Devetog jula, Organizacija američkih država (OAD) održala je vanredno
zasedanje na temu šokantnog ponašanja evropskih država koje nisu dozvolile vladinom avionu bolivijskog predsednika Eva Moralesa da uđe u njihov vazdušni prostor.
Morales se vraćao sa samita u Moskvi 3. jula. Tamo je u jednom
intervjuu rekao da je otvoren za ideju da ponudi politički azil Edvardu
Snoudenu, bivšem saradniku američke špijunske agencije, koga Vašington
traži po optužbi za špijunažu i koji se nalazio na moskovskom aerodromu.
OAD je izrazila solidarnost sa Moralesom, osuđujući
„postupke koji narušavaju osnovna pravila i principe međunarodnog
prava, kao što je nepovredivost šefova država“ i „odlučno“ je zatražila
od evropskih vlada – Francuske, Italije, Portugalije i Španije – da
objasne svoje postupke i da se izvine. Na vanrednom sastanu UNASUR-a –
Ujedinjenih nacija Južne Amerike – osuđeno je „flagrantno kršenje
međunarodnih sporazuma“ od strane evropskih sila. I latinoamerički
državnici su se uključili. Predsednica Brazila Dilma Rusef izrazila je
„indignaciju i osudu situacije koju neke evropske zemlje nameću
predsedniku Evu Moralesu“ i upozorila da ovakvo „ozbiljno nepoštovanje
zakona… narušava dijalog dva kontinenta i njihove moguće pregovore“.
Komentatori nisu bili tako rezervisani. Argentinski politikolog
Atilio Boron nazvao je Evropu „vavilonskom bludnicom“ koja cvili pred
silom. Sa praktično identičnom rezervisanošću, dve države su odbile
da potpišu rezoluciju OAD: Sjedinjene Američke Države i Kanada. Njihova
rastuća izolacija u hemisferi, dok se Latinska Amerika oslobađa
imperijalnog jarma posle 500 godina, od istorijskog je značaja.
Moralesov avion, koji je prijavio tehničke probleme, dobio je dozvolu da
sleti u Austriji. Bolivija tvrdi da je avion pretražen da se vidi da li
je unutra Snouden. Austrija odgovara da „nije bilo formalnog pregleda“.
Šta god da se deslio, usledilo je posle upozorenja iz Vašingtona. Nakon
toga, priča je maglovita.
Vašington je jasno stavio do znanja da svaku državu koja odbije da
izruči Snoudena čekaju ozbiljne posledice. Sjedinjene Države će ga
„goniti do na kraj sveta“, upozorio
je senator Lindzi Grem. Međutim, portparol vlade SAD uverava svet da će
Snoudenu biti omogućena puna zaštita američkog zakona – misleći na isti
onaj zakon pod kojim je američki vojnik Bredli Mening (koji je objavio
ogromnu arhivu američkih vojnih i diplomatskih dokumenata) držan u
zatvoru tri godine, dobar deo tog vremena u samici i u ponižavajućim
uslovima. Davno je zaboravljena arhaična ideja o brzom suđenju pred
porotom sugrađana. Tridesetog jula je vojna sutkinja proglasila Meninga krivim za optužbe za koje je propisana maksimalna kazna od 136 godina.
Poput Snoudena, Mening je počinio zločin otkrivanja Amerikancima – i
drugima – šta njihova država radi. To je ozbiljno narušavanje
„bezbednosti“ u operativnom smislu reči, poznatom svakome ko je čitao
deklasifikovana dokumenta. „Bezbednost“ obično znači bezbednost državnih
zvaničnika od radoznalih očiju građana kojima oni, teoretski, podnose
račun. Države se uvek pozivaju na bezbednost – u Snoudenovom slučaju,
bezbednost od terorističkog napada. Ovaj izgovor nudi administracija
koja sprovodi zamašnu međunarodnu terorističku kampanju sa bespilotnim
bombarderima i specijalnim jedinicama vojske, generišući potencijalne
teroriste na svakom koraku.
Njihovom gnevu nema kraja na pomisao da bi neko koga Sjedinjene
Države traže mogao dobiti azil u Boliviji, koja ima sporazum o
izručivanju sa SAD. Zanimljiva stvar u ovom zamešateljstvu je činjenica
da izručivanje ide u oba smera – opet, teoretski.
Prošlog septembra, SAD su odbile zahtev Bolivije da izruče bivšeg
predsednika Gonzala Sančeza de Lozadu – „Gonija“ – optuženog za genocid i
zločine protiv čovečnosti. Bilo bi, međutim, pogrešno porediti
bolivijski zahtev sa vašingtonskim, čak i kad bismo pretpostavili da ova
dva slučaja imaju uporedivu težinu. Zašto je to tako govori nam Sveti
Avgustin u priči o gusaru, koga je Aleksandar Veliki pitao, „S kojim
pravom mora uznemiravaš?“ Gusar mu je odgovorio: „S kojim pravom ti svet
uznemiravaš? Kad ja to malom lađom činim, zovu me lopovom; tebe koji to
velikom vojskom činiš zovu carem.“
Sveti Avgustin kaže da je gusarov odgovor „elegantan i odličan“. Ali
stari filozof, biskup u rimskoj Africi, samo je glas svetskog juga, koji
je lako ignorisati. Današnji mislioci razumeju da car ima prava kojima
mali narodi poput Bolivijaca ne mogu da teže. Goni je samo jedan od
mnogih koje je car odlučio da ne izruči. Drugi slučaj se tiče Luisa
Posade Karilesa, koga analitičar latinoameričkog terora Piter Kornbluh
opisuje kao „jednog od naopasnijih terorista novije istorije“.
Posadu traže Venecuela i Kuba zbog njegove uloge u bombaškom napadu
na kubanski putnički avion, kada je ubijeno 73 ljudi. CIA i FBI su ga
identifikovali kao osumnjičenog. Ali ni Kubanci ni Venecuelanci nemaju
prerogative cara, koji je organizovao i podržavao terorizam koji Kubanci
trpe od oslobođenja.
Pokojni Orlando Boš, Posadin ortak u terorizmu, takođe je uživao
carevu blagonaklonost. Američko ministarstvo pravde i FBI su zahtevali
da bude deportovan jer je predstavljao pretnju za američku bezbednost,
tereteći ga za desetine terorističkih napada. Pošto je 1990. predsednik
Džordž H. V. Buš poništio
nalog za izručenje, Boš je ostatak života mirno proveo u Majamiju,
neopterećen zahtevima za izručenje Kube i Kostarike, dva obična gusara.
Još jedan beznačajni gusar je Italija, koja sada traži izručenje 23
operativca CIA-e, optuženih za otmicu
Hasana Mustafe Osama Nasera, Egipatskog sveštenika u Milanu, koga su
vanredno predali Egiptu na mučenje (kasnije je dokazano da nije kriv).
Srećno, Italijo.
Ima i drugih slučajeva, ali zločin vanredne predaje vraća nas na
pitanje latinoameričke nezavisnosti. Institut za otvoreno društvo
nedavno je objavio studiju
pod nazivom „Globalizovanje torture: Tajno pritvatanje i vanredna
predaja CIA-e“. U njoj se razmatra globalno sudelovanje u zločinu, koje
je bilo vrlo rasprostranjeno i obuhvatalo neke evropske zemlje.
Stručnjak za Latinsku Ameriku Greg Grandin ukazao je na činjenicu da
se jedna regija ne nalazi na tom sramnom spisku: Latinska Amerika. Ovo
je dvostruko značajno. Latinska Amerika je godinama bila pouzdano
„dvorište“ Sjedinjenih Država. Čim bi se neki tamošnji drznik usudio da
podigne glavu, ona mu je odrubljivana terorom ili vojnim udarom. A
budući da je bila pod kontrolom SAD čitave druge polovine proteklog
veka, Latinska Amerika je bila jedno od glavnih svetskih mučilišta.
To više nije tako, a Sjedinjene Države i Kanada su praktično proterane iz hemisfere.
In These Times, 02.08.2013.
Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika