Lavina hejtova ponovo se sručila na Olgu Tokarčuk. Prvi
put to se desilo 2015, kada je najveću poljsku književnu nagradu NIKE
dobila za roman Knjige Jakovljeve – autorka je tada izjavila da joj
se čini da su Poljaci izmislili istoriju Poljske kao tolerantne zemlje i da bi
trebalo da se preispitaju i pokušaju da je ponovo napišu, ne skrivajući
strašne stvari koje su radili kao kolonizatori, nacionalna većina koja je
gušila manjine, kao vlasnici robova i ubice Jevreja. Tada se na nju
ustremila desnica, do književnice su stizale i pretnje smrću, stvar
je dospela čak do suda. Ovog puta njena izjava prouzrokovala je poplavu
osuda i ogorčenih komentara iz pravca levice, iz krugova budnih i
osetljivih čuvara političke korektnosti. Na nedavno završenom književnom
festivalu “Književne planine” u donjošleskom gradiću Nova
Ruda, festivalu koji je sama pokrenula pre nekoliko godina, održana
je i promocija njenog najnovijeg romana “Empuzion”. Kompletan program
književnih susreta bio je dostupan na društvenim mrežama, i svaki događaj
mogućno je bilo pogledati onlajn. Pa ipak, samo jedna rečenica
prolomila se društvenim mrežama i izazvala spektakularnu medijsku
buru. Izgleda da u funkcionisanju tog opštedostupnog poligona za
potkusurivanje (što društvene mreže jesu), važi ista matrica i u
Poljskoj, i kod nas u Srbiji, i uopšte svuda. Kšištof
Varga, pisac, kritičar i feljtonista koji je, takođe kao javna
ličnost, do sada držao uglavnom opozitni stav spram Tokarčuk glede njene
književnosti i njenih tekstova, ovog puta stavio se na njenu
stranu. Tekst je objavljen u poljskom “Njusviku” 30. jula
2022.
M. M.
Teška srca se oglašavam povodom skandala koji je izbio u
vezi sa izjavom Olge Tokarčuk na festivalu Književne planine, jer mi se čini da
je stvar prenaduvana i da ne zaslužuje ovoliko nacionalno talasanje. Ali kad je
već do eksplozije došlo, ne mogu da se pretvaram da ne trešte gromovi, ne
sevaju munje i da ne tarlabuči apokaliptična provala oblaka.
Elem, za vreme predstavljanja najnovije knjige Olge
Tokarčuk, tokom razgovora koji je vodio s njom pisac Ježi Sosnovski, nobelovka
je rekla: “Ja nikad nisam ni očekivala da svi treba da čitaju niti da moje
knjige treba da idu pod strehu. Uopšte i ne želim da idu pod strehu.
Književnost nije za idiote. Čitanje knjiga iziskuje određenu kompetenciju,
senzibilitet, određenu upućenost u kulturu.” Ova izjava na koju je književnica
imala puno pravo, koja je njen subjektivni stav u pogledu sopstvenog
stvaralaštva, a koju smatram za elementarno očiglednu, generisala je
publicistički pandemonijum, mada sam ja naivno mislio da će stvar za dan-dva
otići u zaborav. Na Tokarčuk se, međutim, stuštila bujica uvreda, pretežno iz
pravca levog krila, a svaka se ticala samo te jedne rečenice iz diskusije koja
je trajala sat i po vremena. I ne treba to da nas čudi, jer danas tako
funkcionišu društvenim mrežama isprani mozgovi. I zato sam, nasuprot tim silnim
komentatorima, dao sebi zadatak da odgledam snimak celog tog razgovora, jer bez
toga se ne bih usudio da se po tom pitanju izjašnjavam. Opšta praksa apsurdnog
dizanja ujdurme oko jedne rečenice istrgnute iz konteksta dugačkog razgovora –
postala je norma, pa nema ni veze što je takav manir publicistička patologija.
U poplavi tih tekstova naročitu pažnju zavređuju zenitni
iživljaji Jana Radomskog, poloniste i sociologa, doktoranda na Univerzitetu
Adama Mickjeviča u Poznanju, koji se, pazi sad: “profesionalno bavi analizom
diskursa”. Na stranicama “Gazete Viborče” Radomski je pisao o bolu koji je
osetio čuvši “ogavnu” izjavu Tokarčuk, a onda je i sam počeo da zadaje bol
logici i zdravom razumu: “Ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bismo nekoliko
stotina stranica knjiškog uveza rangirali više od nekih drugih naših
doživljaja, poput, recimo, razgovora s prodavcem ili taksistom, čitanja postova
na društvenim mrežama, ili pak šetnje po gradu dok posmatramo svet oko sebe”.
Zatim je, ne stideći se, obznanio da Tokarčuk želi da podrži sistem u kojem su
izvesne elitine grupe privilegovane i nije ni trepnuo, nego je sav ushićen
svojom pronicljivošću objavio da se Tokarčuk “od kako je dobila Nobelovu nagradu,
prvenstveno bavi održavanjem vlastite pozicije i modifikovanjem postignutih
privilegija zato da bi stekla još više vlasti”. Kao šlag na tortu dodao je da
Tokarčuk zvuči kao neko kome je srodno totalitarno mišljenje, a ne kao blaga
demokratkinja za kakvu se smatra. Ništa ne izmišljam, Radomski je zaista
izjavio da Tokarčuk žudi za vlašću i optužio ju je za totalitarizam, a “Gazeta
Viborča” je zaista to i objavila.
Ja, na primer, smelo mogu da sebe definišem kao idiota, ili
barem čoveka koji periodično pada u teško stanje idiotizma. Reći ćete da pravi
idiot nema pojma o tome da je idiot, jer biti idiot počiva na totalnoj
nesvesnosti svog idiotluka, i ja ću se s tim složiti, samo s jednom zadrškom.
Najviši nivo u idioteriji je shvatanje da jesi idiot. Ne želim da sebe prezrivo
postavljam iznad običnih idiota, ali lično pripadam elitnim idiotima.
Ujedno sam i pažljiv čitalac knjiga Olge Tokarčuk i naravno,
u potpunosti sam shvatio njen poslednji roman. Da sam samo običan, a ne elitni
idiot, pomislio bih da su mizoginistički pogledi koje iznose junaci
njenog Empuziona u suštini – pogledi same nobelovke. Slično je i s
pozivanjem na analogiju sa Čarobnim bregom Tomasa Mana – Tokarčuk je u pravu
kad kaže da je za shvatanje knjige neophodno raspolagati određenim kulturnim
inventarom, i da knjige valja čitati u određenom kontekstu. I naravno, možeš
pročitati Empuzion a da nemaš pojma da postoji Tomas Man, možeš se
čak pri tom i sjajno zabaviti, ali to nikada neće biti kompletno čitanje, niti
će knjiga u potpunosti biti razumljiva. Pogledajte, skudoumnici, snimak celog
razgovora sa Tokarčuk, pa se onda izjašnjavajte, jer je odbrana književnosti i
kulture tamo herojska i plemenita, a vi ste u ime svoje jakobinske borbe s
klasizmom spremni da celu kulturu i literaturu oranjem poravnate, čim ne
ispunjavaju vaša isforsirana politička očekivanja.
Kada bi svaki taj Radomski, svi ti dušebrižnici koji
narcistički ispisuju tlapnje o Tokarčuk, našli i pogledali snimak susreta sa
Sosnovskim, onda bi zaustavili prste nad tastaturom, sa stidom izbrisali svoj
post, a pre svega bi saznali nešto o pogledima Olge Tokarčuk na književnost,
feminizam, mizoginiju i klasizam, ali takvi i ne žele ništa da znaju o
književnosti, oni žele da ispituju diskurse.
Elem, obični idioti sve čitaju doslovno, i sama Tokarčuk je
na to skretala pažnju za vreme sahrane Marije Janjon: “Najveća bolest našeg
vremena postala je bukvalnost – tendencija ka doslovnosti koja ograničava
mišljenje. Prvi njen simptom je nedostatak sposobnosti da se razume metafora i pauperizacija
humora”. Čitalac nije u stanju da se previše umno napregne, ali zato tokom
čitanja treba da se solidno razonodi. Tokarčuk greši kad kaže: “Da bi čitao,
treba da imaš kompetenciju, izvestan senzibilitet” – evo liste bestselera i
ugleda mnoštva pisaca koji dokazuju da kulturne kompetencije nisu potrebne ni
čitalačkoj masi, pa ni autorima; postoji svet u kojem idioti lišeni
kompetencije pasionirano čitaju knjige koje su pisali idioti oslobođeni
senzibiliteta. Kao idiot, dužan sam da pružim ruku Radomskom koji je objavio
najidiotskiji tekst godine, samo što moj idiotizam ima potpuno drugačiji vektor
od idiotizma Radomskog. U velikoj partiji idiota predstavljamo dve
neprijateljske struje. Radomski predstavlja ekstremnu, a ja umerenu frakciju.
Da je doktorand Radomski poželeo da ispita kako Tokarčuk vodi dijalog sa Manom,
u kakvom su odnosu Empuzion i Čarobni breg, kada bi rezultate svojih
istraživanja objavio na stranicama štampe i kad bi oko toga zametnuo krvavi
okršaj – slavio bih doktoranda Radomskog. Ali doktorand Radomski ne mora čak ni
da zna Čarobni breg, a Empuzion može da pročita bez razumevanja, on
ispituje narativ prodavca i taksiste, jer – kao što nas bestidno obaveštava –
to nisu manje važni diskursi od visoko literarnih.
Na poljskom jeziku egalitarizam znači sve slegnuti u mulj, a
ne podstaknuti sve da rašire krila – širiti krila nije poželjno. I zašto se
Tokarčuk još uvek nije izvinila zbog Nobelove nagrade, izgleda da je
fundamentalno pitanje. Najzad, svakoga obavezuje samokritika pred narodnim
tribunalom ukoliko pretenduje na veću zaradu, veći publicitet, veću
popularnost, ergo – na veću vlast od svih Radomskih ove zemlje.
“Književnost treba da proširuje našu svest”, rekla je
Tokarčuk na kraju inkriminisane rečenice o idiotima. Proširiti svest idiotu
pomoću književnosti gotovo je, nažalost, nemoguće. Idiot će osećati svoju
superiornost nad neidiotom, samozadovoljno preimućstvo koje mu obezbeđuje
njegova skučena svest.
Kšištof Varga
Priredila i s poljskog prevela Milica Markić
https://www.vreme.com/kultura/nepodnosljiva-lakoca-idiotskog-citanja/