Ono što mi danas nazivamo ,,Holokaustom" nije postojalo kao pojam niti kao označilac u okviru globalnog kolektivnog pamćenja pre početka šezdesetih godina dvadesetog veka. Sećanje na Holokaust razvijalo se tokom vremena i prošlo kroz različite faze u raznim zemljama i različitim razdobljima.[6] Po svemu sudeći su i Bosna i Hercegovina, kao i Jugoslavija u celosti, imale svoje faze i svoje vreme kad se Holokaust počeo pominjati, a posebno kad se počeo zvanično obeležavati. Subotić dalje ističe: Razvoj sećanja na Holokaust i promena tog pamćenja obično se svrstava u tri faze: u razdoblje neposredno posle Drugog svetskog rata, rast svesti o tome posle šezdesetih godina i učvršćivanje globalnog pamćenja Holokausta posle početka devedesetih godina.“[7]  Najverovatnije je da se nekoliko godina posle rata u Jugoslaviji, pa prema tome i u Bosni i Hercegovini, Holokaust svrstavao među brojne primere nacističkih brutalnosti uopšte i smatrao se jednim od bezbrojnih zlodela koja su fašisti počinili. Pojam Holokausta jedva da je postojao u vreme dok ja sam živela u Jugoslaviji, a posebno ne u vreme moje mladosti. Jedan od dokaza je i činjenica da se, na primer, u Enciklopediji leksikografskog zavoda iz 1967. godine, pod odrednicom “holokaust” navodi: „Kod Grka i Rimljana žrtva paljenica zemaljskim i podzemnim bogovima ili dušama pokojnika, pri kojoj se obično spaljivala čitava žrtvena životinja. ...[8]“ Ne pominju se žrtve Drugog svetskog rata.

Ranije pomenuto Staro jevrejsko groblje na kojem su sahrane prestale 1966. godine nije samo po sebi spomenik Holokaustu, ali i tamo je bio podignut spomenik „žrtvama fašističkog terora“. Nažalost održavanje bilo  groblja, bilo pojedinih spomenika, je gotovo nepostojeće. Kako navodi webstranica Općine Cetar Sarajevo: “u groblju (je) oštećeno oko 95% nadgrobnika.”[9] O sistematskom uništavanju tog groblja kroz dugi vremenski period pisala sam u ranijem članku koji sam objavila na različtim elektronskim portalima[10], kao i u časopisu[11] u Velikoj Britaniji 2021. godine. 

Uništavanje jevrejskog groblja teško može da se  poveže sa odsustvom obeležavanja Holokausta, mada među njima postoji veza. Naime, uništavanje groblja govori o zaboravljanju  -- ako ne i o nečemu mnogo ozbiljnijem – kad su u pitanju brojni sarajevski Jevreji tamo sahranjeni. Bliski članovi moje porodice su tamo i, prema rečima službenika Jevrejske opštine u Sarajevu, krajem 2021. godine nije bilo ni traga njihovim grobovima. Sve troje su žrtve Holokausta, pa zanemarivanje njihovog postojanja, na neki način govori i o zanemarivanju značaja Holokausta.

Ovde treba pomenuti i fenomen koji nije usko vezan uz ovu temu, ali daje dodatnu dimenziju problemu. Odnedavno se stiče utisak da se pojam Holokausta, a još više pojam genocida upotrebljavaju prilično slobodno i možda čak i neodgovorno. Da li se značenje ovih pojmova može proširiti ili im se mogu dati nova značenja nije diskusija kojoj  je ovde mesto. To zahteva ozbiljnu široku raspravu. Tačno je da se jezik menja i evoluira. Prema tome moguće je da se dođe do zaključka da je potrebno da se značenje pojma ”Holokaust” proširi, odnosno da ne bude ograničeno samo na značenje koje mu daje, na primer, Savet Evrope i mnogi drugi izvori. Možda je moguće da se postigne dogovor da Holokaust podrazumeva svako istrebljenje miliona ljudi u toku relativno kratkog vremenskog perioda, a koje organizuju države? Ali za sada, čini se, da je na snazi konsenzus po kojem se pojam Holokausta odnosi samo na Jevreje (i još poneku grupu) u toku Drugog svetskog rata i treba se nadati da se takva jedinstevna tragedija pojedinih naroda više neće ponoviti. Slično tome i termin “genocid” bi trebalo s merom i oprezno upotrebljavati. Kako i Enciklopedija leksikografskog zavoda još iz 1967. kaže: “Genocid - međunarodni delikt, utvrđen poslije Drugog svjetskog rata, koji obuhvaća djela učinjena s namjerom da se potpuno ili djelomično unište narodne, etničke, rasne ili vjerske grupe ljudi.”[12] Ili kako ga Encyclopaedia Britannica definiše[13]: “Genocid je namerno i sistemtsko uništavanje grupa ljudi zbog njihove etničke, nacionalne, verske ili rasne pripradnosti.“  Imajući ove, kao i mnoge druge, definicije u vidu možda genocidom ne bi trebalo označavati ubistva grupe ljudi samo jednog pola ili specifičnog ograničenog uzrasta ili čak određenih vojnih formacija, na primer. Jezik nam nudi brojne izraze za sve, pa i za označavanje užasa koje su ljudi sposobni da nanesu jedni drugima. Jezik nudi obilje mogućnosti. Na primer, moguće je da se govori o masakru, masovnim ubistvima ili pokolju, da navedem samo neke od termina na raspolaganju.  Neki od tih izraza čak jasnije i preciznije označavaju opisano. Međutim, ovo pitanje zahteva odgovorno i ozbiljno razmatranje.

Na kraju, zaključak se nameće da je Holokaust kao izdvojeni pojam, pa tako i sećanja na Holokaust, jedva bio prisutan u Bosni i Hercegovini (kao i Jugoslaviji) od vremena nakon Drugog svetskog rata pa sve do ranih 1990-tih godina. No, uopšte uzevši pitanje evociranja uspomena na Holokaust jeste prilično komplikovano. Sasvim se sigruno može tvrditi da je Holokaust deo istorijskog pamćenja, ali ne bi ga trebalo tretirati samo kao deo istorije. Suštinsko pitanje je u kom obliku se treba sećati Holokausta, odnosno kako obeležavati tragediju jednog broja ljudi, a da se pri tom ne inisitira previše na samim užasima. Možda bi trebalo poentu usmeriti ka činjenici da nerazumna mržnja može da bude krajnje razorna i time na neki način naznačiti upozorenje da je nužno da se aktivno radi na tome da se tako nešto ne ponovi.

Na kraju osećam potrebu da još jednom naglasim da je sve ovo o čemu pišem samo lično, po malo emotivano, viđenje zasnovano na sećanju. To je jedino viđenje koje ja mogu da ponudim. No, i pored toga se nadam da čak i u ovom obliku ono omogućava stvaranje jasnije i šire slike o okolnostima obeležavanja Holokausta u zemlji u kojoj sam rođena i u kojoj sam živela dugi niz godina. 

Jasna Levinger-Goy  

Kembridž, novembar 2022

[1] Ovo nije tema o kojoj sam mnogo razmišljala, ali kada mi se M. Ilg obratio s molbom da nešto napišem za katalog uz njegovu izložbu „Bratstvo i jevrejstvo“ počela sam da „pretražujem“ svoja sećanja i prvu, gotovo identičnu verziju, napisala sam na engleskom.

[2] https://www.youtube.com/watch?v=M4rn_nInw4I   &  https://dobojski.info/kultura/item/35929-doboj-otvorena-izlozba-bratstvo-i-jevrejstvo

[3] https://www.coe.int/en/web/portal/holocaust-remembrance (prevod J. Levinger-Goy)

[4] Arendt, H. “We Refugees” in The Jewish Writings, eds: J.   Kohn and R.F.   Feldman, New York, p.265 (online)  https://www.jus.uio.no/smr/om/aktuelt/arrangementer/2015/arendt-we-refugees.pdf (prevod J Levinger-Goy)

[5] Jergović, M. https://www.6yka.com/novosti/miljenko-jergovic-kratka-povijest-Holokausta-kroz-dva-telefonska-imenika   

[6] Subotić, J, Žuta zvezda,crvena zvezda, CLIO Beograd 2021, str. 35 (Prevod Todorović, K)

[7] Ibid, str 36

[8] Enciklopedija leksokografskog zavoda, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, MCMLXVII, str. 57.

[9] https://centar.ba/stranica/536

[10]https://6yka.com/novosti/o-starom-jevrejskom-groblju-u-sarajevu-i-jos-ponecemu,  https://dnevni.ba/izbor-urednika/o-sarajevskom-starom-jevrejskom-groblju-i-o-jos-ponecemu/, https://lupiga.com/vijesti/od-ostalih-sad-smo-postali-nestali-o-cemu-svedoci-devastirano-jevrejsko-groblje-u-sarajevu, https://pescanik.net/jevrejsko-groblje/, https://thetogetherplan.com/waking-up-to-the-reality-the-story-of-the-old-jewish-cemetery-in-sarajevo/

[11] Journal of Contemporary Antisemitism, vol 4.2, Fall 2021, pp 93-99.

[12] Enciklopedija leksikografskog zavoda, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, MCMLXVII, Str 513

[13] https://www.britannica.com/topic/genocide, bold format in the original, (prevod J Levinger-Goy)

Kembridž, novembar 2022

Engleska verzija ovog teksta je prvobitno objavljena u časopisu Journal of Contemporary Antisemitism, 6.1. a ovde je objavljen uz saglasnost izdavača i urednika tog časopisa.