(Hegel, The Philosophy of History)
Sranja se dešavaju.
(Popularni slogan sa štampanih nalepnica)
Milenijum je pred nama, i kako koja godina prolazi, američka
svest sve više pada u zagrljaj konspirativnog mišljenja.1 Pojedine teorije
zavere su ispunjene legendom. Svake godine najbolje prodavane knjige, filmovi
koji se snimaju, najgledaniji televizijski i najslušaniji radio-programi
pokušavaju da nas uvere da Li Harvi Osvlad (Lee Harvey Oswald) nije delovao sam
u atentatu na Džona Kenedija; da se 1947. svemirski brod srušio u neposrednoj
blizini Rouzvela u Novom Meksiku; da je vlada Sjedinjenih Američkih Država
pronašla letelicu i njenu posadu, a onda to prikrila pričom o padu
meteorološkog balona; da su nagli priliv kokaina u američke urbane centre
krajem osamdesetih godina XX veka obezbedili nikaragvanski kontraši koje je
podržala CIA. Ovaj savez bio je koristan i za CIA (obezbeđujući novac
kontrašima pošto je upravo pre toga pukovnik Oliver Nort otkriven u švercu
naoružanja u Iranu), kao i da bi se održao status quo u potrazi za podrškom
(usmeravajući ekonomsku i kulturnu pažnju na „crnu Ameriku”). Pred vama je test
o zavereničkoj pismenosti. Koliko ste teorija zavere od nabrojanih već ranije
čuli?
Koje od njih, prema vašem uverenju, imaju smisla?
1) HIV (Humani imunodeficijentni virus), virus koji izaziva
AIDS (sindrom gubitka imuniteta), pre nego što je oslobođen (namerno ili nenamerno),
nastao je kao proizvod američkih ili sovjetskih bioloških istraživanja.
2) Vanzemaljci redovno posećuju našu planetu, ostavljajući
unakaženu stoku i kidnapujući ljude (čije sećanje posle toga brišu). Naša vlada
je svesna ove situacije.
3) Los Anđeles je nekada imao efikasan sistem javnog prevoza
tramvajima, ali su se tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka
proizvođači automobila, guma i vlasnici naftnih kompanija tajno dogovorili s
predstavnicima gradskih vlasti da ovaj sistem razore kako bi Los Anđeles postao
model grada u kojem je prevoz zasnovan na privatnim automobilima.
4) Letelicu američkog avio-prevoznika TWA broj 800 greškom
je oborila američka mornarička raketa; to je činjenica koju je američka vlada
prikrila u strahu od lošeg odjeka u štampi u vremenu kada je došlo do smanjenja
naoružanja u posthladnoratovskom periodu.
5) Sve transatlantske razgovore prisluškuje i snima američka
Nacionalna agencija za bezbednost.
6) Značajan deo svetske ekonomije je pod kontrolom male
grupe pojedinaca, bez obzira na to da li je reč o masonima, trilateralnoj
komisiji ili tajnoj organizaciji jevrejskih bankara.
Mogu i dalje da nabrajam. Svrha ove liste jeste da jasno
pokaže koliko su današnje teorije zavere nastrane. Predviđanje je nezahvalan
posao, ali ipak predviđam da će kulturni kritičari i sociolozi imati isto
toliko mnogo da kažu o našoj današnjoj opsesiji zaverama, kao što govore o
razlozima zbog kojih su Amerikanci bili toliko fascinirani neidentifikovanim
letećim objektima (NLO) i invazijom vanzemaljaca tokom pedesetih godina.
I
Međutim, ovaj esej je epistemološki, a ne sociološki. Uveren
sam da će proučavanje teorija zavere osvetliti prirodu teorijskog objašnjenja.
Teorije zavere, kao opšta kategorija, ne moraju nužno biti pogrešne. U stvari,
kao što to ilustruju slučajevi afera Votergejt i Iran-kontraši, male grupe
moćnih pojedinaca zaista povremeno pokušavaju da utiču na tok istorije, ponekad
s uspehom. Štaviše, druga objašnjenja – i zvanična i nezvanična – često
predstavljaju konkurentsku teoriju zavere, kao što ćemo to videti u slučaju
podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju.
Definisanje teorije zavere nailazi na neočekivane teškoće.
Izgleda da postoji snažna intuicija koja je u stanju da proizvede niz
objašnjenja – nazovimo ih nezasnovanim teorijama zavere (NTZ). Smatra se da se
ova grupa objašnjenja može analitički razlikovati od onih teorija koje
zaslužuju našu pažnju. Ideja je da s teorijama zavere možemo da postupamo kao što
je Dejvid Hjum (David Hume) postupao s čudima: pokazao je da postoji grupa
objašnjenja kojima ne možemo pristupiti, po definiciji. Jasna pouka iz ovog
eseja jeste da taj zadatak nije tako jednostavan kao što bismo mogli da
pomislimo.
Pre nego što nastavimo, hteo bih da naglasim da ni u kom
slučaju čitalac ne bi trebalo da zaključi da dajem argumente za ili protiv istinitosti
bilo kog datog objašnjenja. Stvar nije u tome da li su vanzemaljci zaista
posetili našu planetu, ili da li je Osvald delovao sam. Konačno, o ovim
slučajevima postoje istorijske činjenice. Međutim, ove činjenice nisu
očigledne, te stoga moramo da teoretišemo i spekulišemo o tome šta se desilo.
Ovde je reč o potvrdi verovanja. Drugim rečima, bilo bi korektno reći da je
„istina tamo negde”, ali polazeći od date epistemološke situacije, ne moramo
nužno da verujemo u sve što je, u stvari, istinito. U tom smislu, nalazimo se u
istoj situaciji kao i Hjum. Kao što je primetio Tomas Haksli (Thomas Huxley),
Hjum nije mogao da kaže da se čuda nikada nisu događala, već jedino, ukoliko
jesu, da nema nikakvih osnova da u njih verujemo. On nije imao načina da
utvrdi, sa izvesnošću, da li je Hristos pretvorio kamen u hleb i da li je njime
nahranio masu. Možda je Gospod to učinio, a možda i nije. Međutim, Hjum jeste
bio u poziciji da kaže – da li treba da verujemo u čudo zavisi od činjenica
koje su nam na raspolaganju (ili od mogućih činjenica). Razumevanje zašto
nemamo osnova da verujemo u određene teorije zavere može da nam razjasni zbog čega
treba da verujemo u stvari u koje verujemo. Predlažem da analiziramo
nezasnovane teorije zavere i kada utvrdimo gde one greše, da pokušamo da
ispričamo priču o pravilnom objašnjenju. U sledećem odeljku, osvrnuću se na
nedavni događaj koji je proizveo mnoge teorije zavere: podmetanje bombe u
Oklahoma Sitiju. Ova rasprava o istinitom događaju i o teorijama zavere
(zasnovanim, ili ne) pomoći će mi da ilustrujem analizu koja sledi. U trećem
odeljku, raspravljaću o problemu pokušaja definisanja nezasnovanih teorija
zavere i ukazaću na greške u pronalaženju analitičkog kriterijuma za
razlikovanje dobrih od loših teorija zavere. Osvrnuću se i na navodne prednosti
nezasnovanih teorija zavere u četvrtom odeljku kako bih objasnio njihovu
trenutnu popularnost, kao i osnove pomoću kojih ih možemo trajno objasniti.
Takva objašnjenja imaju određeni stepen eksplanatorne širine i po svojoj
prirodi nisu neporeciva. Ali trajno verovanje u nezasnovane teorije zavera
zahteva sve veći nastrani skepticizam prema ljudima i javnim institucijama. Ovo
me u petom odeljku vodi ka raspravi o konspirativnom mišljenju u kontekstu
suprotstavljenih vizija o prirodi sveta. Ukazujem na to da nas suprotstavljene
nezasnovane teorije zavera primoravaju da biramo između skepticizma koji proizvode
ove teorije i apsurdnog gledišta o svetu koje nastaje njihovim odbacivanjem.
Zaključujem ukazujući na to da je posao filozofije da nam pokaže izlaz iz ove
dileme.
II
Da bismo pokazali kako deluje teorija zavere, nužno je da
jednu od njih razmotrimo detaljno. Detalji su bitni zbog toga što na osnovu
njih nastaje nezasnovana teorija zavere. Nadam se da će čitalac razumeti ovu
diverziju. Nekoliko minuta posle devet ujutru, u sredu 19. aprila 1995,
Rajderov kamion – parkiran ispred devetospratne federalne zgrade Alfreda Mjura
u Oklahoma Sitiju, u državi Oklahoma – raznet je u paramparčad snažnom eksplozijom.
Tom prilikom 168 ljudi, uključujući – što je i najtragičnije – i 115
dvanaestoro dece iz dnevnog centra za brigu o deci iz te zgrade, izgubilo je
život, što je označeno kao najgori pojedinačni akt terorizma koji se ikada
desio na američkom tlu.
Čim je spasilačka ekipa počela da spasava preživele iz
ruševina, započela je i detaljna federalna istraga. Sumnja je pala na moguće
teroriste s Bliskog istoka, ali se to pokazalo kao ćorsokak. Pošto je istraga
utvrdila da je uništeni kamion pre toga bio u Eliotovoj radionici u Džankšn
sitiju u Kanzasu, pažnja je usmerena na dva bela muškarca dvadesetih godina.
Foto-skica „Džona Dua broj 1” i „Džona Dua broj 2” objavljena je u medijima
sledećeg dana. Počeo je opšti nacionalni lov na njih.
U međuvremenu se dogodilo da je u 10.20 pre podne, onog
jutra kada se desila eksplozija, policajac Čarls Hanger (Charles Hanger) iz
nacionalne garde Oklahome, primetio „Merkjuri markiz” iz 1977. na međudržavnom
putu broj 35, približno na osamdeset milja severno od Oklahoma Sitija. Kola su
se kretala preko osamdeset milja na sat i nisu imala istaknute tablice.
Policajac Hanger zaustavio je vozilo, ali kada je prišao vozaču koji je bio sam
u kolima, primetio je nešto sumnjivo ispod njegove jakne. Vozač je priznao da
je naoružan, na šta je policajac izvadio vlastito oružje i uperio ga u glavu
vozača, oduzeo mu napunjeni pištolj i nož dužine pet inča. Timoti Mekvej
(Thimothy McVeigh), dvadesetšestogodišnji veteran iz Zalivskog rata, bio je
uhapšen po optužbi da je nosio napunjeno oružje, zatim za posedovanje hladnog
oružja i za upravljanje vozilom koje nije imalo tablice. Mekvej je dva dana
kasnije još uvek bio u pritvoru kada je identifikovan kao „Džon Du broj 1” –
osumnjičeni za podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju.
Istraga je nastavljena i, oko dve godine kasnije, Mekvej je
zajedno s Terijem Nikolsom (Terry Nichols) i Majklom Fortijerom (Mishael
Fortier) bio osuđen u ovom procesu. Mekveju i Nikolsu je suđeno za „upotrebu
oružja za masovno uništenje” i za još nekoliko stvari, uključujući i ubistvo
prvog stepena jedanaest federalnih agenata koji su poginuli u eksploziji.
(Država je tvrdila da su se optuženi namerno udružili da pobiju federalne
agente.) Fortijer je proglašen krivim za lakše zločine počinjene u eksploziji,
zbog toga što je prihvatio da svedoči protiv Mekveja i Nikolsa. Nikols je bio
osuđen za ubistva i za kovanje zavere, ali porota nije htela da ga proglasi
krivim i za ubistvo prvog stepena. Mekvej je proglašen krivim po svim tačkama i
osuđen je na smrt. U procesu protiv Mekveja i Nikolsa državni tužilac je tvrdio
da su Mekvej, Nikols i Fortijer eksploziju ispred federalne zgrade u Oklahoma Sitiju
planirali kao akt terorizma protiv onoga što su smatrali moćnim i opasnim
državnim entitetom. (Državni tužilac je izjavio da su Mekvej i njegovi saučesnici
delimično bili inspirisani knjigom A. Mekdonalda Tarnerovi dnevnici, romanom u
kojem se opisuje rasna revolucija u Americi, koja počinje tako što mala grupa
podiže u vazduh sedište Federalnog biroa za istraživanje u Arlingtonu u
Virdžiniji.) Mekvej je bio posebno pogođen zbog napada federalaca na
Davidijance iz Vaka u Teksasu, gde je bilo i mrtvih, te je hteo da se osveti
federalcima za njihovu smrt. (Eksplozija u Oklahoma Sitiju izvedena je na drugu
godišnjicu stravičnog kraja verske sekte Davidijanaca u blizini grada Vako u
Teksasu.) Tako je Mekvej (obučen za upotrebu eksploziva u američkoj vojsci)
zajedno s Nikolsom napravio moćnu amonijum-nitratnu bombu koju su postavili u
iznajmljeni kamion i aktivirali je ispred federalne zgrade u Oklahoma Sitiju.
Ova eksplozija daje nam dobar primer dinamike teorije
zavere. Samo nekoliko dana posle ovog događaja, postavljana su pitanja o
zvaničnom objašnjenju eksplozije (koje je i samo zasnovano na zaveri): Da li su
Mekvej, Nikols i Fortijer delovali sami, ili su oni samo deo brojnog tima? Da
li im je namešteno kao „žrtvenim jarcima” da na sebe preuzmu zločin, kao što je
to Osvald (Oswald) tvrdio pre nego što ga je Rubi ubio? Da li su eksplozijom
posredno ili neposredno upravljali neki elementi iz vlade Sjedinjenih Država
koji su želeli da u javnosti izazovu osećaj da zakonodavstvo treba da bude
strože, kao i da okrenu javnost protiv ideologija „krajnje desnice” koje su se
vidno suprotstavljale federalnim vlastima? Mnoga takva pitanja postavljana su
godinama posle ove eksplozije.
Osnove za ovakve teorije zavere istraživane su u knjizi Ok
bomba! Zavera i prikrivanje Džimija Kita (možda najpoznatijeg po knjizi Crni
helikopteri nad Amerikom iz 1995. godine). Kit nema neki poseban, alternativni
pristup, već umesto toga postavlja mnogobrojna pitanja zvaničnom objašnjenju.
Na primer, on dovodi u sumnju krivicu prvooptuženog navodeći jedanaest
„zapanjujućih protivrečnosti u ponašanju Timotija Mekveja kako pre, tako i
posle hapšenja”, uključujući i ove:
1) „Skoro je neverovatna činjenica da je Mekvej, iako je
utvrđeno da je koristio lažni identitet [drugo ime], odlučio da kaže svoje
pravo ime i adresu vlasniku Drimlend motela gde je odseo u Džankšn Sitiju
[neposredno pred podmetanje bombe]
. Malo je verovatno da se tako ponaša čovek
koji planira da izvrši težak zločin u Oklahoma Sitiju” (str. 28–29). Trebalo bi
da verujemo da je Mekvej pobegao s mesta zločina u kolima koja nisu imale tablice:
„Sva kola koja imaju neki očigledni nedostatak nose znak ’Uhapsi me!’”
2) Ukoliko je Mekvej upravo učestvovao u podmetanju bombe
ispred federalne zgrade […] malo je verovatno da bi, naoružan pištoljem,
dozvolio policajcu da se približi njegovim kolima, a da ne pruži otpor. Kao
čovek koji je obučen za upotrebu lakog naoružanja, Mekvej bi bez problema mogao
da puca na policajca, zaštićen u svojim kolima, i da ga obori (str. 30).
3) Kada je Mekvej uhapšen, on je kao svoju dao adresu kuće
Džejmsa Nikolsa (James Nichols), brata Terija Nikolsa, koja je bila nesumnjivo
mesto gde se čuvao materijal za izradu bombe: „Da li ima bilo kakvog smisla da
Mekvej ukaže FBI na svoje saučesnike u zločinu…” (str. 31).
Kit prethodnim pitanjima dodaje i sledeću zagonetku: prve vesti
o događaju ukazivale su na to da je Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje
dobio prethodno upozorenje o podmetanju bombe – tvrdnja koja je potkrepljena
činjenicom da nijedan službenik ovog Biroa nije bio u zgradi u trenutku
eksplozije, a stigli su na mesto događaja za nekoliko minuta. Biro je žustro
demantovao da je dobio upozorenje, ali nikada nije objašnjeno kako su se
pojavili prvi izveštaji. I postojanje tajanstvenog „Džona Dua broj 2”, koji
nikada nije uhvaćen, ostalo je neobjašnjeno u zvaničnom tumačenju događaja koje
je prihvaćeno u osudi Mekveja i Nikolsa.
Odgovori na ova i druga pitanja postavljena u Kitovoj knjizi
smišljeni su da navedu čitaoce na zaključak da nije sve onako kao što su
verovali. Istraživanje ispod površine ovog procesa, na osnovu činjenica koje su
bile predstavljene u glavnim medijima, ukazuje na realnu mogućnost da
podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju možda i nije bio samo čin usamljene grupice
politički motivisanih kriminalaca, već pre ukazuje na nešto mnogo veće i znatno
opasnije. Jedna popularna teorija zavere koja se odnosi na ovo podmetanje bombe
glasi otprilike ovako: grupa desničarskih ideologa (uključujući Mekveja,
Nikolsa, Fortijera i tajanstvenog „Džona Dua broj 2”) urotila se da podmetne
bombu ispred federalne zgrade. Međutim, njihovo delovanje pratio je Biro za
alkohol, duvan i vatreno oružje. (U drugoj verziji, njihovo delovanje bilo je
pod uticajem Biroa. „Džon Du broj 2” je zapravo bio doušnik Biroa, a prema
drugima, čak i agent. Biro se nadao da će raspirivanjem i ubacivanjem u grupu
„opasnih desničarskih terorista” u poslednjem trenutku postići da se u javnosti
izbriše slika o njima kao o nekompetentnoj organizaciji, koja je nastala posle
fijaska u Vaku.) U svakom slučaju, Mekvej je pomogao u sklapanju bombe, ali mu
nije bilo poznato kako će ona biti upotrebljena, ili je namerno pogrešno
obavešten. U poslednjem trenutku, Biro je podbacio, tako što je ili izgubio
kontakt s grupom ili ga je ona nadmudrila i teroristi su uspešno sproveli svoj
zadatak. Mekveja je – pošto nije znao da je bomba eksplodirala – uhapsila
policija. Biro je shvatio da se suočava s noćnom morom u vidu reakcije javnosti
– oni su znali za podmetanje bombe, ali zbog svoje nekompetentnosti i želje za
uspehom, nisu uspeli da spreče eksploziju. Kada je Mekvej uhapšen iz sasvim
drugih razloga, to je bila šansa da prikriju svoje učešće i činjenicu da su
znali za podmetanje bombe. On je bio odličan žrtveni jarac zato što je u ovom
događaju imao određenu ulogu, ali mu nije bila poznata cela priča. Možete
primetiti da ovaj pristup nije baš neuverljiv. U javnosti zaista vlada
mišljenje da je Biro nekompetentan i institucionalno nebezbedan. Većina
objašnjenja pokazuje da su prvobitni plan za napad na ogranak Davidijanaca
upropastili zato što su bili mnogo zainteresovaniji za to šta prikazuje
nacionalna televizija nego za kompetentnu zakonsku proceduru. Ima smisla
tvrdnja da oni pokušavaju da promene takav imidž. Sem toga, ovo ne bi bio prvi
put da je ubačeni federalni agent podstakao ne baš tako nedužne građane da
izvrše zločine koje bez njegovog uplitanja ne bi izvršili. Konačno, sigurno ne
bi bio prvi put da je neka agencija koja treba da brine o sprovođenju zakona
prikrila činjenicu da je zbog sopstvene nekompetentnosti dozvolila da dođe do
zločina.
III
Šta je teorija zavere? Teorija zavere je predloženo
objašnjenje nekog istorijskog događaja za koji se smatra da je nastao
delovanjem pokretačke sile relativno male grupe ljudi – zaverenika – koji
deluju prikriveno. Zapazite nekoliko stvari u ovoj definiciji. Prvo, teorija
zavere zaslužuje apelacionu „teoriju” zbog toga što nudi objašnjenje datog
događaja. Ona navodi razloge zašto se događaj desio. Drugo, teorija zavere ne
mora da tvrdi da su zaverenici svemoćni, već samo da je za odigravanje događaja
njihova uloga bila odlučujuća. Oni se mogu posmatrati kao pokretači dešavanja.
Zapravo, pošto zaverenici nisu svemoćni oni su prinuđeni da deluju u tajnosti
jer ukoliko bi delovali javno drugi bi ih u tome sprečili. Treće, grupa zaverenika
mora da bude mala, mada je gornja granica prilično neodređena. Tehnički
govoreći, zavera od samo jednog člana uopšte nije zavera, već delovanje
usamljenog činioca. Ovo bi onda moglo da predstavlja kostur definicije teorije
zavere, bila ona zasnovana ili ne. Nezasnovane teorije zavere – bar one koje
razmatram u ovom eseju – imaju određene dodatne karakteristike:
1) Nezasnovana teorija zavere je takvo objašnjenje koje se
suprotstavlja prihvaćenim, oficijelnim ili „očiglednim” objašnjenjima.
Suštinsko za svaku nezasnovanu teoriju zavere jeste da ona potkopava zvaničnu
verziju i da je dovodi u sumnju. Dalje, postojanje „prikrivene verzije” često
se posmatra kao deo dokaza koji preteže u svakoj datoj zaveri; činjenica da je
neko otišao tako daleko da je dao lažno objašnjenje ukazuje na svestan napor
prikrivanja.
2) Istinske namere koje stoje iza zavere, bez sumnje su zle.
Nije mi poznata nijedna popularna teorija zavere prema kojoj grupa moćnih
pojedinaca tajno radi dobro, a bezuspešno se nada da njihovo delovanje neće
biti otkriveno.
3) Tipično je za nezasnovane teorije zavere da pokušavaju da
povežu očigledno nepovezane događaje. Možete pomisliti da podmetanje bombe u
Oklahoma Sitiju nema nikakve veze s napadom gasom sarin u tokijskoj podzemnoj
železnici. Međutim, šta ako bih vam rekao da prava godišnjica nije pala na dan
federalnog napada na versku sektu Davidijanaca u Vaku (koji se odigrao dve
godine ranije) već zapravo sledećeg dana, mesec dana posle napada gasom u
Tokiju? Veza je u tome što je napadom u Tokiju rukovodila CIA, kako bi sprovela
odmazdu za japansko postavljanje prislušnih uređaja u Klintonovu Belu kuću, što
je sve bilo deo eskalirajućeg japansko-američkog trgovinskog rata. Tako je
podmetanje bombe u Oklahoma Sitiju „vraćanje milo za drago” od strane
Japanaca… Kao što ćemo pokazati kasnije, ujedinjujući aspekt teorija zavere
predstavlja suštinu njihove očigledne moći objašnjavanja.
4) Kao što je rečeno, istine koje objašnjavaju teorije
zavere jesu, tipično, dobro čuvane tajne, čak i u slučaju kada su krajnji
izvršioci poznate javne ličnosti. Ono što pokreće mnoge teoretičare zavere
jeste njihovo duboko uverenje da, samo kad bi se istina mogla javno izneti (kao
što su to Bob Vudvord i Karl Bernštajn uradili u slučaju Votergejt),
zaverenički pakleni plan bi propao. Prema tome, interes zaverenika je da se
istina ne otkrije ili, ukoliko se otkrije, da je većina ne prihvati.
5) Najvažnije oruđe teoretičara zavere jeste ono što ja
nazivam izokrenuti podatak. Postoje dve vrste izokrenutog podatka: a) neuočeni
podatak i b) protivrečni podatak. Neuočeni podatak ne protivreči zvaničnoj
verziji, već je to pre podatak koji je ispušten u zvaničnom objašnjenju.
Postoje podaci koji ostaju neobjašnjeni u zvaničnoj verziji. Na primer, prvi
izveštaji prema kojima je Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje bio unapred
obavešten o podmetanju bombe u Oklahoma Sitiju i činjenica da nijedan pripadnik
ovog Biroa nije bio u zgradi u trenutku eksplozije predstavlja neuočene podatke
u odnosu na zvaničnu verziju o podmetanju bombe. Protivrečni podaci su oni,
ukoliko su istiniti, koji protivreče zvaničnoj verziji. Očigledno iracionalan
postupak Mekveja da beži s lica mesta u kolima koja nemaju tablice predstavlja
protivrečni podatak u odnosu na zvaničnu verziju, prema kojoj je on glavni vođa
zavere, sposoban da planira i izvrši jednu takvu terorističku operaciju. (Uloga
izokrenutih podataka će se kasnije detaljnije razmatrati.)
Ovi kriterijumi izdvajaju nezasnovane teorije zavere od
konspirativnih objašnjenja koja su epistemički manje problematična. Mene ovde
ne interesuju takve zavere kao što su rođendanske zabave iznenađenja ili
pokušaji roditelja da ubede decu da čudnovata bića postoje. Takve svakodnevne
zavere ne ispunjavaju ove dodatne kriterijume. Rođendanske zabave iznenađenja
ne organizuju se iz zle namere, niti postoji namera da se tajna sačuva.
Međutim, ovi kriterijumi ne izdvajaju nezasnovane teorije zavere od onih u koje
s pravom verujemo. I afera Votergejt i afera s iranskim kontrašima ispunjavaju
ove kriterijume; ipak uverenost u ove zavere ima prvorazrednu potvrdu. Ne
postoji kriterijum, niti skup kriterijuma koji bi apriori obezbedili osnov za
razlikovanje zasnovanih od nezasnovanih teorija zavere. Filozofski problemi
nezasnovanih teorija zavere zahtevaju dublju analizu, koju ću sprovesti u
sledećem odlomku.
IV
Teorije zavere su atraktivne, što je činjenica koju dokazuje
njihova popularnost. Ali njihove navodne vrline su spretno prikrivene. Pokazaću
da određeni elementi teorije zavere izgledaju kao i oni koji pripadaju
legitimnom teorijskom objašnjenju, ali kada ih detaljnije analizirate uočava se
da ne pripadaju. Stoga ću pokušati da uradim dve stvari: 1) da objasnim zašto
su nezasnovane teorije zavere tako popularne i 2) da objasnim zašto ipak ne
uspevamo da verujemo u njih. One su popularne, tvrdim, zbog toga što poseduju
nekoliko dobro poznatih eksplanatornih vrlina. Ali su ipak nezasnovane zbog
toga što te vrline iskazuju na takav način da potkopavaju moć tih vrlina.
Prva i najznačajnija vrlina koju pokazuju teorije zavere, i
zahvaljujući kojoj imaju moć, jeste sveobuhvatno objašnjenje ili eksplanatorno
bogatstvo. Prema ovom kriterijumu, bolja je ona teorija koja pruža jedinstveno
objašnjenje za više pojava od konkurentnih objašnjenja. Jedinstveno objašnjenje
je sine qua non teorija zavere. Teorije zavere objašnjavaju uvek više nego konkurentne
teorije, zbog toga što uključujući zaveru mogu da objasne kako zvanične, tako i
ispuštene podatke koje zvanična verzija ne uspeva da objasni. U našem slučaju o
podmetanju bombe u Oklahoma Sitiju, na primer, teorija zavere objašnjava
podatke zvanične verzije. Prema objašnjenju o kojem smo prethodno raspravljali,
bombu su podmetnuli teroristi za čije delovanje su Biro i neke druge agencije
znali, ali nisu uspeli da ih spreče. Ova teorija objašnjava zašto je i kako
podmetnuta bomba ispred federalne zgrade. Sem toga, ona objašnjava i
mnogobrojne ispuštene podatke – zašto nijedan pripadnik Biroa u tom trenutku
nije bio u zgradi (bili su unapred upozoreni), kao i nepromišljeno ponašanje
Mekveja (koji nije znao za taj akt tako da nije očekivao da će ga federalni
agenti iskoristiti kao žrtvenog jarca).
To je sva lepota teorije zavere. Ona pruža primamljivo
jedinstveno objašnjenje svih raspoloživih činjenica, kako onih koje je zvanična
verzija već objasnila, tako i onih čudnih, previđenih i ispuštenih. Međutim,
kao što ću sada pokušati da objasnim, nezasnovane teorije zavere postižu
jedinstveno objašnjenje po vrlo visokoj ceni.
Uloga ispuštenih podataka u teorijama zavere je ključna.
Tipična logika jedne nezasnovane teorije zavere izgleda otprilike ovako. Počinje
se sa ispuštenim podacima, kao što su: nijedan službenik Biroa nije ranjen u
eksploziji podmetnute bombe u Oklahoma Sitiju i u prvobitnim izveštajima
navedeno je da je postojalo prethodno upozorenje. Zvanična verzija u potpunosti
ignoriše ove podatke. Kako se može objasniti prećutkivanje onih koji iznose
zvaničnu verziju kada se suoče s ovim, kao i s drugim nespornim dokazima? Da li
je moguće da su oni toliko glupi ili slepi? Naravno da nisu; oni su prinuđeni
da ih ignorišu. Najbolje objašnjenje je da postoji neka vrsta zavere, namerni
pokušaj da se od očiju javnosti sakrije istina. Pozivajući se na hipotezu o
zaveri, mnogobrojni „dokazi” se dovode u pitanje. To je jedna od najneobičnijih
osobina ovih teorija: prema mom saznanju, teorije zavere su jedine teorije kod
kojih se dokazi koji govore protiv pretvaraju u dokaze u njihovu korist. Što
više dokaza koji govore u prilog zvaničnoj verziji vlast prikupi, to više
teoretičari zavere tvrde da „oni” mora da su u tako strašnom položaju kad im je
potrebno da je još jače potkrepljuju.
Dozvolite mi da sada ukažem na dve stvari. Prvo, teorije
zavere nisu usamljene kada je reč o pridavanju velikog značaja ispuštenim
podacima. Istorija nauke je prepuna primera teorijskih inovacija koje su
zasnovane na istraživanju podataka koji se nisu uklapali u standardni obrazac.
Dobra je ona pragmatička istraživačka metoda u nauci koja može da se proširi i
na ispuštene podatke, s nadom da ove izgubljene veze mogu voditi ka rasplitanju
postojećih pogrešnih teorija. Međutim, ono u čemu greše teorije zavere jeste to
da samo postojanje ispuštenih podataka nije dovoljan razlog za nastajanje
teorije. Polazeći od nesavršene prirode našeg razumevanja sveta, trebalo bi da
očekujemo da čak ni najbolja moguća teorija ne može da objasni sve podatke koji
su nam na raspolaganju, jer, između ostalog, nisu svi raspoloživi podaci
istiniti. Neka naša merenja, neka naša tumačenja i druge teorije govore i
ponešto pogrešno o prirodi sveta. Drugo, problematika teorija zavera
prevazilazi jednostavne pogrešne podatke. Ukoliko bi jedini problem
nezasnovanih teorija zavera bio što one preveliki značaj pridaju malom broju
podataka koji odstupaju od zvanične verzije, onda ih to ne bi činilo tako
interesantnim fenomenom. Međutim, teorije zavere se od većine drugih teorija
razlikuju na jedan vrlo zanimljiv način. Teoretičari zavere pravilno ukazuju na
to da se naučnici ne sreću s problemom kao što je njihov. Prema hipotezi,
teoretičar zavere pokušava da objasni fenomen koji drugi, uglavnom moćni,
činioci pokušavaju da sakriju. Za razliku od nauke, gde se priroda smatra
pasivnom i nezainteresovanom stranom u odnosu na ljudsku težnju ka povećanju
znanja, teoretičar zavere deluje u oblasti gde onaj koji je predmet
istraživanja pokušava da spreči istraživanje. Teško je detektovati neutrino, a
zamislite koliko bi teže bilo da on aktivno pokušava da spreči detekciju! To je
situacija s kojim se susreće teoretičar zavere u slučajevima koje pokušava da
objasni. Zato protivrečni podaci i nedostatak podataka moraju da se istaknu
kako bi podržali njihove teorije.
Ovo me dovodi do uobičajeno najglasnijeg prigovora
nezasnovanim teorijama zavere, naime do toga da se one jednostavno ne mogu
poreći. Problem se sastoji u tome da se u datoj situaciji svi podaci koji bi je
potencijalno poricali mogu preobraziti u podršku teoriji, ili u najgorem
slučaju u neutralne podatke, tako da su teorije zavere po definiciji
neporecive. U prilog njima, treba istaći da ova neporecivost nije ad hoc kao
što je na početku izgledalo da se tvrdi, usled aktivne prirode onog što se
istražuje. Ne može se ad hoc pretpostaviti da će pogrešni i obmanjujući podaci
biti podmetnuti na vaš put samo zato što se pretpostavlja da postoji neko ko
vam aktivno podmeće te podatke. Upitajte Keneta Stara (Kenneth Starr). Kao što
se pokazalo u mnogim slučajevima u XX veku, u aktivnostima koje sponzoriše
vlada Sjedinjenih Država (izaberite slučaj koji god hoćete), s puno razloga
može se verovati da postoje snage koje imaju i motive i sposobnosti da sprovedu
uspešnu kampanju dezinformisanja.
Ovde tvrdim da je neporecivost razuman kriterijum jedino u
slučajevima kada nema razloga da verujemo da postoje moćni činioci koji pokušavaju
da usmere naša istraživanja u pravcu suprotnom od istine. Porecivost,
falsifijabilnost, savršeno je dobar kriterijum u slučaju nauke, kada je predmet
istraživanja neutralan u odnosu na naše nedoumice, ali je mnogo nepovoljniji za
slučajeve kojima se bave teorije zavera. Ričard Nikson i Nort su pokušavali da
aktivno utiču na istraživanja njihovih aktivnosti i obojica su imali mogućnosti
da koriste mnogobrojne resurse kako bi prikrili svoje zavere. Oni su gledali da
ometu istražitelje na razne načine u njihovim prvim pokušajima da otkriju šta
se zaista dešava. Striktno se pridržavati dogme porecivosti u ovim slučajevima
vodilo bi ka odbacivanju teorije zavere na samom početku istraživanja i moglo
bi dovesti do toga da zaverenici ostanu neotkriveni.
Ne, problem nezasnovanih teorija zavere nije njihova
neporecivost, već je to pre povećan stepen skepticizma koji zahtevaju ove
teorije, kao pozitivan dokaz da sprovođenje zavera nije uspelo. Ove teorije
sumnjaju u institucije koje su uspostavljene da bi pružale pouzdane podatke i
dokaze. Kada to čine, otkrivaju koliku ulogu poverenje – kako u institucije,
tako i u pojedince – igra u opravdavanju naših uverenja. Problem je u tome što
većina nas – uključujući i naučnike koji obavljaju posao u naučnim laboratorijama
prepunim skupe opreme – nikada nisu izveli eksperiment niti izvršili empirijsko
istraživanje koje bi potvrdilo neku od današnjih naučnih teorija. Ukoliko ne
želimo da zaključimo da većina među nama nije ubeđena da je zlato jedan od
elemenata, onda nam je potrebna procedura po kojoj bi nam se pružila garancija
da ono što su drugi dokazali može da važi i za nas. U modernoj nauci, ova
procedura uključuje mehanizme objavljivanja, kvalifikovane kritike,
profesionalne reputacije, univerziteske akreditacije i tako dalje. Prema tome,
mi smo uvereni u tvrdnje nauke zbog toga što su ove tvrdnje rezultat društvenog
mehanizma koji proizvodi pouzdana uverenja.
U javnoj sferi gde deluju teorije zavere, postoje
odgovarajući mehanizmi za proizvodnju zajemčenih uverenja. Postoji slobodna
štampa, koju čine reporteri, urednici, i vlasnici koji se takmiče da objave
„neki događaj” pre ostalih. Postoje vladine agencije zadužene za istraživanje
incidenata, utvrđivanje podataka i objavljivanje sopstvenih nalaza. I, naravno,
postoje i „slobodni činioci” (uključujući tu i same teoretičare zavere), koji
su pripadnici javnosti. U tvrdnji da navodni dokaz protiv teorije treba
pretvoriti u dokaz u prilog teoriji sadržan je izopačeni skepticizam prema
delovanju javnosti, institucijama koje prikupljaju podatke i pojedincima koji u
njima rade. Stoga, što vreme više prolazi, pokušaji da se poreknu teorije
zavera izgleda da imaju sve više uspeha, i ovaj očigledni proces ne može se
objasniti kao zlo delovanje zaverenika. Kao rezultat ovog procesa, početna
tvrdnja da mala grupa ljudi kuje zaveru otvara put ka tvrdnjama o sve većim i
većim zaverama.
U slučaju podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju, početna zavera
je uključivala samo agente Biroa i njihove neposredne rukovodioce. U
istraživanjima su učestvovale FBI i druge federalne agencije, ali ipak nisu
izvestile o zaveri koju je skovao Biro. Prema tome, mora da su i one bile
uvučene u zaveru. Isto važi i za određene pripadnike štampe, koji su sigurno
naišli na dokaze o zaveri ali ih još nisu objavili u glavnim medijima. Ono što
je počelo kao mala zavera nekoliko članova paramilitarne američke federalne
agencije nepovratno se preobrazilo u zaveru ogromnih razmera, koju pozitivni
dokazi o navodnoj zaveri nisu uspeli da obuhvate. Ali, što se više ljudi mora
uvući u zaveru kako bi se objasnilo učestvovanje sve većeg broja javnih
institucija, to teorija postaje manje uverljiva.
Upravo ovaj nastrani skepticizam prema ljudima i javnim
institucijama, koji pretpostavljaju pojedine već stare teorije zavere, jeste
ono na osnovu čega ove teorije identifikujemo kao neprihvatljive. Nije to
izostanak falsifijabilnosti per se, već je to stalno pojačavanje skepticizma
neophodnog da bi se održalo poverenje u istinitost teorije zavere ako u
međuvremenu zavera nije otkrivena na uverljiv način. Što skepticizam postaje
snažniji i uključuje sve više ljudi i institucija, to zavera postaje sve manje
uverljiva.
Razmotrimo drugu čuvenu nezasnovanu teoriju zavere, kojom se
tvrdi da se holokaust nikada nije desio i da je to obična fabrikacija Jevreja i
njihovih simpatizera. Robert Anton Vilson (Robert Anton Wilson) ispravno zapaža
da „zavera koja nas može razuveriti u postojanje 6.000.000 ubijenih može nas
razuveriti u postojanje bilo čega, i onda bi bila potrebna snažna vera
revizionista holokausta da poveruju da je Drugi svetski rat uopšte postojao,
ili da je Franklin Ruzvelt bio predsednik od 1933. do 1945, ili da je Merlin
Monro ’stvarnija’ nego King Kong i Paja Patak”. U određenom trenutku, bićemo
prinuđeni da priznamo da je priroda teorije zavere takva da se ne može potvrditi.
Načiniću korak unazad i usmeriću se na šira filozofska
pitanja koja postavljaju teorije zavere i na implikacije njihovog sadašnjeg
talasa popularnosti. Tvrdim da teorije zavere imaju u potpunosti prevaziđeno
gledište na svet, shvatanje značenja života koje više odgovara XIX veku.
Međutim, uočavanje ovog anahronog elementa zavereničke misli je korisno,
ukoliko otkriva nešto o savremenom Zeitgeistu. Sem toga, sadašnja popularnost
teorija zavere ukazuje i na to da se trenutno nalazimo u središtu sukoba između
različitih pogleda na svet.
Teoretičari zavere su, mislim, jedni od poslednjih koji
veruju u sređeni univerzum. Pretpostavljajući da su tekući događaji pod
kontrolom zlih sila, teorije zavere impliciraju da se takvi događaji mogu
kontrolisati. U neka ranija vremena, bilo je prirodno da se veruje u uređeni
svet, u kojem Bog i drugi natprirodni činioci imaju uticaj i kontrolu. Sa
usponom materijalističkih nauka i kapitalističkih privreda – koje su dostigle
vrhunac u XVIII i XIX veku – pojam uređenog univerzuma još uvek se održavao,
ali uloga natprirodnog je bila ili u velikoj meri umanjena (kao kod deizma) ili
eliminisana (kao kod marksizma). Kao što to ističe Hegel u pasusu koji smo
naveli kao moto, „svetska istorija je… racionalna u svom toku”. Prema ovom
gledištu, postoji određena nada da ljudi mogu razumeti, predvideti i u određenoj
meri kontrolisati tok ljudske povesti. U to veruju i teoretičari zavere, samo
što oni misle da su na kormilu pogrešni ljudi.
Takva uverenja nisu bila deo verovanja koja su preovladavala
krajem XX veka. Odbacivanje zavereničkog načina mišljenja nije zasnovano samo
na uverenju da su teorije zavere pogrešne. Koren problema je mnogo dublji. Svet
je sastavljen od izuzetno velikog broja međusobno povezanih činilaca, od kojih
svaki ima sopstveno nesavršeno gledište o svetu i vlastiti skup ciljeva. Takav sistem
se ne može kontrolisati jer jednostavno postoji previše činilaca kojima bi
trebalo da manipuliše neka malobrojna grupa. Postoji previše nezavisnih
stupnjeva slobode. Ovo je istinito za privredu, politički izborni sistem i
društvene institucije koje prikupljaju činjenice koje bi teoretičari zavere
morali da dovedu u sumnju. Čak i ako je Biro bio deo velike zavere da se
prikrije njegova nekompetentnost u slučaju podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju,
teško se može poverovati da nijedan pripadnik Biroa stacioniran u Oklahoma
Sitiju ne bi zbog osećanja krivice, ličnog interesa ili nekog drugog razloga
otkrio kakva je bila uloga agencije u toj tragediji, ako ne štampi, a ono
ljubavnici ili nekom članu porodice. Vladine agencije, čak i one koje su
ustrojene i regulisane kao vojne ili obaveštajne agencije, zaražene su
glasinama ili mestima odakle cure informacije. Tvrditi da se jedna takva
eksplozivna tajna može sačuvati u dužem periodu znači pokazati nedostatak
razumevanja prirode moderne birokratije. Kao i sam svet, i nju sačinjava
previše ljudi s previše različitim interesima da bi se mogla lako kontrolisati.
Međutim, odbacivanje zavereničkog načina gledanja na svet
nije nešto što me posebno interesuje. Ukoliko bi teorije zavere bile pogrešne,
onda se bojim da nam je preostala očigledno apsurdna slika sveta. Usamljeni
atentator može promeniti tok istorije ukoliko se američki predsednik nađe baš
ispred njegovog radnog mesta dok je na pauzi za ručak. Konspirativni pogled na
svet pruža nam mogućnost da saznamo da se tragični događaji dešavaju s razlogom
i da što je događaj značajniji, to je značajniji i razlog. Naš današnji pogled
na svet, koji teoretičari zavere odbijaju da prihvate, jeste takav da niko – ni
Bog, ni mi, čak ni određeni pojedinci među nama – nema kontrolu. Štaviše, svet
je (uključujući i ljude u njemu) izvan kontrole, neracionalan i apsurdan kao u
delima Ežena Joneskoa (Eugen Ionesco) i Samjuela Beketa (Samuel Beckett).
Odbacivanje konspirativnog mišljenja ne implicira da je svet
čista slučajnost, već samo to da nema čvrsto značenje i značaj. Mogu se
odbaciti zavere oko Kenedijevog ubistva, a da se i dalje misli da je Osvaldovo
ponašanje bilo striktno kauzalno i u potpunosti determinisano na način na koji
to govori nauka. Međutim, takvo naučno razumevanje Osvaldovog ponašanja je
apsurdno u onom smislu u kojem ja ovde govorim. Ne postoji nikakav ljudski ili
emotivni činilac koji je odgovoran za njegovo ponašanje u tom smislu, već se
samo radi o prostom delovanju moždane hemije i emocionalnih trauma iz
detinjstva. Događaji kao što su atentat na Kenedija i podmetanje bombe u
Oklahoma Sitiju imaju ogroman emocionalni uticaj na naš svet; zapravo, oni
predstavljaju singularitete posle kojih američka kultura više nikad neće biti ista.
Teorije zavere imaju tu vrlinu da pokušavaju da sačuvaju humano značenje –
racionalni pristup – za ove vidljive promene, kako bi se one razumele u
ljudskom smislu. Ukoliko su teorije zavere pogrešne, onda posmatrano iz ljudske
perspektive, jedino što bismo mogli da kažemo jeste „Sranja se dešavaju”.
Posmatrano u ovom svetlu, izazov teorija zavera jeste u tome
što nas primoravaju da biramo između skoro nihilističkog stupnja skepticizma i
apsurdnosti: teoretičar zavere bira hiperskepticizam svojstven pretpostavljenoj
disimilaciji na zaista globalnom nivou (nepoverenjem u tvrdnje naših
institucija) umesto apsurdnost iracionalnog i u suštini besmislenog sveta. Sve
dok se ne pojavi treća opcija – a možda je to jedan od zadataka filozofije –
očekivaćemo da nezasnovane teorije zavera i dalje uživaju veliku popularnost.
VI
Koje pouke možemo izvući iz ovih razmatranja dinamike
teorije zavere? Priča koju sam ispričao ukazuje na tri pouke.
Prvo, ludost teorija zavere ističe činjenicu da ne bi
trebalo previše da brinemo kada naše teorije o društvenim pitanjima ne daju
nikakav smisao određenim podacima. Očigledno, nisu svi podaci istiniti. Sem
toga, iracionalna i ranjiva priroda ljudi trebalo bi da nas pripremi na to da
su pojedini podaci koje dajemo pogrešni. Svedoci se pogrešno sećaju prošlosti
ili iskazuju podsvesne sklonosti. Reporteri i vladini agenti mogu pogrešno da
shvate stvari u prvim trenucima krize, a posle će im biti teško da priznaju
greške. Iz ovih razloga, teorija, kojoj je glavna crta da objašnjava sve
raznovrsne podatke i naizgled nepovezane pojave, mogla bi se dovesti u pitanje
samo po ovoj osnovi. Očekujemo da su naša objašnjenja dobra, ali takođe
očekujemo da nisu savršena.
Drugo, trebalo bi da budemo pažljivi i da ne racionalizujemo
preterano ni svet ni ljude koji žive u njemu. Odbacivanje konspirativnog
mišljenja implicira prihvatanje besmislenosti prirode ljudskog sveta. Baš kao i
s fizičkim svetom, gde se uragani, tornada, ili neka druga „dela Božja” samo
događaju, isto važi i za društveni svet. Neki ljudi samo rade određene stvari.
Oni izvode atentate na svetske vođe, deluju na osnovu ogoljene misli neke
ideologije i ostavljaju tragove na mestu zločina. Previše snažno verovanje u
racionalnost ljudi, ili sveta uopšte, upućuje nas da tragamo za objašnjenjima
koja ne postoje.
Treće, pouka teorija zavera jeste da treba prihvatiti da
takve teorije uključuju skoro nihilistički stepen skepticizma prema ponašanju i
motivima drugih ljudi i društvenih institucija koje oni predstavljaju. U onom
obimu u kojem se teorije zavere zasnivaju na globalnoj i opštoj sumnji u motive
i dobru volju drugih, one su bliske globalnom filozofskom skepticizmu. S ovim
ekstremno skeptičkim stanovištima treba postupati na isti način. Trebalo bi da
budemo obazrivi s teorijskim pristupima koji troše mnogo više energije na
potkopavanje epistemičke vrednosti konkurentskih objašnjenja nego što rade na
novim, pozitivnim dokazima.
I, na kraju, šta mislim o teorijama zavere? Moj početni
motiv bio je da predstavim i analiziram teorije zavere u duhu Hjumove analize
čuda. Prema Hjumovom mišljenju, čuda su po definiciji objašnjenja za koja
nikada nemamo potvrdu u verovanju. Međutim, ukoliko je moja analiza ovde
korektna, onda ne možemo reći isto to i za teorije zavere. One nisu po
definiciji nepotvrdive. (Dobar primer je da hoćemo da verujemo bar u neke
zavere – na primer, Votergejt i iranske kontraše.) Umesto toga, ukazujem na to
da ne postoji ništa striktno analitično što nam dozvoljava da pravimo razliku
između dobrih i loših teorija zavere. Izgleda da nailazimo na spektar
slučajeva, koji se rangiraju od onih u koje se može verovati do onih u koje se
ne može verovati. Najbolje što možemo da učinimo jeste da pratimo vrednovanje
datih teorija kroz vreme i postanemo saglasni u trenutku kada verovanje u
teoriju implicira više skepticizma nego što naš stomak može da podnese. Sem
toga, pretpostavljam da je veći deo intuitivnog „problema” s teorijama zavere
problem s teoretičarem, a ne s proizvodom teorije. Najverovatnije je da je
problem psihološke prirode – ne prepoznaje se trenutak kada treba prestati s
traganjem za skrivenim uzrocima. Ipak, smatram da je proučavanje teorija
zavere, čak i onih najluđih, korisno, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što
nas prisiljava da jasno napravimo razliku između „dobrih” i „loših”
objašnjenja.
Brajan Kili
S engleskog jezika
preveo Rade Kalik
* Naslov originala: Brian L. Keely, „Of Conspirаcy
Theories”, The Journal of Philosophy, vol. 96, no. 3, mart 1999, 109–126.