Gotfrid Lajbnic nije bio prvi filozof koji je mislio da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. Ali možda je imao najmanje sreće jer mu je posthumna sudbina dodelila da ga Volter ismeje u Kandidu (1759), najboljoj od svih mogućih parodija. U vreme kad je Volter pisao, četiri decenije posle Lajbnicove smrti, nemački polimat bio je poznat po svom radu u nekoliko nauka, filozofiji, istoriji, pravu i posebno matematici – on i Njutn su, nezavisno jedan od drugog, izumeli infinitezimalni račun, ali Lajbnicova notacija se koristi i danas. Lajbnicov ugled je nastavljao da raste godinama posle njegove smrti jer su stalno otkrivana neobjavljena dela, od kojih su neka kumovala digitalnom dobu. Ali sve to nikad neće sasvim uspeti da izbriše Volterov podsmeh.
Lajbnic je suviše logično razmišljao o Bogu. Kao neki stari stoici, mislio je: ako je Bog svemoćan i dobar, naš svet mora biti najbolji od svih mogućih svetova. Kad bi mogao postojati bolji, Bog bi stvorio taj bolji. Svu našu patnju moramo shvatiti kao manja zla koja doprinose većem dobru. To je odgovor na vekovno pitanje zašto Bog dopušta da se događaju loše stvari. „Ne mogu to podrobno pokazati“, priznao je Lajbnic, „zato što nijedan konačan um ne može da sagleda sve veze između događaja“. Ali Bog izvesno nije propustio da uradi sve važne proračune. Zbog toga, insistirao je Lajbnic, možemo biti sigurni da bi svaki zamišljeni svet koji nam se može učiniti srećnijim od našeg zapravo bio gori kad bi se sve uzelo u obzir.
To optimističko rasuđivanje dalo je Volteru mnogo dobrog materijala za rad. U njegovom romanu, mladi Kandid je izbačen iz baronskog dvorca u Vestfaliji i izložen nizu živopisnih, teških katastrofa širom zemaljske kugle, često u društvu svog jednako izmučenog učitelja doktora Panglosa. Panglosu polazi za rukom da nikad ne klone duhom; on je uveren da sve muke i nesreće služe nekom dobru jer je „nemoguće da se Lajbnic varao“. Dobri doktor je vičan pretvaranju svakog nesrećnog događaja u skriveni blagoslov. Čak i sifilis koji u jednom trenutku zaradi zapravo je dobar jer Kolumbo iz Novog sveta nije doneo samo tu bolest već i čokoladu. Panglos trijumfalno zaključuje da bez sifilisa ne bi bilo čokolade.
Volteru se može oprostiti slobodno tumačenje Lajbnicove misli u Kandidu. Stvarni Lajbnic se, međutim, gotovo uvek uzdržavao od panglosovskih opravdanja za konkretna zla. On je svoju teoriju održavao u bezbednoj apstraktnosti, a Volter ju je odenuo u komediju i spustio na zemlju. Teza o najboljem od svih mogućih svetova imala je još jedno odbrambeno sredstvo koje Volterova satira zanemaruje. Lajbnic, naime, nije govorio o našoj planeti u nekoj konkretnoj fazi istorije, već o celom univerzumu, posmatranom sa stanovišta večnosti. On nije tvrdio da je sve ne može biti bolje sada i ovde. Po njegovom mišljenju, naš zadatak je da svoj komad sveta napravimo boljim i da doprinesemo optimalnom svetu koji je Bog učinio dostižnim. Lajbnic je živeo u divnom vremenu u kom se moglo uraditi mnogo dobrog, ili je bar tako mislio. Najnoviji proboji u znanju i tehnologiji, pisao je 90-ih godina 17. veka, uskoro bi mogli učiniti ljude „neuporedivo srećnijim“. Verovao je da je njegova uloga širenje vesti o korisnim otkrićima, rad na sopstvenim izumima i ubeđivanje vladara da sve to koriste za dobrobit čovečanstva.
Zaista, njegove nove biografije – Odri Borovski, Lajbnic u svom svetu: nastajanje učenjaka (Audrey Borowski, Leibniz in His World: The Making of a Savant, Princeton 2024), i Majkl Kempi, Najbolji od svih mogućih svetova: Lajbnicov život u sedam ključnih dana (Michael Kempe, The Best of All Possible Worlds: A Life of Leibniz in Seven Pivotal Days, Norton 2024) – pokazuju da je Lajbnic neprestano pokušavao da poboljša svet, mada uglavnom sedeći za svojim radnim stolom.
***
Lajbnic se rodio 1646. i odrastao je među obrazovanim luterancima u Lajpcigu. Sa osam godina pušten je u biblioteku svog pokojnog oca, profesora etike, i na neki način odatle nikad nije izašao. Nikad niko nije „toliko čitao, toliko studirao, toliko razmišljao i toliko pisao kao Lajbnic“, kaže Didro u svojoj Enciklopediji. Na vrhu spiska Lajbnicovih ranih radova je pesma od trista stihova na latinskom koju je kao trinaestogodišnjak napisao za jedan dan. Otprilike u isto vreme pokazao je svojim učiteljima da je potrebno uneti neka poboljšanja u aristotelovsku logiku. Samo delić rezultata Lajbnicovog neumornog rada objavljen je za njegova života, a procenjuje se da će za objavljivanje celokupnih dela, u približno sto trideset tomova, biti potrebno najmanje još pola veka.
Lajbnic je započeo univerzitetske studije malo pre svog petnaestog rođendana, a pet godina kasnije stekao je diplomu iz filozofije, doktorat iz prava – i ponudu da radi kao profesor. Kao što je kasnije rekao, to je odbio zato što je imao „žarku želju da stekne veću slavu u naukama“. U početku je morao da se zadovolji poslom pravnika na dvoru kneza-nadbiskupa u Majncu, što je srećom urodilo diplomatskim zadatkom koji ga je odveo u Pariz, na put ka naučnoj slavi.
Kad je stigao u Pariz 1672, Lajbnic je već bio oduševljen Galilejevom i Dekartovom novom naukom o kretanju materije – takozvanom mehaničkom filozofijom. Da bi je savladao, počeo je revnosno da studira matematiku kod holandskog matematičara i fizičara Kristijana Hajgensa; rezultat je bilo Lajbnicovo otkriće infinitezimalnog računa. (Počeo je da radi na tome 1674.) Ponekad su ga, međutim, brinule religijske implikacije mehaničke filozofije. Činilo se da ona otkriva mehanizme fizičkog sveta, ali je mogla voditi i „rušenju svete doktrine“ ako bi otišla predaleko. Kao večiti pomiritelj, Lajbnic je verovao da može rešiti taj problem na opšte zadovoljstvo tako što će napraviti sintezu starog i novog mišljenja. Osećao je da je Pariz pravo mesto za njega, ali tokom četiri godine vrednog rada u tom gradu nije uspeo da nađe odgovarajuće nameštenje i morao je da ode. Najbolji posao u ponudi bio je dvorski savetnik i bibliotekar u Hanoveru, gde je radio za vojvodu Johana Fridriha, prvog od trojice hanoverskih vojvoda koji će ga zaposliti. (Treći je 1714. došao na britanski presto kao Džordž I). Ostatak života je proveo bar nominalno služeći hanovercima, ali i duh i telo su mu često bili drugde. Kao da je stalno bio u dodiru sa svima: njegova zaostavština sadrži, između ostalog, petnaest hiljada pisama, a dopisivao se sa hiljadu trista ljudi. Uz to, obično je žonglirao sa više projekata i sve ih istovremeno održavao u životu.
Jedan takav multitasking odigravao se u prvim mesecima 1686, kad je Lajbnic imao trideset devet godina i već celu deceniju radio za hanoverce. Bio je u Celerfeldu, rudarskom gradu u oblasti planina Harc, u severnoj Nemačkoj, gde je sastavljao rezime traktata o metafizici koji je bio završio. Planirao je da to pošalje jednom katoličkom teologu do čijeg je mišljenja držao – uvek je nastojao da formuliše svoje ideje tako da budu prihvatljive i protestantima i katolicima. Ali nije bio u planinama zbog mira pogodnog za razmišljanje. Pokušavao je da pomogne svojim poslodavcima da reše problem drenaže u lokalnim rudnicima srebra. Tokom šest godina, polovinu vremena je provodio u tom regionu; pokušavao je da isuši rudnike uprežući snagu vetra. Nažalost, suviše su ga opčinjavala teorijska pitanja dinamike, što je rudare dovodilo do očajanja. Njegove sprave ponekad su bile sjajni izumi, ali kao što objašnjava Kempi u Najboljem od svih mogućih svetova, te donkihotske vetrenjače su se jedna za drugom lomile i početkom 1686. projekat se ugasio.
U svakom slučaju, u to vreme bilo je mnogo drugih zanimljivih poslova. Lajbnic je sakupljao fosile i vodio geološka istraživanja koja su na kraju urodila inovativnim ogledom o istoriji Zemlje. Započeo je još jedan projekat, koji se pokazao korisnijim od bilo kakvog srebra. Hanoverske vojvode su bile izdanak mlađeg ogranka dinastije Velf; od Lajbnica je naručeno da napiše njenu dugu istoriju. Taj posao nikad nije završio – uvek je trebalo dodati neki novi očaravajući detalj – ali njegovo neumorno kopanje po arhivima pomoglo je vojvodstvu da bude unapređeno u izborno kneževstvo Svetog rimskog carstva.
Početkom 1686. srednjovekovna istorija, metafizika i geologija Lajbnicu nisu bile dovoljne. U januaru te godine napisao je članak kojim je ukazao na ono što je, po njegovom mišljenju, bila velika greška u Dekartovoj fizici. Dekart je shvatao silu kao proizvod mase i ubrzanja, dok je Lajbnic tvrdio da je bolje iskazati je kao proizvod mase i kvadrata ubrzanja. Time se Lajbnic približio modernom pojmu kinetičke energije. U aprilu je počeo da piše „Ispitivanje hrišćanske religije“, a nedugo potom je sačinio svoj najvažniji traktat o logici. U njemu je bio sadržan začetak algebre iskaza, slične logičkom kalkulusu koji je sredinom 19. veka izumeo engleski matematičar Džordž Bul. Na Bulovoj algebri su dobrim delom zasnovani kompjuterski jezici. Kad je saznao da je Lajbnic njegov preteča, Bul je osetio, prema sopstvenim rečima, kao da mu ovaj pruža ruku kroz vekove da bi se rukovali.
***
U decenijama koje je proveo tražeći dokumenta o dalekim članovima dinastije Velf za svoje glavne poslodavce, usput je radio i za mnoge druge velikaše, posebno u svojim pedesetim godinama. Na zahtev cara Leopolda I učestvovao je u pregovorima o pomirenju crkava. Postavljen je u jedan od najviših apelacionih sudova carstva, bio je savetnik ruskog cara Petra Velikog i prvi predsednik Berlinskog naučnog društva, koje je, na njegovu molbu, osnovao izborni knez Brandenburga. Lajbnic je neprestano tražio podršku za nove projekte, ali nije uvek nailazio na razumevanje. Ponekad bi on sam učtivo odbio saradnju. Ponuđeno mu je, na primer, da preuzme brigu o vatikanskoj biblioteci, ali to je podrazumevalo prelazak u katoličanstvo, a on nije bio sklon da tako široko shvati svoj ekumenizam.
Lajbnic je uvek nalazio vremena za svoja apstraktna interesovanja. Ubrzo pošto je stupio na čelo Berlinskog društva, 1700, počeo je revnosno da radi na razvoju binarne aritmetike, s kojom se dugo poigravao. Binarni sistem jedinica i nula kasnije je postao osnova digitalnog kodiranja. I sam Lajbnic je pokušavao da ga iskoristi u svojim nacrtima mašina za računanje. Sviđale su mu se jednostavnost i sugestivnost binarnog sistema: nacrt teksta o tome naslovio je „Čudesno poreklo svih brojeva iz 1 i 0, koje služi kao divan prikaz tajne stvaranja, pošto sve proističe iz Boga i ni iz čega drugog“. U pismima jednom jezuitskom misionaru u Kini, Lajbnic je izložio ideju da bi binarni sistem mogao doprineti prelaženju Kineza u hrišćanstvo jer bi im približio biblijski pojam stvaranja ex nihilo.
Krajem svojih šezdesetih godina Lajbnic je sažeo svoje osobeno shvatanje Božjeg dela. U Monadologiji, koju je zamislio kao spoj najboljih elemenata starih i novih ideja, izložio je svoje shvatanje da je svaki građevinski blok univerzuma, to jest „monada“, jedan samodovoljan svet. Iako monade nisu materijalne i nikad ne deluju jedna na drugu, nama se čini da sadejstvuju zato što su koordinisane „prestabilizovanom harmonijom“. Sudbina svake od njih odvija se u skladu s njenim usađenim programom, a sve će trajati dok Bog – koji je jedinstvena, najvažnija monada – ne odluči da je svemu došao kraj. Većini filozofa ta vizija se činila neuverljivom; prvi utisak Bertranda Rasela bio je da je to „nekakva fantastična bajka“. Ipak, posle pažljivijeg razmatranja, osećao je veliko poštovanje prema nekim momentima Lajbnicovog rasuđivanja.
***
Rasel je držao Lajbnicovu bistu na kaminu i vodio s njim imaginarne razgovore u kojima mu je saopštavao da su se njegove ideje „pokazale izuzetno plodonosnim“. Veoma se divio Lajbnicovom radu u logici, ali je prezirao njegov „dvorski“ život. Nije mu se sviđala odluka dvadesetogodišnjeg Lajbnica da odbije posao na univerzitetu jer je smatrao da ga je ona primorala na „klanjanje kneževima bez ikakvih zasluga i žalosno gubljenje vremena na pokušaje da im ugodi“. Rasel, zapravo, nije bio u pravu. Lajbnic je tražio društvo aristokrata zato što su oni imali moć da razvijaju nauke i ostvaruju konkretne zamisli. Kao što jednom rekao, oni su „bogovi ovog sveta“. Ubeđujući moćnike u mudrost sopstvenih projekata, čovek je mogao „za nekoliko godina postići nešto za šta bi mu inače bilo potrebno nekoliko vekova“. Ako to znači nositi napuderisanu periku, neka bude tako. (Na svakom Lajbnicovom portretu vidimo ga s ogromnom perikom; njom je prikrivao ćelavost, kvrgu na glavi i neveliku visinu.)
Kao što pokazuje Odri Borovski u svojoj biografiji, Lajbnic je bio nespretan i ne naročito revnostan dvoranin. Umeo je da bude razmetljiv i netaktičan kad je preporučivao sebe i svoje zamisli. U pismu vojvodi Johanu Fridrihu, neskromno je sebe opisao kao „enciklopediju na dve noge“, a jednom se hvalio da je odbio nekoliko velikaša da bi mogao da vodi svoja istraživanja „slobodnije i možda na veću opštu dobrobit“.
Njegovi spiskovi zamisli od opšteg značaja uvek su bili ambiciozni, a ponekad i utopijski. Predlog za reformisanu i pravedniju ekonomiju, koji je sačinio u svojim dvadesetim godinama, obećavao je iščezavanje nezaposlenosti i nestašice hrane i opisivao vesele grupe radnika koji pevaju i razmenjuju korisne savete u vezi s konkretnim poslom. Te bezbrižne zanatlije bi bile podsticane da pričaju „svakojake zabavne priče“, ali ne i da piju; pored toga, bile bi pošteđene napora koje podrazumeva podizanje dece jer bi njihovo potomstvo raslo u državnim ustanovama.
Tokom pariskih godina, jedna izložba mašina pored Sene navela ga je da napiše predlog u kom je do kraja pustio sebi na volju. Predložio je evropsku mrežu naučnih akademija koja bi zabavljala javnost tehnološkim čudesima, između ostalog, „trubama koje govore“, veštačkim draguljima i zmajevima, i muzičkim instrumentima koji sami sviraju. Taj naučni cirkus bi bio isplativ – bila bi organizovana lutrija i prodaja drangulija – a mogao bi sadržati kockarnice sa skrivenim cevima i ogledalima za špijuniranje stanovništva, što bi državi donosilo korisne političke informacije. Ako umesto Lajbnicove „države“ kažemo „Big Tech“, te zabave koje donose profit i informacije o stanovništvu zvuče dosta poznato.
Lajbnic je priznao da se ta sanjarija o čudesima i spravicama može činiti prilično neobična, ali takvi projekti bi, smatrao je, podsticali dalje pronalaske. Vreme je bilo zrelo za fantastičan napredak, a Lajbnic je verovao da je on pravi čovek za nalaženje isplativih izuma. U radu bezbrojnih poluludih pronalazača čovek je mogao naći pravo blago ako je znao gde da ga traži. Na primer, nemački alhemičar Henig Brand izolovao je fosfor iz urina. Lajbnic je bio oduševljen potencijalnim vojnim i civilnim primenama „večne vatre“ i pregovarao je s Brandom u ime vojvode Johana Fridriha. (Rešen da obezbedi za vojvodu blagodeti fosfora, žurio je da sklopi dobar posao i po svoj prilici je podvalio Brandu, koji ga je kasnije uporedio s klovnom.) Lajbnicovi drugi aranžmani za vojvodu bili su sistem osiguranja od katastrofa, tehnike za mašinsku proizvodnju svile, razni lekovi i melemi, poboljšani satovi i dizajn za novu vrstu kola.
***
U poslednjoj godini svog života, 1716, Lajbnic je još uvek bio pun ideja. U julu je napunio 70 i bio je uzbuđen zbog predstojećeg susreta s carom. Dok se Petar I opuštao u bazenu u jednoj nemačkoj banji, Lajbnic ga je zasipao predlozima za reformisanje ruskog školstva, ekonomije i oružanih snaga. Posebno je želeo da car podrži istraživačku ekspediciju u Sibir i na pacifičku obalu Azije. „Nadam se da ćemo tako otkriti da li je Azija povezana s Amerikom“, pisao je jednom prijatelju. Pisao je i pisma u vezi s debatom koju je vodio s engleskim filozofom i sveštenikom Samjuelom Klarkom o implikacijama Njutnovog shvatanja prostora i vremena. U jednom argumentu koji je kasnije delimično podržao Albert Ajnštajn, Lajbnic je tvrdio, protiv Njutna i Klarka, da vreme i prostor postoje samo kao odnosi između stvari, a ne kao apsolutni entiteti – ideja koja je bila ispred njegovog vremena. Pored toga, i dalje se zanimao mehaničkim kalkulatorom, koji je, kao što je rekao jednom prijatelju još 1673, bio nadomak ostvarenja. A trebalo je završiti i istoriju dinastije Velf. U poslednjim nedeljama života trpeo je bolove od upale u rukama i nogama, ali je prestao da piše tek u novembru, osam dana pred smrt.
Koliko je Lajbnicovih planova i otkrića urodilo plodom? Istoričari nisu mogli da daju zadovoljavajući odgovor na to pitanje. Nećemo se prevariti ako kažemo da mnogi njegovi planovi nisu vodili nikuda; nije izvesno da je njegov mehanički kalkulator ikad radio kako treba. Izuzetak je njegova kampanja za osnivanje institucija za razmenu naučnih informacija, koja je na kraju urodila plodom u nekoliko zemalja. U jednom od svojih istorijskih dela Volter mu je s razlogom odao priznanje za to. Neprestano ometan prilivom novih informacija, Lajbnic je usmeravao pažnju na novi zadatak iako prethodni nije bio završen. Možda on tako pruža ruku preko vekova da bi se rukovao s nama: Lajbnicov rad u logici i binarnom sistemu znatno je doprineo postavljanju osnova za digitalne sprave koje nam danas rasipaju pažnju.
Njegov život je nužno bio pun razočarenja jer je svoju metu postavio u nedostižne visine. Ipak, uvek je nastavljao, uveren da će sledeći put sve ispasti bolje. On, međutim, sam sebe ne bi smatrao optimistom; taj pojam još nije bio smišljen. Jedan francuski list je skovao termin optimizam posle Lajbnicove smrti da bi time označio njegov opis načina na koji Bog bira između mogućih svetova. Kasnije je ta reč počela da znači nešto što je Lajbnic zaista bio – pokretan nadom, sklon da potceni verovatnoću neuspeha, spreman da vidi svetlu stranu. Kad mu je bol u nogama onemogućio da izlazi iz kuće, bila je to „sreća u nesreći“, poverio se prijatelju samo napola u šali, jer će moći još više da radi za stolom. To zvuči kao nešto što izgovara Volterov Panglos. Ali za razliku od Panglosa, Lajbnic nikad nije bio zadovoljan postojećim stanjem stvari i neumorno je smišljao načine da svet učini boljim.
Anthony Gottlieb, The New Yorker, 06.01.2025.
Prevela Slavica Miletić