Foto: Predrag Trokicić
Nakon dosta dilema da li treba da odgovorim na tekst
Sofije Mandić „Dep protiv Herd – Titanik i ledeni breg“, na taj odgovor
me je podstakao utisak o tendenciji neuvažavanja društvenog konteksta
slučaja Dep-Herd i da je na njega potrebno iznova ukazivati.
Mandić tvrdi da sam u tekstu
„Narod protiv Amber Herd“ navodila opštu publiku na pogrešan zaključak
da je postupak vođen za nasilje i da je Dep bio okrivljen, pa odlukom
porote oslobođen.
Iako bi bilo očekivano da se prilikom iznošenja
takve tvrdnje u obzir uzmu upravo delovi mog teksta koji se odnose na
tada aktuelni postupak i odluku porote („Upravo završen sudski proces
između Depa i Herd započeo je 2019. kada ju je Dep tužio radi navodnog
nanošenja štete njegovoj karijeri člankom objavljenim u Washington Postu“;
zatim: „Do završetka pisanja ovog teksta mediji su preneli da je 7
porotnika (5 muškaraca i 2 žene) odlučilo da su Dep i Herd oboje
odgovorni za klevetu ovog drugog“), autorka citira delove koji o tom
postupku ne govore. Time se stiče utisak da je ona kao povod za svoj
tekst iskoristila svoju pogrešnu interpretaciju, što samo po sebi nije
nužno loše: analize poput ove koju daje Sofija Mandić su dobre i
poželjne, kao što su poželjne i debate o njima.
Kao što je jasno
da je suđenje bilo za klevetu, jasno je i da smo tokom tog procesa
saznali mnoštvo detalja koji upućuju na porodično nasilje. Mandić je s
pravom upozorila da sam kao nesporne navela činjenice o nasilju
koje britanski sud nije definisao kao sigurne, već verovatne. Ali hajde
da pobrojimo nasilne radnje Depa koje su evidentne u videima i porukama
(koje je Dep priznao da je napisao) priloženim kao dokaz: razbijanje i
bacanje stvari po kući, pretnje nasiljem, pa i ubistvom, vređanje,
omalovažavanje. Dep je priznao preteranu upotrebu alkohola i droga, što
ukazuje na dodatni rizik od nasilja, a preteće i uvredljive poruke koje
je poslao još 2013. godine ukazuju na dugotrajnost nasilja. Sve ovo je
dovoljno da shvatimo da se nije radilo o „incidentima“, „sukobu“ i
„komplikovanim porodičnim odnosima“, već o porodičnom nasilju.
U
gomili međusobnog optuživanja i iznetih dokaza o međusobnom nasilju,
deluje da su obe strane u tome potpuno iste i da obe mogu da budu i
počinioci i žrtve. Međutim, stručnjaci koji se bave ovom oblašću
upozoravaju da situacija nije baš tako prosta i da u partnerskoj vezi u
kojoj postoji međusobno nasilje uvek
postoji „sekundarni“ i „primarni agresor“. Procena koji partner je u
kojoj ulozi nije laka i zahteva ozbiljnu profesionalnu analizu, ali i
obuku za to. U njoj dosta toga mora biti uzeto u obzir, posebno njihovi
međusobni odnosi moći i dinamika nasilja.
Mandić navodi da joj
dosezi Depove moći nisu jasni u sistemu u kom se „kroz iglene uši
američkog pravosuđa“ nisu provukli drugi moćnici, dajući primer
Vajnstina, Kozbija i Vudija Alena. No, nisam sigurna kako odsustvo
Depove moći možemo dokazivati tim slučajevima. Slučaj Harvija Vajnstina
bi pre bio primer teze koju u prethodnom članku iznosim, a to je da je
društvena moć nasilnika kao i društvena percepcija žrtve važna. Vajnstin
nije bio popularan, šarmantan i omiljen, niti su njegove (brojne) žrtve
bile izložene negativnoj internet kampanji, baš naprotiv.1
O
nejednakim odnosima moći pisala sam u prošlom tekstu. Ali hajde da se
još jednom osvrnemo na Depovu moć i potencijale koje ona nosi.
Još 2016. nakon što je Herd podnela zahtev za zaštitu od nasilja u porodici, Dep je napisao
kako ona „preklinje za globalno poniženje… To će i dobiti“. Iako se ova
pretnja činila preambicioznom, sve ono što smo kasnije na društvenim
mrežama videli potvrdilo je njegove reči. Kampanja na internetu i
društvenim mrežama započela je još 2016. godine, a zahuktala se 2020.
nakon što je Dep izgubio „britanski slučaj“. Velika većina kreiranog
sadržaja bila je namenjena podršci
Depu i osudi Herd. Video snimci, objavljeni na TikToku pod haštagom
„pravda za Džonija Depa“ (#JusticeForJohnnyDepp), koji je bio
najpopularniji na internetu, brojali su milijarde pregleda. S druge
strane, ogroman broj objava nosio je haštag sa ponižavajućim i pogrdnim
imenima za Herd; jedan od njih bio je i „AmberTurd“ (Amber govno).
Mimovi kojima se Herd ismeva dok plače, govori, ili ćuti, preplavili su
internet. Oni koji se bave društvenim mrežama upoređivali
su takav trend sa velikom predizbornom kampanjom – uzimajući u obzir da
je procenat lažnih naloga sa kojih je sadržaj o slučaju Dep-Herd
kreiran bio nekoliko puta veći od onog koji je uobičajen na internetu.
Takvu
kampanju Dep nije morao lično da vodi, ali je bio dovoljno popularan da
se ona zbog njega povede. Mnogi su u tome videli i odličnu šansu za
profit, znajući pri tome na koju stranu treba da stanu. Sve to je Depovu
moć dodatno uvećavalo, dok se moć Herd dodatno urušavala. Tako da su,
pored početne nejednakosti, njihove pozicije bile još više udaljene onog
momenta kada su seli pred porotu jer je kredibilitet Amber Herd tada
bio već ozbiljno urušen.
Nije nepoznato da rodne predrasude na
štetu žena utiču na donošenje odluka u sudskim procesima, o čemu postoji
dosta bogata naučna analiza pravosudne prakse, posebno razvijena u SAD.
Stoga je sasvim legitimno postaviti pitanje uticaja javnosti i na ovaj
slučaj, posebno na mišljenje 7 porotnika (predstavnika naroda), koji u
proces ulaze (samo) kao ljudi – sa svojim predrasudama, pristrasnošću i
stereotipnim očekivanjima od žena/muškaraca i žrtava/učinilaca. Sve to
može uticati na njihovu odluku, čak i kada imaju najbolje moguće namere
da slučaj sagledaju objektivno.
Mandić nas, ipak, upozorava da
štetnost davanja neutemeljenih komentara o pristrasnosti porote ili
suda, mogu da posluže kao mehanizam linča – za Depa u naknadnim
analizama, za Herd na društvenim mrežama. Međutim, možemo li zaista
javno poniženje, ismevanje i urušavanje dostojanstva, pa čak i pretnje,
upućene ka Herd, na bilo koji način staviti u istu ravan sa „naknadnim
analizama“ slučaja i posledicama koje one imaju za Depa? Takve analize
zasigurno nemaju niti potencijal niti prirodu „linča“ koji prema Herd na
društvenim mrežama postoji. Stoga bi se ovakvo poređenje moglo nazvati u
najmanju ruku ishitrenim.
Sofija Mandić zaključuje da umesto
„slepog navijanja“ treba da se posvetimo tome koje posledice nasilje
ostavlja po decu bez obzira kog su pola. Međutim, tu bih morala da dodam
da u tome ne možemo uspeti ukoliko ostanemo neosetljivi za društveni
kontekst i rodnu perspektivu koji slučajevi partnerskog i porodičnog
nasilja imaju. Isto tako ne možemo da zanemarimo ni kog su pola deca
žrtve nasilja (iako svako dete apsolutno zaslužuje zaštitu) pošto nam studije
pokazuju da posledice koje porodično nasilje ostavlja na devojčice i
dečake imaju različite ishode. Za devojčice je više verovatno da će
postati žrtve partnerskog nasilja, a za dečake da će nasilje preuzeti
kao obrazac „rešavanja problema“ (što može biti posledica razlike u
socijalizaciji, odnosno stereotipnih očekivanja i predrasuda prema
ženama i muškarcima).
Na kraju, važno je naglasiti da u prethodnom
tekstu nisam postavila pitanje o tome kako je moguće da američki i
britanski sud donesu suprotne presude u istom slučaju, kako Mandić
navodi. Bavila sam se time kako je moguće da je tolika društvena osuda
usmerena ka ženi koja javno progovori da je žrtva nasilja jednog
moćnika. I smatram da u donošenju te osude vrsta sudskog postupka,
standardi i stepen verovatnoće utvrđivanja događaja, nisu igrali važnu
ulogu. Presuda javnosti doneta je i pre završetka pomenutih procesa, i
to po osnovu društvenih standarda po kojima se, pre svih drugih pitanja,
procenjivalo da li je Herd dovoljno ispravna i prihvatljiva da bi joj
se o nasilju verovalo.
Autorka je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava.