Novi srpski mit

Danas smo mi, narod, inače vladaru savršeno nepotrebni, ipak nužni za čuvanje opredmećene ili oživotvorene opsene, zapravo novomita. Samo treba to da odbijemo – bez velikih reči.

26. septembar 2022, 2:22

Miodrag Miša Stanisavljević, foto: Vesna Pavlović

Pre trideset godina veliki, a potisnuti pesnik Miodrag – Miša Stanisavljević (1941-2005) ostao je bez posla u TV Beograd i izišao na ulicu da prodaje svoje artefakte. I pre i posle toga pisao je pesme, drame kritičke eseje i oštre satire. Među pesmama – u sabranim delima objavljenim posthumno – one iz devedesetih godina prošlog veka svrstane su u poeziju bunta i otpora. Obično se pesnika sećamo o godišnjicama rođenja ili smrti. Ovaj pesnik je poseban po mnogo čemu, a taj čovek je bio poseban po beskompromisnoj hrabrosti. Izašao je iz sistema zato što u njemu nije hteo da živi. Ove, 2022. godine prošlo je 30 godina od njegovog izlaska. Duboko verujem da je, posmatrajući sistem spolja, dobro uočio zašto je trajno moguć u ovoj sredini. Ne toliko zbog vladalaca, koliko zbog nas. Zato nam se ponavlja isti ciklus. Zato nam njegovo delo liči na proricanje. „Sve je oko vas privid: vaša nova partija, njeno fantomsko članstvo, sablasni projekti burnog razvoja i, povrh svega, vrhunsko kraljevstvo privida – vaša televizija.“ Ovo je samo jedna rečenica iz otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću. I danas bi mogao napisati isto, samo je ime adresata drugačije.

Zar nije dosta? Eto i predsednik sâm usred Skupštine poziva na napuštanje mitova. Mitova prošlosti, posebno kosovskog. Jašući na lažima spletenim oko baš takvih mitova, došao je na vlast, baškari se po njoj, zauzima sve širi prostor, sve duže vreme.

Najzad – pomisliće mlad poslanik, ovo je XXI vek, krajnje je vreme da mitove ostavimo besposličarima, da se vratimo životu u realnosti, ma kakva ona bila. Mediji podvlače predsedničku demitologizaciju, tumače je predsedničkom stiskom, zapadnom/istočnom iznudicom, sirotinjskom nuždom, sve samim racionalno obrađenim razlozima, svejedno što su zasnovani na ovakvoj ili onakvoj ideologiji.

Da li je odista razum na velika skupštinska vrata ušao u ovdašnji društveni život? Bilo bi lepo čak i samo verovati u to. Ali, visoko leteće reči da se manemo mitova, znače samo: narode moj, mitovi koje znate su out, jer ja stvaram istoriju, novi mitovi su in.

Tek što je okončana rasprava (sa samim sobom i o sebi), ustanovljen je novi mit, začet još 2015. filozofskom Babićevom sintagmom: „Zahvaliću se i Vama gospodine Vučiću, jer danas priznajem, izlazio sam nekoliko puta iz ove sale, svi su izlazili, a vi niste, gospodine Vučiću. Vi ste bili ovde. Ja Vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako.“ Ponavljanjem predsednikovog stoicizma istog tipa, pažljivo izmerenim u sate i minute inženjerskim okom predsedavajućeg, pre neki dan iskovan je za samo sedam godina (novo vreme, brzi mitovi) nov-novcijat mit. Vučić nema fiziološke potrebe! Takvog nad-čoveka još nismo imali za vođu. Ni sličnog nećemo naći, zato što svi ljudi imaju fiziološke potrebe, a ovaj – ovaj se do sad neviđenom skupštinskom apoteozom već divinizovao, ne možemo naći boljeg! Davnašnji zastareli metodi divinizacije, rezervisani za stvarne ili mitske utemeljivače zemalja i gradova, ili za ljude herojskih gestova, u modernoj Srbiji više ne važe. A i nije ovo vreme heroja. Dovoljno je i svakog divljenja vredno da se uzdržiš od odlaska tamo gde čak i carevi idu pešice.

Ali odista nepravedno bi bilo zaustaviti se samo na ovoj sekvenci nove srpske mitologije. Nije istina da mit počiva samo na uzdržavanju. Predsednik je i Graditelj. Istina, bilo je i drugih, ali oni su gradili nekako nemaštovito, na čvrstom tlu. Dok naš novi mitski heroj – gradi na vodi. Imao je kaže, viziju, javila se po svemu sudeći dok je špartao, tad još doduše u čamcu ne hodom po vodi, sa nekadašnjim gradonačelnikom Njujorka. Bez sna, bez vizije, seća se predsednik, nema ni stvaranja. To što je za ostvarenje tog sna pre stvaranja bilo potrebno razaranje, a nekažnjeno razaranje traži suspenziju države, nije ga brinulo. Ta, on ne krije da je samodržac koji sanja ulazak u istoriju. Zašto tu ne bi bilo izvesne umetničke podlosti?

„Uostalom, u svakom tiraninu čmava umetnik. Izopačen možda malo više željom da odmah sagleda dejstvenost svog umeća. I da zatečenom publikumu vikne: ha, štakore, zgrabio sam te, Moja ars je arsenik za te!“ (Miodrag Stanisavljević, Književne novine, 1992).

Ne može čoveka da ne muči pitanje da li je gotovo zaboravljeni pesnik imao profetske moći ili je onaj mitski pacov (štakor), koji istrajno pravi društvo zmiji i narkomanu, rezultat Vučićeve nastrane apoteoze ili je možda čitao ovu pesmu? Ili, što je možda najbliže realnosti, u Vučićevoj viziji pacov je simbol svih nas zatečenih, zabezeknutih doživljajem njegove ars kao otrova? Nećemo saznati. Mitovima se u zube ne gleda.

Svi novomitovi, a ovde su samo neki i to po ličnom šmeku (bez naučno-istraživačkog pristupa), naslućujem da će se uliti – ne, nekako je uzvišenije napisati sublimirati – u jedan jedinstveni mit: Vučić je tvorac narodnog pokreta. Kome prethodi narodni polet. Svejedno je da li je polet razgoren udvorištvom dvorjana, koruptivnim sporazumom, strahom od mitskog heroja, strahom od svega. Narodni pokret izbrisaće barijere izmedju heroja i „naroda“, te glupe i dosadne institucije koje ne mogu bez procedura. Ustav? Čemu ako imamo reč predsednika. Preteću, nestabilnu, neverodostojnu, elastičnu, lako se menja, nasuprot Ustavu. Sud? Šta će nam sud, kad imamo „Informer“ koji objavljuje presude na naslovnim stranama. Tužilaštvo? Taman posla, Vulin je tu. Skupština? Nikako, ne može se mitski heroj nazivati bebastim stihovima iz turbo-folk registra, daleko je to od uzvišene epike. Narodni pokret uvešće nas u novo, dosad neviđeno državno i društveno uređenje. Ni zapad ni istok, ni demokratija ni autokratija, ni republika ni monarhija. Pokret će gustiozno sažvakati državu adekvatnom mržnjom prema ma kakvom poretku. Razume se, ne očekuje nas hipi raj, tad je propovedana ljubav, dok pretnja pokretom odiše mržnjom: ko je u njemu živeće dugo, pokorno i sretno. A ko je van – pa ko mu/joj je kriv? Digitalizovani sistem takve ne prepoznaje. I gotovo.

A kako će izgledati zemlja pokreta izazvanog poletom? Za to je potrebna poetska imaginacija, te opet moram da posegnem za Miodragom Stanisavljevićem.

„Strepeć od teatralnog pada, od banalnog prelaska u ništa opsenar putuje od grada do grada, menja imanja i konačišta. Dostigao je savršenstvo umeća. Cela zemlja je – vašarska scena. Svi veruju u njegove moći i sama od sebe buja opsena.“

Napisana je pesma davno, 1980. godine. Reč je, jasno, o maršalu – opsenaru. Od tada, Srbija gotovo da ne može bez opsenara. Svaka opsena odozgo ima ovde potencijal za mit. Jedan predsednik Vlade koji nije hteo da bude opsenar, rado je govorio: mi, narod.

Danas smo mi, narod, inače vladaru savršeno nepotrebni, ipak nužni za čuvanje opredmećene ili oživotvorene opsene, zapravo novomita. Samo treba to da odbijemo – bez velikih reči, bez argumentacije. Život, ma kako teskoban. Ne vašarska scena. Ne čuvanje opsene.

Peščanik.net, 22.09.2022.