Uzmimo normalnu distribuciju gde je prema sredini više glasača, a na krajevima, ili ekstremima, ih ima veoma malo. Tu oznake levo i desno nemaju neki specificačan vrednosni ili ideološki sadržaj već su samo uobičajen način da se odredi ideološka dimenzija.
Do ovakve bi distribucije u političkom prostoru trebalo da dođe ukoliko bi politička i ideološka konkurencija bile potpuno slobodne i ukoliko bi ljudi vrednovali alternative dosledno. Ovde neću ulaziti u složena pitanja šta je slobodna konkurencija i o kojoj ideološkoj doslednosti je reč, a ostavljam po strani i uticaj načina ili sistema političkog odlučivanja. Ova slika je korisna samo u tom smislu da se vidi koji bi se ishod političke konkurencije mogao očekivati ukoliko nema nekih posebnih uslova ili ograničenja. Ovo nije, međutim, karakteristično za srpski politički prostor od samog početka, dakle od liberalizacije političke konkurencije pre dvadestak godina. Slika 2 prikazuje karakteristično stanje srpskog političkog prostora u ovom periodu.
Na jednoj strani su liberali, a na drugoj su nacionalisti. Ove nazive ne bi trebalo uzeti nepotrebno široko, jer je ovde reč o političkim vrednostima, a ne o kulturnim, estetskim ili nekim drugim. Kao što se vidi, većina ljudi, glasača ili, ako je o njima reč, partija se tiska na desnoj, nacionalističkoj strani. Čak i kada je reč o ekstremistima, dakle onima koji su na samom kraju nacionalističkog dela političkog prostora, njih je više (taj je kraj deblji, kako se kaže) nego na strani gde se nalaze liberali. Usled čega je konkurencija za njihovu podršku ili glasove značajno intenzivnija nego za podršku liberalnijih glasača, o onima na samom kraju toga prostora i da ne govorimo.
Politička konkurencija u Srbiji je, dakle, nagnuta na jednu stranu. To je obično karakteristično za jednopartijske sisteme ili za sistemu u kojima je neki politički interes ili cilj privilegovan u odnosu na druge; dakle karakteristično je za sisteme u kojima ili politička konkurencija nije slobodna ili ideološka stanovišta nisu dosledna, jer moraju da se usklade sa jednom ideloškim ideološkim stavom – u ovom slučaju sa nacionalizmom.
Na osnovu ove jednostavne sheme, analiza bi mogla da ide u više pravaca. Ja ću ovde ukazati samo na dve stvari. Prvo, lako je videti da oni koji izjednačavaju „leve i desne ekstreme“ ili se izjašnjavaju protiv svih ekstrema, greše kako kada je reč o ideološkoj tako i kada je reč o političkoj težini ovih ekstrema. Kontrastirati nacionaliste sa građanistima, kao što se ponekad čini, o nekim gotovo frivolnim izjednačavanjima i da ne govorimo, to nije nikako u skladu sa političkim i ideološkim činjenicama.
To ne znači da je izvestna nelagodnost koja se može uočiti među ideolozima teorije o „dva ekstremizma“ sasvim iracionalna, a i da je sasvim netačna implicitna ocena da je potisnuti deo političkog prostora potencijalno uticajniji nego što je slučaj u poslednjih dvadesetak godina i trenutno. Ukoliko se pretpostavi da je ravnotežna distribucija u političkom prostoru ona iz Slike 1, onda je stanje na Slici 2 nestabilno ili neodrživo. Drukčije rečeno, trebalo bi očekivati preraspodelu odnosa snaga, da se tako izrazim na štetu nacionalista i u korist liberala. To liberalnom ekstremu daje potencijalno veću političku težinu i ideološki uticaj nego što ih trenutno ima. To je još jedan razlog što ih nema smisla izjednačavati – jedni pripadaju prošlosti, a drugi budućnosti.
Preuzeto sa prijteljskog portala Peščanik.net