Među svim strahotama u najnovijoj izraelskoj ofanzivi u Gazi, cilj Izraela je jasan: tišina za tišinu, povratak u normalu.
Za Zapadnu obalu, normala je da Izrael nastavi svoju ilegalnu gradnju naselja i infrastrukture kako bi integrisao u Izrael sve što je od ikakve vrednosti, istovremeno osuđujući Palestince na neljudske kantone i izlažući ih represiji i nasilju.
Za Gazu, normala je bedno tavorenje pod okrutnom i destruktivnom opsadom koju sprovodi Izrael, omogućavajući puko preživljavanje ali ništa više od toga.
Najnovije izraelsko divljanje pokrenuto je brutalnim ubistvom tri izraelska dečaka iz naseljeničke zajednice u okupiranoj Zapadnoj obali. Mesec dana pre toga, dva palestinska dečaka ubijena su u Ramali, gradu na Zapadnoj obali. To nije privuklo mnogo pažnje, što je razumljivo, budući da se dešava redovno.
„Institucionalizovana ravnodušnost prema palestinskim životima na Zapadu delimično je objašnjenje ne samo toga zašto se Palestinci okreću nasilju“, piše bliskoistočni analitičar Muin Rabani, „nego i najnovijeg napada Izraela na pojas Gaze.“
U jednom intervjuu, stručnjak za ljudska prava Radži Surani, koji je ostao u Gazi uprkos dugogodišnjoj izraelskoj brutalnosti i teroru, kaže: „Kad neko počne da govori o primirju, najčešće čujem sledeće: bolje je da svi izginemo nego da se vratimo u situaciju od pre rata. Ne treba nam to ponovo. Nemamo nikakvo dostojanstvo, nikakav ponos, mi smo samo lake mete i vrlo smo jeftini. Ili će se ova situacija popraviti ili je bolje da prosto pomremo. Govorim o intelektualcima, profesorima, običnim ljudima: svi to kažu.“
U januaru 2006. Palestinci su počinili veliki zločin: pogrešno su glasali na pažljivo praćenim slobodnim izborima, poverivši Hamasu kontrolu nad parlamentom.
Mediji neprestano ponavljaju kako je Hamas rešen da uništi Izrael. Zapravo, lideri Hamasa su u više navrata jasno stavili do znanja da će Hamas prihvatiti dvodržavno rešenje u skladu sa međunarodnim konsenzusom, koji već 40 godina blokiraju SAD i Izrael.
S druge strane, Izrael je rešen da uništi Palestinu, i osim nekih povremenih besmislenih izjava, na tome predano radi.
Palestinski prekršaj iz januara 2006. smesta je kažnjen. SAD i Izrael, uz Evropu koja sramno oko njih obigrava, nametnuli su stroge sankcije grešnom stanovništu, dok je Izrael pojačao nasilje.
SAD i Izrael su ubrzo pokrenuli planove za vojni udar da se sruši izabrana vlada. Kada se Hamas drznuo da im osujeti planove, izraelski napadi i opsada postali su mnogo ozbiljniji.
Nepotrebno je ponovo iznositi ove neslavne rezultate. Nemilosrdna opsada i divljački napadi prošarani su epizodama „košenja travnjaka“, da pozajmimo ovaj veseli izraelski izraz za njegove periodične vežbe pucanja na ribe u buretu – u okviru, kako ga zvanični Izrael naziva, „odbrambenog rata“.
Kad se travnjak pokosi i kad očajno stanovništvo počne nekako da se oporavlja od razaranja i ubistava, sledi primirje. Poslednje primirje uspostavljeno je nakon napada Izraela oktobra 2012, pod nazivom operacija Stub odbrane.
Iako je Izrael nastavio sa opsadom, Hamas je poštovao primirje, kao što Izrael priznaje. Situacija se promenila u aprilu ove godine kad su Fatah i Hamas postigli sporazum o jedinstvu kojim je uspostavljena nova vlada sačinjena od vanstranačkih tehnokrata.
Izrael je, razume se, pobesneo, pošto je čak i Obamina administracija zajedno sa ostatkom zapadnog sveta signalizovala svoje odobravanje. Jedinstvena vlada ne samo što podriva tvrdnje Izraela kako ne može da pregovara s podeljenom Palestinom, nego i ugrožava dugoročni cilj odvajanja Gaze od Zapadne obale i vođenja destruktivne politike u obe ove oblasti.
Nešto se moralo učiniti, a prilika se ukazala 12. juna, kada su tri izraelska dečaka ubijena na Zapadnoj obali. Od samog početka, Netanjahuova vlada je znala da su dečaci mrtvi, ali se pretvarala da ne zna, što joj je pružilo priliku da pokrene divljanje na Zapadnoj obali, napadajući Hamas.
Premijer Benjamin Netanjahu tvrdio je da ima određena saznanja o odgovornosti Hamasa. I to je bila laž.
Jedan od izraelskih vodećih stručnjaka za Hamas, Šlomi Eldar, praktično odmah je napisao da ubice najverovatnije pripadaju buntovničkom klanu u Hebronu koji već dugo pravi probleme Hamasu. Eldar je dodao: „Siguran sam da nisu dobili nikakvo zeleno svetlo od rukovodstva Hamasa, samo su mislili da je pravi trenutak da nešto urade.“
Osamnaestodnevno divljanje posle otmice je, međutim, uspelo da podeli omraženu jedinstvenu vladu i da drastično pooštri izraelsku represiju. Izrael je izvršio i desetine napada u Gazi, usmrtivši pet pripadnika Hamasa 7. jula.
Hamas je konačno reagovao ispaljujući prve projektile posle 19 meseci, pružajući Izraelu izgovor za operaciju Zaštitna ivica 8. jula.
Do 31. jula ubijeno je oko 1.400 Palestinaca, uglavnom civila, uključujući stotine žena i dece. I tri izraelska civila. Veliki delovi Gaze pretvoreni su u ruševine. Napadnute su četiri bolnice, od kojih je svaka zasebni ratni zločin.
Izraelski zvaničnici veličaju humanost, kako kažu, „najmoralnije vojske na svetu“, koja prvo obaveštava žitelje da će im kuće biti uništene. Ovi postupci su „sadizam, licemerno predstavljen kao milosrđe“, po rečima izraelske novinarke Amire Has. „Snimljena poruka u kojoj se od stotina hiljada ljudi zahteva da napuste svoje već oštećene kuće, i da se povuku 10 kilometara dalje gde je jednako opasno.“
Zapravo, ne postoji nijedan kutak u zatvoru zvanom Gaza gde se može pobeći od izraelskog sadizma, koji je možda već nadmašio razmere stravičnih zločina operacije Liveno olovo od 2008. do 2009.
Saznanja o strahotama izazvala su uobičajenu reakciju najmoralnijeg predsednika na svetu, Baraka Obame: veliko saosećanje sa Izraelcima, oštro osuđivanje Hamasa i pozivanje obeju strana na umerenost.
Kada se današnji napadi obustave, Izrael se nada da će neometano nastaviti da sprovodi svoju kriminalnu politiku u okupiranim teritorijama, uz podršku Amerike kakvu je imao u prošlosti.
Stanovnicima Gaze biće dopušteno da se vrate u svoju normalu, u svoj zatvor pod upravom Izraela, dok će na Zapadnoj obali Palestinci moći mirno da gledaju kako Izrael razara ostatke njihovih poseda.
To je najverovatniji ishod ukoliko Amerika nastavi da odlučno i praktično unilateralno podržava izraelske zločine, i odbacuje dugogodišnji međunarodni konsenzus o diplomatskom rešenju. Ali budućnost će biti sasvim drugačija ako Amerika uskrati ovu podršku.
U tom slučaju moglo bi se krenuti ka „trajnom rešenju“ u Gazi, na koje je apelovao američki državni sekretar Džon Keri, izazvavši histerične osude u Izraelu, jer bi se ovaj izraz mogao protumačiti kao poziv na zaustavljanje izraelske opsade i redovnih napada. I – kakvog li užasa – mogao bi se razumeti čak i kao poziv na sprovođenje međunarodnog zakona u ostalim okupiranim teritorijama.
Pre četrdeset godina, Izrael je doneo sudbonosnu odluku, izabravši ekspanziju umesto bezbednosti, odbacujući mirovni sporazum koji je Egipat ponudio u zamenu za povlačenje sa okupiranog egipatskog Sinaja, gde je Izrael pokrenuo obimne projekte naseljavanja i izgradnje. Izrael se držao te politike do danas.
Ako Amerika odluči da se pridruži svetu, efekat bi bio ogroman. Izrael je uvek odustajao od svojih voljenih planova kad je Vašington to zahtevao. Takav je odnos snaga među njima.
Pritom, Izrael sada već nema mnogo izbora, budući da je vodio politiku koja ga je od nekad vrlo cenjene zemlje pretvorila u državu koja seje strah i izaziva prezir, politiku koju sprovodi sa zaslepljenom odlučnošću i danas, dok krupnim korakom grabi ka moralnoj propasti, a možda i konačnom uništenju
Može li se američki stav promeniti? Nije nemoguće. Stav javnosti se poslednjih godina znatno izmenio, naročito među mladima, i ne može se potpuno ignorisati.
Već nekoliko godina čuju se zahtevi da Vašington poštuje sopstvene zakone i obustavi vojnu pomoć Izraelu. Američki zakon propisuje da se „nikakva bezbednosna pomoć ne sme pružati državi čija vlada redovno krši međunarodno priznata ljudska prava.“
Izrael je svakako kriv za ovo redovno kršenje prava, i to već dugi niz godina.
Senator Patrik Lihi iz Vermonta, autor ove odredbe zakona, spomenuo je njenu moguću primenu na Izrael u konkretnim slučajevima, i uz dobro izvedene obrazovne, organizacone i aktivističke napore, takve inicijative bi se mogle sukcesivno sprovoditi.
To bi samo po sebi moglo da donese rezultat, dok bi istovremeno obezbedilo odskočnu dasku za naredne akcije primoravanja Vašingtona da postane deo „međunarodne zajednice“ i poštuje međunarodno pravo i norme.
To bi bila najveća pomoć tragičnim palestinskim žrtvama dugogodišnjeg nasilja i ugnjetavanja.
In These Times, 04.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović