I eto, sad znam šta ću čekati ovog leta: čekaću da Feliks skoči sa ivice kosmosa, pravo u moj zagrljaj, i da mi posle dugo priča kako mu je bilo dok je leteo
Zamalo da mi, u poplavi zemaljskih vesti, promakne jedna vanzemaljska! A kakva bi to šteta bila! Dok mi ovde mislimo hoćemo li ili nećemo da izađemo na izbore, koliko će dinar da padne do sutra i koliko će još puta da poskupi benzin do kraja meseca, Feliks Baumgartner skače takoreći iz kosmosa pravo na Zemlju!
Činjenice su, dakle, sledeće: Feliks je Austrijanac, ima 43 godine i prilično je zgodan dasa. Ovih je dana se pripremao za skok svog života, skok sa ivice svemira, to jest sa 37 kilometara visine. Da bi se za ovaj skok spremio, Feliks skače li skače, sa sve većih i većih visina. Pre neki dan, izveo je skok sa visine od 22 kilometra, postigavši u tom skoku brzinu pada od 580 kilometara na čas. Do zemlje je leteo osam minuta i osam sekundi, od toga skoro četiri minuta u slobodnom padu, a ostatak, pretpostavljam, uz pomoć padobrana. Za mesto svog skoka, Feliks je izabrao gradić Rozvel u Novom Meksiku, mesto koje je još krajem četrdesetih godina prošlog veka postalo znamenito po priči o vanzemaljcima koji su se upravo tu srušili na Zemlju.
Zanimljivo je i kako Feliks odlazi do tih visina. Ne vozi ga tamo nikakav avion, već jedna mala, u svakom pogledu skučena, kapsula, koja poleti uvis uz pomoć helijumskog balona. Kad dostigne željenu visinu, Feliks jednostavno otvori teška vrata kapsule i – skoči.
Buljim u ove slike satima i pokušavam da zamislim šta li je Feliksu u glavi dok ga kapsula penje u nebo. Da li pomisli, recimo, šta ako se vrata zaglave pa ne bude mogao da ih otvori? Naravno da ne misli o tome. Da ima takve misli, Feliks nikad ne bi radio to što radi. Koliko treba da si lud, hrabar, koncentrisan, zdrav, narcisoidan, ambiciozan, avanturista, idealista, zanesenjak, suicidan, odvažan, i ko zna šta sve još, da bi se bavio tako nečim? Kako se oseća Feliks, sam samcijat gore na nebu, 22 kilometra iznad Zemlje, kad otvori vrata te kapsule i pogleda nadole? Momenat zvani „nema nazad” verovatno je jedan od najstrašnijih i najdivnijih trenutaka u ljudskom životu. Mi, obični ljudi, osetimo taj „nema nazad” fleš možda samo kad padamo u san ili kad se predajemo orgazmu. Da li je Feliksov skok nešto nalik tome, pitam se? Možda je sve to samo jedan veliki, nešto komplikovaniji, orgazam?
Sećam se da sam jednom čitala naučnu studiju u kojoj se govorilo da bi malu decu valjalo pomalo bacati uvis i onda ih, naravno, uhvatiti pažljivo u ruke. Naučnik je tvrdio da će bebe, a naročito ženske bebe, koje često lete uvis, kasnije u životu lakše dostizati orgazam. Predavanje padu i orgazam u nekoj su vezi, naime. Pa tako, posmatrano sa tog aspekta, nije mi ni zameriti što sam onoliko sladostrasno gledala Feliksove fotografije i snimak skoka. Obični pornići postali su dosadni. Feliks to izvodi uzbudljivije!
Kad bude, i ako bude, za nekoliko meseci izveo svoj glavni skok sa visine od 37 kilometara, Feliks će, između ostalog, da probije i zvučni zid, jer će kroz stratosferu proleteti supersoničnom brzinom. Niko ne zna šta će se onda desiti. Na toj visini do koje će se tada podići nema više nikakve atmosfere. Stajaće na vratima svoje kapsule, bukvalno na onoj crti koja odvaja ono što pripada Zemlji i ono što pripada vasioni. I šta ako se prevari za nekoliko metara i kosmos ga odnese? Šta ako ne poleti nadole nego krene da lebdi negde ka zvezdama? Možda je upravo to ono što Feliks i želi, da jednom odlebdi negde visoko, toliko visoko da se taj let nikad ne završi? No, avaj, za čoveka je ovakav let nemoguć. Šta god je ljudsko poletelo, kad-tad je palo. Pad je čovekova sudbina. Da li su ljudi poput Feliksa svesniji ove činjenice, nego mi koji se držimo tla i samo povremeno, prekrstivši se, uđemo u avion? Da li je njegovo nemirenje sa neminovnošću pada jače nego moje nemirenje? Da li u svakom njegovom uspešnom skoku ima i malo razočarenja? Nada li se Feliks da će jednom zaista poleteti, sam od sebe, dobiti krila i kao u nekom mladalačkom snu početi da pravi krugove i piruete iznad zapanjene rozvelske publike na livadi? Ne znam, i ne mogu da znam, mogu samo da slutim, ali nekako sam sigurna da nije u pitanju samo obična strast hrabrog padobranca.
I eto, sad znam šta ću čekati ovog leta: čekaću da Feliks skoči sa ivice kosmosa, pravo u moj zagrljaj,i da mi posle dugo priča kako mu je bilo dok je leteo i da li mu je prizemljenje bilo mekano i udobno.
Preuzeto iz Politike