Rezime: Petar Kočić, pripovedač srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i borac za nacionalnu emancipaciju Srba pod austrougarskom vlašću, čovek istine i pravde, bio je izuzetan politički govornik, pravi narodni tribun, koji je svoju govorničku veštinu dostojno pokazao kao izabrani predstavnik srpskog naroda u Bosanskom saboru tokom 1910. i 1911. godine. Tokom dve godine poslaničkog mandata izgovorio je mnoge govore koji ga legitimišu kao jednog od najvećih političkih govornika moderne srpske istorije. Veliki poznavalac i poštovalac srpskog jezika, u parlamentu ga i brani, a u slavu srpskog jezika fantastično besedi pred Saborom na prvom zasedanju, 14.11.1910. godine.
Duša prave rečitosti sigurno je bio Petar Kočić, pesnik među pripovedačima, pripovedač među političarima, političar i narodni tribun koji je reči Istina, Sloboda, Otadžbina i Bog pisao uvek velikim slovom.
Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas
Petar Kočić rođen je 1877. godine na Zmijanju, u Stričićima na Kočića glavici, u vremenu teškom i prelomnom i za Srbe u Bosni i Hercegovini i za ceo srpski narod, godinu dana pre Berlinskog kongresa i godinu dana posle austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine. Otac Jovan, sveštenik, posle smrti supruge Mare odlazi u manastir Gomionicu, gde se zamonašio i postao iguman drevne zadužbine Nemanjića. Uz oca monaha, Kočić dve godine osnovne škole završava u manastiru, da bi školovanje nastavio u Banjaluci. Srednju školu upisuje u Sarajevu kako bi po očevoj želji postao sveštenik. Zbog borbe za nacionalna prava Srba i za crkveno-školsku autonomiju 1895. godine, sve je više na meti austrougarskih vlasti i primoran je da napusti školu. U proleće iste godine odlazi u Srbiju. Kročivši na tlo Kraljevine Srbije, ljubi zemlju koju je zamišljao u svojim dečačkim snovima, koju je jasno video u pričama baba Vide; zemlju junačkih pesama, Lazara, Miloša, zemlju u koju su duboko utkani i njegovi koreni. Već na prvom koraku doživeo je razočaranje – prvu noć provodi na klupi u parku, a već sledeću u zatvoru. Vremena su bila teška: prazne torbe, ali džepa punog stihova…
Njega, svojevrsnog izgnanika, Srbija, međutim, isprva nije dočekala ni s delićem topline s kojom joj je on pohrlio u zagrljaj. Prvih dana provedenih u Srbiji čini napore da osigura goli opstanak i prokrči put kao pesniku i pripovedaču. U srbijanskim književnim krugovima isprva ne nailazi ni na kakvu podršku. Naprotiv, znameniti književnici onog doba ne samo da mu ne pomažu nego mu čine i ozbiljne prepreke. Najteže je podneo negativnu kritiku Janka Veselinovića posle čitanja njegovih pesničkih prvenaca. No, Kočić, borbenog duha, imanentnog Srbima Kra- jišnicima, ne predaje se. On se bori. Nastavlja školovanje i 1899. godine završava Višu gimnaziju u Beogradu, s maturskim ispitom na temu iz srpskog jezika – Srbinov poziv.
Novo poglavlje u njegovom životu nastupa kad te jeseni odlazi u Beč i upisuje Filozofski fakultet – odsek slavistike. Ovaj period predstavlja i vreme njegovog punog stvaralačkog uspona i bogatog književnog rada. Objavljuje prve pripovetke Tuba, Jablan i prvu zbirku pripovedaka S planine i ispod planine. Piše satirični komad Jazavac pred sudom, svojevrsnu kritiku austrougarske vlasti. Nikola Strajnić za Kočića kaže da je pisao teškim perom, perom koje je vezano za rodnu zemlju, tako da on ne piše već ore. Na kantaru srpske književnosti smatra ga, ne bez osnova, najtežim perom, sačinjenim od olova, iskopanim iz bezdanih dubina i duha srpskog jezika.
Uvek buntovan, nosio je u sebi ponos svog krajiškog čemera. Zbog svojih naprednih i nacionalnih ideja proganjan je i zatvaran (u Banjaluci i Tuzli). Ljuti narodni tribun koji je za sva vremena oslikao likove iz naroda, Kočić s vremenom od književnika postaje i političar i sve se više profiliše kao pravi predvodnik srpskog nacionalnog pokreta u Bosni i Hercegovini. Njegovi zemljaci, prepoznavši pravog zaštitnika svojih prava, veruju mu, poštuju ga i vole. Tako poštovan biće izabran 1906. godine za sekretara Srpskog kulturnog društva “Prosvjeta” u Banjaluci. Samo godinu dana kasnije, 1907. godine, osniva politički pokret Srba u BiH i stavlja se na njegovo čelo. Važna prekretnica u njegovom tribunskom delovanju biće 1910 godina, kada je 18. maja izabran ogromnim brojem glasova za narodnog poslanika u bosanskom saboru. Nepomirljivi i neustrašivi borac za nacionalna i socijalna prava Srba i ostale “raje” u Bosni i Hercegovini, ističe se britkim kritikama austrougarske vlasti i ubrzo, opštim saglasjem opozicionih poslanika, postaje predvodnik opozicije u bosanskom saboru i opasan protivnik vlastima dvojne monarhije.
Iz tog perioda sačuvane su besede pred Visokim saborom Bosne i Hercegovine, kao i niz interpelacija upućenih Vladi. Njegovi Krajišnici obraćaju mu se s molbom u stihovima:
Zdravo, Kočo od Krajine ljute,
Srbi su ti prokrčili puta
Da nam sjedneš do visoke vlade…
Još u tebe jedina je nada
Da će za nas isplivati pravda.
U tvom svjesnom i srpskom govoru
Predloži nas Visokom saboru…
U svojim političkim besedama bio je oštar, često ironičan, ali nikada licemeran. Besede su mu bile jasne, koncizne i jezgrovite, razumljive i običnom svetu, pune narodne mudrosti koju je crpeo od svojih zemljaka. Jer on je, iznad svega, bio čovek pun obzira i razumevanja za one koji su ga izabrali. On je bio narodni predstavnik, zastupnik interesa bosanskih težaka, lugara, radnika, golobradih vojnika moćne carevine, svih onih koji na plećima nose najteže državne terete. Branio je svim srcem svoj narod “koji je znao strašno prolijevati krv za drugog samo, nažalost, nije nikada znao za sebe ništa učiniti”. Bio je duboko svestan da besednik ima najveću moralnu odgovornost među umetnicima, jer “beseda je zov istine i pravde”.
Njegove besede su obuhvatale različite teme, posebno one koje predstavljaju suštinska pitanja kako socijalnog tako i nacionalnog opstanka. Među njima treba pomenuti besede koje je Kočić govorio u periodu od 1910. do 1911. godine pred Saborom:
– šumsko servitutno pravo,
– rešavanje molbi za zemlju,
– obavezna osnovna škola,
– radničko pitanje,
– agrarno pitanje i
– o banji u Laktašima.
U besedi Kritika austrougarske uprave u Bosni primećuje i jasno označava odsutnost božije i ljudske pravde “K und K” monarhije: “Ne sudi se u našoj carevini po pravdi, već po poligrapu”. Kočić se ne ustručava da vlast kritikuje i uz stihove naše narodne pesme, što posebno odjekuje u narodu koji ga je izabrao i koji ga legitimiše kao govornika sa izuzetnim govorničkim darom. Jednu od takvih kritika uputio je grofu Benku, visokom državnom činovniku aneksionih vlasti, koji želi da odbrani nepopularne mere vlade prema bosanskom težaku. On mu zato upućuje sledeće reči: “Janko brani mrtvog Vladislava, što ga brani kad ga ne odbrani”.
Kao veliki poznavalac i poštovalac srpskog jezika podigao je svoj glas protiv “unakažavanja i mrcvarenja srpskog jezika” i, ujedno, protiv zatiranja i same suštine našeg naroda. Duboko i iskreno poštujući i braneći Nemanjin zavet, shvatao je značaj jezika za slobodu srpskog naroda. Kočić je smatrao da naš jezik valja pročistiti i okaditi od kancelarijskog nemačkog jezika i graničarske komande. U tekstu Molitva on upu- ćuje reči Gospodu: “O, Bože moj veliki i silni i nedostižni, daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju, a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svog Naroda i Zemlje svoje”.
U slavu srpskog jezika fantastično besedi pred Saborom na prvom zasedanju 14. novembra 1910. godine. Naziva ga bogomdanim, zvučnim, ljupkim, najlepšim među slovenskim jezicima. Govori o njegovoj kristalnoj jasnoći i ljupkoj zvučnosti, o snazi seljaka koji ga vekovima čuvaju u svom izvornom obliku. Napominje da srpski jezik nije trpeo uticaje vizantijske kulture i grčke sintakse i buni se što je posle svih vekova, a za samo 32 godine okupacije, austrougraska vlast sve učinila da srp- ski jezik naglo prestane da živi u svom iskonskom obliku. On poziva i proziva krivce: vladu, činovnike male i velike, više i niže, zvanične novine, zakonske naredbe, škole, školske knjige, uredbe i sudove. Da bi bio sugestivniji, navodi primere komičnih situacija i tragičnih scena, a sve zbog nerazumevanja duha narodnog jezika. (“U nekom okružnom sudu pita predsjednik optuženika, koji je ubio čovjeka, zašto je ubio. Optuženik sliježe ramenima i ćuti. Predsjednik ga ponovo pita zašto je ubio, a optuženik odgovara: ‘Sam me je šejtan na to nagnao.’ Na to skoči državni tužilac i veli: ‘U smislu, recimo, § 301 protežem optužnicu i na šejtana i predlažem da se kazneno progoni.’ (smijeh). Predsjednici pogledaše se, a jedan stari musliman reče: ‘Carevina Vam je naredna i upra- vna, ali da i za šejtana imate paragrafa, to mi ne može ići u glavu’.”) Novi jezik, koji su aneksione vlasti nametale narodu, on naziva nakazom, teškim i usiljenim, nerazumljivim. Kaže da je to naš jezik, ali kao da nije naš. Kaže da su naše reči, ali jezik nije naš, “to nije jezik koji smo učili sa majčinih usana”. Kočić dalje navodi kako su naši ljudi s pašama i vezirima na divanu vodili duboke i mudre eglene (debate), a danas tim ljudima zastaje reč “kad počnu bešjediti dolje u sudu s onim golobradim vuzletom, na kom sve trepti i cepti od grdnog švapskog uvijanja”.
Svojih ideja i svoje borbe (koja ga je s godinama sve više i više iscrpljivala) nije se odricao uprkos progonima kojima je sve više bio izložen, uprkos jasnoj spoznaji spočetka svog javnog delovanja: “Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog a prezren i gladan kao pas.” Uvek beskompromisan, neprilagodljiv, ali uspravan i ponosan kao i njegova Bosna, 1912. godine počinje da ozbiljno duševno poboljeva i polako gubi svoju poslednju bitku, bitku sa životom. Iscrpljen, razjeden i nemoćan, odlazi u Beograd 1912. godine, gde ga smeštaju u duševnu bolnicu. O sebi je govorio: “U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vaime, umrijeh”. Umro je u Beogradu, 1916, ne dočekavši slobodu za sebe i svoj narod, za koju se borio i živeo.
Petar Kočić je bio jedan od onih ljudi među Srbima koji je kratko gledao, ali daleko video. Smutna vremena kojih se Srbi nisu oslobodili od njegove smrti do današnjih dana učinila su da je, kako kaže jedan njegov junak, opet crna noć na zemlju pala. Opet je narod njegove Krajine u kući, a bez kuće, i na zemlji, a bez zemlje; onaj Narod koji je uvek iskreno i strasno ljubio Istinu, Slobodu, Otadžbinu, i zbog toga ostao slobodan i neuništiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas. A potreba Srba za ljudima njegovog kova je veća nego ikad.
Arhiva BUKE