Prikaz knjiga: 1. Gilles Kepel, „La Fracture / Rascep“, Paris: Gallimard; 2. James Fergusson, „Al-Britannia, my country: A journey through Muslim Britain / Al-Britanija, moja zemlja: Putovanje kroz muslimansku Britaniju“, London: Bantam; 3. Robert S. Leiken, „Europe’s angry Muslims: The revolt of the second generation / Gnevni muslimani Evrope: Revolt druge generacije“, Oxford University Press.
Jedna od posledica poraza Isisa u Iraku i Siriji je povratak kući
mnogih od 5-6.000 Evropljana koji su tamo otišli da se bore ili žive u
„kalifatu“. U zavisnosti od toga čiji su državljani oni su u zatvoru,
pod prismotrom ili na rehabilitaciji (Francuska je tu najstroža, a
Danska među najblažima). Ne zna se koliko su ovi povratnici opasni.
Možda se kaju i žele da budu uzorni građani, a možda spremaju osvetu.
Uprkos ratnim porazima Isisa, raste spisak džihadističkih zlodela na
evropskom tlu. Od napada bombom, vozilom i nožem u Velikoj Britaniji
početkom 2017. (u najtežem napadu je ubijeno 22 ljudi na koncertu u
Mančesteru) do skorašnjih napada u Španiji i Francuskoj, jasno je da se
strast za ubijanjem „nevernika“ ne smanjuje.
Mada teroristički napadi u Evropi privlače pažnju, danas ih u vestima
ima manje nego 2014. i 2015. kada su bili zastrašujuća novina. Zna se
da terorizam izaziva lokalnu a ne opštu paniku. Zato je ser Jeremy
Greenstock, bivši šef Komisije UN-a za borbu protiv terorizma, islamski
terorizam nazvao „smrtonosna napast“. Ali ta napast postiže ono što
francuski sociolog Gilles Kepel, jedan od vodećih stručnjaka za
militantni islam, vidi kao cilj uvoza džihada na zapad: stvaranje
nepremostivog jaza između evropskih muslimana i nemuslimana. Kako kaže
Kepel, pošto su pokrenuli sveti rat protiv sovjeta u Avganistanu,
džihadisti su krenuli dalje (u Bosnu, Alžir i Egipat) da bi na kraju
stigli i na zapad. Prvi i najdramatičniji udar bio je na SAD 2001, a od
2012. oni prelaze i u zapadnu Evropu, gde napade vrše lokalne ćelije i
pojedinci.1 Taj svesno stvarani jaz je inspirisao naslov Kepelove nove knjige Rascep,
koja je objavljena nekoliko meseci pošto je autor stavljen na spisak za
odstrel od 7 francuskih javnih ličnosti, koji je sastavio Larossi
Abballa (Abballu je 2016. ubila policija nakon što je on ubio jednog
policajca i njegovu ženu). „Ako želite da me ubijete, ubijte me“,
poručio je Kepel džihadistima u intervju za New York Times u aprilu 2017.
Za razliku od napada koje vrše nemuslimani poput Stephena Paddocka −
koji je 1. oktobra 2017. ubio 58 ljudi na koncertu u Las Vegasu −
džihadistički napadi imaju teže posledice po zajednice u kojima se
dešavaju. Svaki napad višestruko uvećava nepoverenje, nadzor i
uznemiravanje kojima su muslimani u Evropi izloženi. Tokom mesec dana
posle bombaškog napada u Mančesteru, lokalna policija je zabeležila 224
antimuslimanska incidenta, naspram 37 prethodne godine u istom periodu.
Kada je 19. juna 2017. beli Britanac Darren Osborne kombijem uleteo u
grupu muslimana, mnogi Britanci su pravdali taj čin.2
Na delu je produbljivanje Kepelovog jaza: džihadisti izazivaju otpor
prema svim muslimanima, a populisti prozivaju imigrante i islam.
Evropljani muslimanskog porekla obogaćuju život zemalja u kojima žive, iako mnogi zadržavaju elemente svoje religije i kulture.3
Ali sa svakim džihadističkim napadom često ponavljana formula da je
islam religija mira koju zloupotrebljavaju nasilni pojedinci gubi na
uverljivosti. U to sam se uverio nekoliko dana posle napada u severnom
Londonu, kada sam slušao razgovor u popularnoj radio-emisiji između
voditelja Nicka Ferrarija i Khole Hasan, istaknute članice britanskog
šerijatskog odbora (takva tela se uglavnom bave raskidima nesrećnih
brakova sklopljenih po islamskim običajima i na meti su kritika jer
prisvajaju nadležnosti države). Počelo je tako što je Hasan rekla da je
Isis „sekta smrti koja se lažno predstavlja kao izdanak muslimanske
vere“. Onda je dodala da se džihadisti oportunistički služe islamom i da
su masovne ubice koji su uzvikivali Alahovo ime mogli da uzvikuju i ime
Bude ili Isusa. „Podseti me“, hladno ju je prekinuo Ferrari, „kada je
grupa hrišćana poslednji put… raznela decu koja su se vraćala s pop
koncerta, jer mi je to promaklo“, i dodao da je „trenutne probleme ipak
izazvalo nešto što ima veze s verom“. „U tome je poenta“, uznemireno je
odgovorila Hasan. „Nema veze sa verom“. Onda se telefonska veza
misteriozno prekinula.
Prema anketi Le Figaroa iz aprila 2016, 63 odsto Francuza
smatra da je islam isuviše „uticajan i prisutan“ u Francuskoj, naspram
55 odsto 2010, dok 47 odsto smatra da prisustvo muslimana predstavlja
„opasnost“, naspram nekadašnjih 43 odsto. Sudeći po anketi sprovedenoj u
Britaniji u približno istom periodu, oko 43 odsto Britanaca veruje da
je islam „negativna snaga“ u njihovoj zemlji. Kako mi je rekao aktivista
muslimanske zajednice u Lidsu, posle masakra u Las Vegasu mnogi
muslimani su se satima molili da „počinitelj nije musliman“, jer bi to
izazvalo gnevne reakcije na internetu, uvrede, nasilno skidanje hidžaba i
ostale fizičke napade na ulici.
***
Integracija muslimana postala je politički problem u Evropi 80-ih
godina prošlog veka. Muslimanski aktivisti u Britaniji su se odvojili od
crnačke zajednice, što je dovelo do tenzija između ove dve grupe. U
Francuskoj su dugotrajno sistemsko zapostavljanje i popularizacija
salafističkih ideja preko avganistanskog džihada pokolebale uverenje
javnosti da su migranti iz severne Afrike socijalisti i sekularisti.
Francuska kulturna kontrola (dirigisme) i britanski
multikulturalizam logični su nastavci dve suprotstavljene verzije
imperije (francuske civilizatorske misije i britanskog nemešanja, koje
počiva na principu različitosti svojstvene konglomeratu Ujedinjenog
Kraljevstva). Nemačka primenjuje neku vrstu kombinacije ova dva
pristupa.
Kada su 2005. muslimani iz francuskih predgrađa krenuli u proteste i
kada je u januaru 2015. džihadistički terorizam pogodio Francusku, mnogi
u Britaniji su te probleme pripisali nepromišljenoj politici nametanja
francuske kulture severnoafričkim migrantima, uključujući obavezu
upotrebe francuskog jezika i usvajanja sekularne i republikanske
ideologije. Nasuprot tome, Britanija je dozvolila zadržavanje kulturnih
osobenosti, pri čemu se od migranata zahtevalo poštovanje simbola kao
što su parlament i kruna. Ni bombaški napadi u Londonu 2005, u kojima je
ubijeno 52 ljudi, nisu naneli veću štetu tom optimističkom pristupu,
delom zato što je osmogodišnje zatišje do sledećeg napada omogućilo
javnosti da terorističke napade otpiše kao slučajna zastranjivanja.
Još su davne 1975. autori jednog istraživanja o britanskom
obrazovanju naveli da se „ni od jednog deteta ne može očekivati da
odbaci svoj jezik i svoju kulturu kada pređe školski prag“.
Multikulturalizam ne vidi prednosti slabljenja zajednice i tradicije
koji povezuju ljude inostranog porekla. Naprotiv, kako navodi Savet
Velikog Londona, te građane treba podsticati da „ispolje sopstveni
identitet, istraže svoju istoriju, odrede svoje vrednosti i žive kako
oni misle da treba“.
Multikulturalizam je uticao na obrazovanje i socijalno stanovanje u
Britaniji. Podsticano je formiranje homogenih imigrantskih zajednica,
što je dovelo do stvaranja monokulturnih oblasti, dok su u školama deca
bila ohrabrivana da govore o svojoj istoriji i kulturi. Posledica
britanskog multikulturalnog programa, koji je u stilu Britanske Indije
ohrabrivao osobenosti različitih zajednica, jeste to što u krajevima s
preovlađujuće muslimanskim stanovništvom postoje muslimanski odbori,
gradonačelnici i članovi parlamenta u mnogo većem broju nego u sličnim
krajevima u Francuskoj.4
U Bredfordu u Zapadnom Jorkširu, jednom od bivših engleskih
industrijskih gradova, multikulturalizam je zadobio najkontroverzniji
oblik. Ne žive svi britanski muslimani u zatvorenim zajednicama:
muslimani u Istočnom Londonu i Lesteru žive sa drugim pridošlicama
različitih veroispovesti. Ali delovi Bredforda − uske uličice oko Atok
parka, gde žene nose pakistanske džilbabe − prkosno su monokulturni.
Muslimansku zajednicu u Bredfordu (130.000 ljudi) čine porodice iz
okruga u Kašmiru pod pakistanskom upravom, koje su emigrirale 60-ih
godina 20. veka. Na nebu iznad grada se ocrtavaju minareti 125 džamija, a
obrazovni sistem i trgovina (da ne pominjem venčanja i razvode)
formirani su u skladu sa stavovima čvrsto povezane i krajnje
konzervativne zajednice. Ona je pogođena siromaštvom i narko zločinima,
ali većina ljudi u njoj smatra da bi im bilo daleko gore bez njihove
vere i tradicije.
Podrška multikulturalizmu u Engleskoj je opala posle terorističkih
napada i brzog porasta muslimanske populacije, koja se od 2000.
udvostručila (3 miliona ljudi). Do 2020. polovina stanovnika Bredfora −
jednog od najmuslimanskijih gradova zemlje s najvećim natalitetom −
imaće ispod 20 godina. Kao odgovor na tu demografsku promenu i strah od
terorizma, Britanija pod Davidom Cameronom i Theresom May javno se
odrekla politike multikulturalizma, što je u skladu sa odbrambenim
impulsom koji je većinu glasača naveo da se odluče za brexit. (I u
Bredfordu je mnogo muslimana glasalo za brexit u strahu od poljskih i
romskih migranata.) Primer paničnog napuštanja multikulturalističkih
uverenja je i reakcija Therese May na teroristički napad na Londonskom
mostu početkom juna 2017, kada je tražila da „ljudi ne žive u odvojenim,
segregiranim zajednicama, već kao istinski Ujedinjeno Kraljevstvo“.
Ključni element državne antiekstremističke politike je promovisanje
„britanskih“ vrednosti poput demokratije, vladavine prava, individualnih
sloboda i tolerancije.
Jedno od zapažanja u državnom izveštaju o obrazovanju iz 1975. bilo
je da majke neke dece u britanskim školama izgleda žive „u purdi ili ne
govore engleski“. Ton izveštaja je neutralan – ništa u njemu ne ukazuje
da se to doživljava kao pretnja građanskoj državi. U današnjim
izveštajima se sugeriše da te zajednice preziru britanski način života,
kao i vrednosti emancipacije i individualnog ostvarenja koje neguje
zvanična britanska kultura. Geto je tu shvaćen kao prva stanica na putu
ka ekstremizmu i terorizmu.
***
Direktna veza između muslimanskih zajednica i ekstremističkih
organizacija je naravno široko osporavana. Zapravo, mnogi islamski
teroristi su napustili svoje skučene zajednice i pronašli novu
„porodicu“ među globalistima čiji je cilj stvaranje, prema rečima
francuskog teoretičara džihadizma Oliviera Roya, „nove vrste muslimana,
potpuno odvojenog od etičkih, nacionalnih, plemenskih i porodičnih
veza“.5
Ta nova „porodica“, a ne rodni grad u kome žive pretežno muslimani,
sada je glavni generator džihadističke ideologije. Muslimanska društva i
škole koji se kritikuju zbog neliberalnih stavova mogli bi upravo zbog
promovisanja porodice i zajedništva biti delotvornija prepreka
revolucionarnom džihadizmu od državne propagande. Ali pripadnici
liberalne levice i patriotske desnice smatraju da su konzervativne
muslimanske zajednice patrijarhalne, šovinističke i homofobične −
uglavnom s dobrim razlogom. Staru politiku ukazivanja na „umerenije“
islamističke grupe potisnulo je uverenje da su sve one na svoj način
ekstremne.
Fergusson u svojoj knjizi Al-Britanija detaljno obrađuje
kraj multikulturalizma i nastupanje pojačanog nadzora i isticanja
britanskih kulturnih vrednosti. Državni program protiv radikalizma
„Sprečiti“ (Prevent) nalaže da nastavnici, bolničko osoblje i
drugi radnici iz javnog sektora prijave svakoga ko im zaliči na
ekstremistu. Svi se slažu da je potencijalne ekstremiste (islamiste ili
neofašiste) neophodno identifikovati, ali mnogi muslimani su nepravedno
etiketirani, a sramota koju to povlači traje dugo posle identifikacije i
„dobrovoljnog“ savetovanja. U okviru programa prevencije napravljeno je
mnogo grešaka. Soba studentkinje na Oksfordu (za koju se ispostavilo da
je pripadnica Sika) pretražena je pošto je prijavljena da se molila, a
četrnaestogodišnji učenik je saslušan zato što je izgovorio reč
„ekoterorizam“.
Otpor prema neliberalnim muslimanskim enklavama je eskalirao 2014.
zahvaljujući nacionalnom skandalu, kada su otkriveni detalji o navodnoj
nameri da se islamizuju škole u Birmingemu, drugom najvećem gradu u
državi. U prethodnoj deceniji je bilo nastojanja da se muslimansko
školsko osoblje dovede u delove Birmingema nastanjene pretežno
muslimanima. Škola je promovisala molitvu i ramazanski post i uveden je
neki vid polne segregacije. S vremena na vreme bi neki nastavnik izrekao
sporni stav o homoseksualnosti i pravima žena. Ali uz osnaživanje
islamskih vrednosti – i zanemarivanje „britanskih“ koje su bili dužni da
podstiču – nastavnici su povisili akademske i disciplinske stanarde,
što je dobro uticalo na ispitne rezultate i mogućnost zaposlenja
učenika.
Posle skandala, suspendovani su nastavnici tri birmingemske škole,
što se loše odrazilo na moral i rezultate na ispitima. Sud je naredio
pokretanje samo jednog disciplinskog postupka, a optužbe za zaveru su
odbačene. Ali je reputacija tih škola i njihovih đaka trajno oštećena.
Po Fergussonu, u Britaniji je danas jaz između muslimana i
nemuslimana manji od onog između samih muslimana: mladi se okreću protiv
svojih roditelja, a spoj seksualnih iskušenja i malih prihoda (venčanje
je luksuz i mnogi ne mogu da ga priušte) stvara nezadovoljstvo koje se
graniči sa nihilizmom. Fergussonu je zamereno preveliko saosećanja prema
nekim islamistima koje mediji smatraju opasnima, poput starijeg člana
islamističke advokatske grupe Cage (Kavez) Asima Qureshija,
koji je 2015. za Mohammeda Emwazija, britanskog vojnika Isisa poznatog
kao „Jihadi John“, rekao da je „lep mladić“. Ali Fergussonovo uverenje
da bi britanske muslimane trebalo ceniti zbog njihove vere, a ne uprkos
njoj veliki je napredak u odnosu na oholu toleranciju koja se često
predstavlja kao prosvećeni stav prema muslimanskom pitanju.
Na primer, pokojni američki politikolog Robert S. Leiken − čija je knjiga Gnevni muslimani Evrope
(2012) nedavno doživela novo izdanje, s novim predgovorom o usponu
Isisa − navodi da je jedan od razloga zašto ljudi sa zapada treba da se
bore protiv diskriminacije muslimana to što nas „netrpeljivost ostavlja
bez saveznika, uključujući muslimane na zapadu, koji su potencijalni
potkazivači ekstremista“. Teško je zamisliti gori navodno
antidiskriminatorni stav koji ostavlja manje mogućnosti da bi neko ko je
musliman ikada mogao biti „jedan od nas“.
***
Dok Fergusson smatra da je priznavanje vere i vrednosti muslimanskih zajednica ključno za koheziju društva, autor knjige Rascep
Kepel smatra da je to oružje koje su islamistima poklonili liberali
„mekog srca“. Kepelov put je zanimljiv. On je 2004. bio član komisije
koja je preporučila i sprovela zabranu vidljivih religioznih simbola u
francuskim školama (takozvana „zabrana burke“). Ali pored toga, on je
veći deo svog radnog veka proveo kao uspešan profesor, istraživač
uticaja siromaštva, kulturne zavedenosti i salafističkih ideja na
osećanje otuđenosti u današnjoj muslimanskoj generaciji. Njegova
prethodna knjiga, Terror in France / Teror u Francuskoj,
detaljan je pregled moderne istorije muslimanske Francuske, koji prati
prelomne događaje, od objavljivanje karikature proroka Muhameda 2005, do
lamenta Marine Le Pen 2010. zbog toga što su neki delovi francuskog
društva „pod okupacijom“ (oslobođena je od optužbi za govor mržnje) i
prvih džihadističkih napada na francuskom tlu 2012. godine.
U svetlu generacijske podele među muslimanima kojom se bavi
Fergusson, posebno je zanimljiv Kepelov opis neuspešnog pokušaja Unije
islamskih organizacija Francuske da 2005. zavede red u pobunjenim
predgrađima. To telo verskih i svetovnih vođa, koje mnogi smatraju
najmoćnijim u Francuskoj, izgubilo je ugled jer nije uspelo da spreči
zabranu burke. Ono je uglavnom bilo sačinjeno od starih članova
Muslimanskog bratstva koji nisu bili u vezi sa mladićima koji su po
ulicama palili automobile. Fatva koju su izdali teolozi Unije, u kojoj
se kaže da je vandalizam haram, odnosno zabranjen, imala je
suprotan efekat od željenog. Narednog dana je uništeno preko 1.400 kola,
a u sukobima je povređeno 35 policajaca.
Kepelov Rascep je zbornik njegovih radijskih eseja i
komentara o događajima u Francuskoj i islamskom svetu. Najzanimljiviji
deo knjige je dugačak epilog, u kome autor izražava sumnju u
sprovodivost politike jednakih mogućnosti. Po Kepelu, nasilje džihadista
je manji problem od njihove namere da prodube jaz u društvu delovanjem u
okviru zakona. U sekularnoj republici poput Francuske, piše on, „verska
zajednica ne može biti politička“, a to je upravo ono što promoviše
nova generacija muslimanskih aktivista.
Kepel kao najopasnijeg u tom smilu izdvaja Marwana Muhammada,
energičnog i obrazovanog mladog lidera interesne grupe Kolektiv protiv
islamofobije u Francuskoj. U leto 2016, posle džihadističkog napada u
Nici u kome je ubijeno 86 ljudi, nekoliko primorskih gradova je uvelo
zabranu burkinija. Muhammad se isticao u organizovanju protesta protiv
„histerične i političke islamofobije“, što je Francuskoj donelo
nepoželjan publicitet i završilo se proglašenjem ove zabrane
nezakonitom. Kepel smatra da je „podizanje prašine“ oko burkinija, kao i
negodovanje zbog lošeg postupanja prema dve muslimanke u restoranu,
potez populista prerušenih u borce za ljudska prava. On optužuje one
koji sve tumače kao „islamofobiju“ (navodnici su njegovi) i pojačavaju
osećaj žrtve kod muslimana.
***
U ovoj raspravi nema mesta naivnosti. Dok je bio u egzilu u
Francuskoj, ajatolah Khomeini je tvrdio da ne želi islamsku vlast u
Iranu. Godinu dana od njegovog povratka u Iran, u februaru 1979, zemlja
je postala islamska republika. Moguće je da Marwan Muhammad i drugi
maštaju o muslimanskoj Francuskoj. Ni ja ni Kepel ne znamo da li je to
tako, mada on podozreva da jeste. Francusko insistiranje na svetovnom
stavu svakako podseća na očajničke poteze turske sekularne republike pre
pobede novih islamista na čelu sa Recepom Tayyipom Erdoğanom. Ali
Francuska, uprkos sve brojnijem muslimanskom stanovništvu (oko 8,4
miliona, što je osmina ukupne populacija), neće postati islamistička
država. Šta god bio cilj aktivista poput Muhammada, njihov ulazak u
politički mejnstrim i vešto zalaganje za veća prava muslimana u stvari
su znak integracije muslimana u evropske institucije.
Predsednik Emmanuel Macron se prijateljski obraća francuskim
muslimanima, a prošle godine, tokom svoje kampanje, priznao je francuske
zločine u Alžiru. S druge strane, novom antiterorističkom legislativom
neke od najrepresivnijih odredbi vanrednog stanja prenete su u obične
zakone. Prefekti imaju ovlašćenja da ograniče kretanje ljudima
osumnjičenima za ekstremizam i da zatvore bogomolje bez sudske dozvole,
iako je kućni pretres (naročito kontroverzna odlika vanrednog stanja)
moguć samo uz dozvolu sudije. Biti musliman znači biti sumnjiv,
omalovažen, profilisan i gore od toga. Kao i u Britaniji, kratkoročni
imperativ bezbednosti sve je teže pomiriv sa idealom izgradnje
harmoničnog društva.
Evropa postaje antimuslimanska dok postaje muslimanska. Premda nema
mnogo kulturnih sličnosti između Pakistanaca iz Bredforda, Alžiraca iz
Marseja i Turaka iz Berlina, islam je za milione ljudi osnova njihovog
identiteta. Na to ukazuje i činjenica da ni (doskora) multikulturalna
Britanija ni svetovna Francuska nisu rešile problem muslimanske
integracije, uprkos razlikama u sistemima i relativnoj tolerantnosti
britanskog sistema. Dok je tako i dok se muslimansko stanovništvo bude
ovako brzo uvećavalo, islam će kod mnogih Evropljana izazivati nelagodu.
Oni su jasno pokazali šta misle kada su podržali antiimigracione
kandidate na izborima širom kontinenta, što je delom posledica
nepromišljene odluke Angele Merkel iz 2015. da prihvati više od milion
izbeglica u Nemačku.
Paniku stvaraju sve veći broj muslimana i strah od terorizma. Vlade
mogu pokušati da to ublaže, što i čine. Ali one takođe treba da prihvate
islam kao ono što on jeste: evropska religija. Rasprostranjeni zapadni
diskurs o islamu retko priznaje njegove dobre strane − stabilizovanje
zajednice, smanjenje kriminala i delinkvencije i pomoć milionima ljudi.
Poput hrišćanskog trezvenjačkog pokreta iz 19. veka, islam se bori
protiv alkoholne pošasti koja zahvata mnoge gradove u petak i subotu
uveče. Mnogi su uzroci evropske muslimanske krize, a najvažniji je možda
taj što islam nikada nije postao deo opšteg razmatranja vrednosti
uspešnog, modernog društva. On ostaje na marginama društva, a o njemu se
više govori nego što se s njim sarađuje.
Christopher de Bellaigue, The New York Review of Books, 07.06.2018.
Prevela Lucy Stevens
________________
-
U
prilog toj tezi Kepel navodi uticajan tekst avganistanskog veterana
džihada iz Sirije koji se predstavlja konspirativnim imenom Abu Musab
al-Suri. Tekst „Call for a global Islamic resistance / Poziv na globalni
islamski otpor“ iz 2005. predviđa građanski rat u Evropi koji će
stvoriti neophodne uslove za trijumf globalnog kalifata. - Videti moj tekst nastao posle napada: „Britain: When vengeance spreads / Britanija: prelivanje osvete“, NYR Daily, 24.06.2017.
-
Gradonačelnik
Londona Sadiq Khan, na primer, veoma je popularan među stanovnicima
Londona različitog porekla, iako ističe da je vernik. -
Mada
su francuski muslimani danas prisutniji u javnom životu, a njih 15-ak
je ušlo u skupštinu na izborima 2017, u nekim njihovim zajednicama oko
Pariza još uvek prevladava utisak francuske kolonije. Beli muškarci i
žene ulaze i izlaze iz lokalnih uprava, dobro plaćeni i obučeni. Oni
upravljaju obojenom populacijom u Francuskoj kao njihovi preci nekada u
kolonijama. - Videti Olivier Roy, Jihad and death: The global appeal of Islamic State / Džihad i smrt: Globalna privlačnost Isisa, sa francuskog prevela Cynthia Schoch, Hurst, 2017.