Godina je 2025. Datum 14. 7.
U sudnici glavnog italijanskog grada izriču presudu šefu mafije Franćesku Bidonjetiju i advokatu Mikelu Santonastaziju u procesu koji je dugo trajao. 2008. godine Bidonjeti započinje pretnje smrću piscu Robertu Savijanu zbog odavanja informacija i pisanja o mafiji, kao i novinarki Rozariji Kapakjone. Dvadeset godina Savijano živi pod zaštitom. Dakle: nije slobodan čovek.
Na video snimcima koji su obišli svet u sudnici vidimo Savijana kako plače nakon izricanja presude. Nije to par suza radosnica ili plač olakšanja. To je jecaj koji traje i traje i koji bi svako trebalo da pogleda. Grli svog advokata, dugo ne diže glavu iako ga kamere zumiraju i ne uspeva da se smiri, kao kada otvorite ventil i oslobodite pritisak. Jedino nema šištanja, čuje se čist ljudski bol.
Mi hanno rubato la vita. Ukrali su mi život, izgovorio je.
Kada sam pre mnogo godina u gradu Ćefalu na Siciliji, napajajući se nepodnošljivom raskoši juga, pitala zašto su kontejneri prepunjeni kao da nisu pražnjeni godinama i zašto je đubre na sve strane dok vazduh gori na 45C, rekli su mi imaju problem sa tenderom. Svaka firma koja dobije tender za odnošenje đubreta mafija je prisili da odustane, jer mafija želi taj posao za sebe, a odnošenje đubreta je unosan biznis. Kada sam potom pitala otkud toliki požari neprekidno i helikopteri sa kanisterima koji nama, na plaži, preleću iznad glava i polivaju kuće u brdima, ali tek kada vatra stigne do same kuće, rekli su mi sever je smanjio broj zaposlenika na jugu u sektoru šumarstva, ali oni malo zapale, pa gase i tako dokažu severu, tom užasnom severu koji radi ceo dan da je taj sektor njima neophodan. Kada sam otišla u mesto Kastelbuono gde prave najbolje kolače od manne, smole koje curi sa drveta nalik na stalaktite i koju koriste u farmaciji i kulinarstvu (a čija istorija seže sve do Izraela, o čemu ćemo neki drugi put), na glavnom trgu tog mesta u brdima, koje deluje pomalo filmski, nerealno, zamrznuto u vremenu, sedeli su zajedno karabinjeri i mafija. Upozorili su nas meštani, naši domaćini. Meštani koji ništa ne znaju i kada sve znaju, jer to je deo planete gde je najbolje ne znati i ne videti. U protivnom, ti rubano la vita. Ukradu ti život. 2021. godine upravo to su i poručili Savijanu: Samo ćuti i bićeš živ. Odbio je.
Potraga za istinom je krvava. Koliko neko može da ponese ni sâm ne zna. U mojoj neposrednoj porodici postoji istorija takve žrtve.
I na našim prostorima imamo novinare kojima se ne zna mesto prebivališta, jer njihova istina je cena njihove (ne)slobode. Pisce malo manje, danas je takva književnost. Sve je manje one po Kafki vredne, one koja mora da ujeda i boli.
I za kraj, pitanje je samo jedno: da li je vredno slobode i života. Prvi sudija koji se javno suprotstavio mafiji na jugu, Falkone, završio je tako što su, da bi ga likvidirali, razneli ne samo njegov auto, već i deo auto-puta koristeći petsto kilograma eksploziva. Od tada, doduše, počinje i tačka preokreta kada je mafija u pitanju i dokaz: država kada odluči dolazi do pomaka. Nažalost, država uvek dolazi nakon pojedinca koji iskorači. Cena je uvek: ljudski život.
O tome govori i jecaj Savijana koji je snažniji i od jecajā nad smrću kojima sam znala prisustvovati.