Ja sam jedan od onih koji stalno nešto zagleda sa strane. Tako, kad vidim kakav amerikanski šou o realnim kršenjima bijelog ljudskog smeća, a sve snimito negdje u Montani i turito na VHS, pa onda prebacito i masterizovano, mene to uopšte ne tangira. Ja, napriliku, namah sočim kako je u 
pozadini kršijade, reklama za Šel zatamnita, dočim je reklama za Teksako vidljiva. Isto tako, Fosters pivušu teško je zapaziti, titrava brate nekako, a Badvajzer sija do neba. Onda, kao da mi to nije dovoljno, vidim sve same Ševrolete, Pontijake i Linkolne, a Tojotin i Hondin znak jok more. Ondak se ja ubacim u mod Teorija zavjere i jebem & grebem po stanu vaskoliki Novi Svjetski poredak, korporacije, banke, Jevreje i ostale zlehude snage što nam se hoće krvi napiti. Namah moram turiti najnoviji Cajtgejst da se smirim. To mi dođe umjesto bensedina. A, kako sam pogan, nit pušim nit pijem kafu, ondah se istresam na drugim dvonožnim primatima.
Izađem tako nadrndan i špijam po komšiluku ko je kupio nova kola, ko je pičnuo novu fasadu, stolariju i prateće urbanističke statusne simbole. Odlunjam do penzića u parku preko puta Muzeja i posmatram šahovske manguparije zlatnih dječaka. Publika je u delirijumu, Jovo sišo sa Lauša i od jutos drži tablu. Niko ga ne može skinuti. Noć pala, ali ni noć ni skleroza, ni išijas ni inkontinencija ne mogu otjerati bijele orlove sa crno-bijelog sportskog terena. I mali Aleksandar (pravo ime Mustafa, ali ne priliči krajiškoj ljepotici,) ućuto se i blene, ko da Fišer iz njega gleda. Namćor kakav jesam, odmah Jovu u glavu:
,,Jole, jel to Damin gambit ili Indijska odbrana?“, iskezim se.
E, kad mene ugledaju, zacrne im se i bijela polja. Ja im dođem ko kaplareva trubica.
,,Povečerje, starci! Ajmo kući! Valja sutra dizati kakvu bunu! Nemate šta jesti, proteza vam je za dva broja veća, jerbo ste je mijenjali kad vam je Branko Mikulić lupao apanaže.“ Sve ja tako za njima podvikujem.
Neko mi spomene porodicu, neko mumla za sebe, ostalima pište slušni aparati. Joj, mnogo su mi zanimljivi, poput kakvih gerijatrijskih robota se razilaze. Ali, da ih odobrovoljim, ja im dobacim kako su najvitalniji dio društva. Poneki mi i mahne, a meni drago.
Ali moja sitničavost me tjera dalje.
Na ulazu u Muzej, spopadne me Jovana, dosadna padavičarka i sva u suzama, kaže mi kako je umro Momo Kapor.
,,Pa, šta, umro, pa umro. I šta ti znaš o Kaporu? A, najposlije, svi ćemo skončati. On se bar nauživao i napio života.“
,,Kako možeš“, reče ona, ,,pa i tvoja sijenka bježi od tebe“! A to meni sve drago što ona trkelja.
,,Može mi se.“
I još joj poželih laku noć, a ona zajeca. A, šta me briga.
Padavičari aktivisti su mi najgori. Većina ih nije ni svjesna kako rade za dobro uhljebljene strance i njihove organizacije. Pokušao sam nekima objasniti da su sve to obični plaćenici, samo zaviti u demokratsku oblandu. I sami znaju da su robovi kapitalizma, ali džaba. Bune se, kobajagi, protiv sistema, sve sa amerikanskim Starkama, Vijetnamkama i lapovima-topovima, što su im ćaće i matere na kredit uzeli. Oni bi da mijenjaju svijet! Aha, sve se bojim. Šta će oni mijenjati, kad jadni roditelji moraju glasati za Milu. Valja se plata zaraditi, radni staž izburgijati. Klikera plavih bi oni guglali za svoje pare.
Još su mi gori, ako može, a može, liječeni narkomani-padavičari-pravoslavci. Dijelim ih na dva ogranka. Pasivni konzumenti duhovnosti i aktivisti božji. Prvi samo šute i iritiraju vazduh, vjetar, ptice i naravno mene. Drugi prvo mene tangiraju po hipofizi, osebujnom blagoglagoljivošću, poznavanjem žitija srednjevjekovnih hipika i raznoraznim bespotrebnim podacima tipa zašto se neko nije ucrvao, a otego je papke prije ihaaaj ljeta. E, zaboli me za njihovom nekrofilskom fantazmagorijom. Neka se i jedni i drugi nađu na metadonskoj terapiji kod Srkija, pa nek se siti izdrhte i ispričaju. Kaže mi komšo Gojko da je bolje što su živi, pa nek su i ubogi, nego ko mali Damir iz Budžaka (da me jebeš ne znam ko je mali Damir), što su ga našli pod biciklom u nekom podrumu, a mislili da spava. I dok komšo gestikuliše sve u 16, ko Miroslav Ilić, ja upadljivo zijevam i najljubaznije odlazim. Nije ni njemu lako, u SNSD-u od osnivanja, a ni stan nije otkupio. Kažu da je metiljaviji i od Radojičića. Jednom, kad je baš pretjero sa jebenim Damirom, to sam mu i rekao, a on se zacrvenio i utrčao u stančić. Metiljavko jedan!
Od svih koje zajebavam, a vjerujte zajebavam baš puno pacijenata, najmiliji su mi oni radnici što kopaju-zatrpavaju, jebeš ga ako znam, rupe po čaršiji. Upoznao sam ciglu dvojicu. Ali nemojte da mislite kako sam to želio. Ma, jok. Samo eksperimenta radi. Jedan je odavde iz čaršije, momče od svojih dvadesetak. Mati ga ostavila na Paprikovcu uz rat, pa ga usvojili neki hranitelji iz Česme. Alkosi oboje, sve pare od uzdržavanja siročadi (4 kom.) spičkali na rakijetinu, pa mali staso uz rat, profitere i ološ svakojake vrste. Počo raditi sa 15, kaže. A, neka radi, bolje da rilja nego da padavičari i drogira se. Tražio jednom od mene u zajam 10 maraka, laže me da će neku curicu izvesti u kino. Odmah sam mu reko da odjebe i da nađe mater što ga je ostavila, pa nek od nje traži. Nisam ja svoje parusine na putu našao. Kaže mi Goja: ,,Kako ti ga, bolan, nije žao?“
A, što bi ga žalio, nit mi je rod, a ako ćemo u sitna zvonca, nit pomozi Bog.
Drugi odojak mi je posebno zanimljiv. Ranko neki iz Glamoča. Nije dobro sastavio oko lijeske. Bio smećar 10 godina, pa pogrešno zaokružio listić kad se biro upravni odbor u Čistoći. Onda je par godina smećario o svom trošku. E, šta ti je blentavo čeljade. Ustvari i ne može biti čeljade, kad je napola sastavito. Sprdio 40, a izgleda ko onaj njegov ubogi habab. Često pomislim kako će i mene nadživjeti. To je jedna od rijetkih stvari koja me plaši.
Eto, priznao sam. Ustvari, ne plaši mene što ću ja otegnuti papke, svi će. Jed me i žuč moja izjede, kad pomislim da ću Svetom Petru na prijemni prije nekih od gore nerečenih spodoba. A, nije u redu.
Nego, nekako, poseban mi je gušt karati ovaj duo fantastiko. Oni su mi ko neki nakaradni sijamski blizanci. Ja ih zovem jednostavno, Raja i Izbjeglica. Posvađam njih tako više puta, pa se i pobiju. Gledam gore sa terase i sve me jeza od dragosti žižka. Savđaju se oni, jadni, jal bolje biti čaršijsko pašče ili seoski volonja. Malo me i razonode, ali znam da imam još posla. Valja ubiti dan.
A kud ćeš bolje nego slušati i gledati (ko to može) sarajevske uskopizdene političare kako se glože ko je diro Ugu Vlaisavljevića i ženu mu prepodobnu Sanju. A, njih dvoje, ikebana multietnički intelektualci, razmazili se serbezno. Navikli hapati, pa im sad svi krivi što ih Lagumdžija više ne ljubi. Tu se ne zna ko pije, a ko plaća. Ječi Sanja, da su gori nacionalisti sociajaldemokrati od nacionalista-nacionalista.
,,Ječi, ječi,“ mislim se ja u sebi. A, nisi se drala kad su se dijelile pare za kulturu dijaloga. Sad ti sa njima kulturno dijalogiši. Nemoj nama u Banjaluci da se žališ! Neka te muž ubaci kod Fahre na Avazove jasle, pa piskarajte do besvijesti. Al ovaj put na sandžačkom dijalektu. Da vas vidim intelektualci vajni!“
Uh, baš sam se zanio, ali sam vam se i otvorio, jelde? A?
A, šta, vi kao niste isti ja. Nemojte da se lažemo. Nemojte da i vas opanjkam. Svi ste vi ja.
Niste vi nikakvi Srbi, Hrvati, Bošnjaci… Niste vi nikakvi vjernici, filantropi, demokrate. Ko god misli da jeste, obično je Marjanovo mudo. Niko zdrav u glavu ne bi duro ovakvog zuluma.
Obor je ovo djeco, a vi ste obični Oborčani! Ne vjerujete? Pitajte šta misle o vama oni što ste im zaokruživali imena prije bezmalo 4 godine. Oni znaju šta ste vi. Vaše je samo da u oktobru isti kružić narišete.
Ne zvao se ja Savjest. A i ne zovem se tako.