Gradeći mostarski akronekropolis bio
sam ponet nekom dubokom, unutrašnjom vatrom. Ne baš jednostavan i lak posao
obavljao sam bez mučnine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim
poimanjem života i smrti. Možda je apsurdno reći, ali kao da sam se nadao da ću
nešto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim “novim prijateljima”, čija su
se imena – muslimanska, srpska, hrvatska – tek počela ređati na terasama
nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao što sam i obećao porodicama, gledao
je u samo srce starog Mostara i u danas porušeni most vrhovnog majstora
Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu, delo božanske
graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao pred
natprirodnom pojavom
Mnoge od memorijalnih građevina
kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage, danas više ne postoje
ili su, bar kako sada stvari stoje, osuđene na neprimetno fizičko degradiranje
i nestajanje. Osećao bih se bedno, kad bih ma i u magnovanju, dozvolio sebi da
zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za
Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog
Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom
časnom ratničkom groblju. Objašnjavajući nekad svoju zamisao, često sam
zahvalnim slušaocima pričao priču kako će se jednog dana, i zauvek, “dva grada”
gledati licem u lice, oči u oči – grad mrtvih antifašističkih junaka, uglavnom
mladića i devojaka – ratnika i grad živih, za koji su oni položili živote…
Kamena alegorija o dva grada nije se
sasvim slučajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih,
kamenih bregova zapadnog Mostara. Početne formule verovatno mi je ponudila moja
ondašnja lektira. Naime, prilično neodređeno, negde između zemlje i neba – bar
tako kažu knjige starostavne – lebdi grad Hurqualya, sufitski
parnjak manihejske Terrae lucidae, koja je u gnostičarskim
spekulacijama predstavljala neku vrstu polazne stanice za otiskivanje u svet
divnih, naivnih, ali večitih filozofskih i kosmo-poetskih slika.
A ja sam smatrao da mostarski pali
antifašistički borci, takoreći još dečaci i devojčice, imaju makar simbolično,
pravo na lepotu snova. U razdoblju kad se spomenik gradio, dakle u jednom već
uveliko mirnodopskom, spokojnom, birokratskom, pa i bezosećajnom mentalnom i
moralnom okruženju, iz vremenske perspektive od dvadesetak godina, čistota
njihovih pobuda i bezgranično, naivno samopožrtvovanje mogli su podsetiti još
jedino na tragične dečje krstaške pohode (Kinderkreuzzuge).
Za razliku od poslova oko uređenja
Jasenovca, koji su iz premnogih razloga za mene bili vrlo mučni, odlasci u
Mostar, prenosili su me u sasvim drugačiji svet poezije i zbilje. Uspomene na
jedan bivši logor uništenja (Vernichtungslager), ma koliko da sam od
njih bežao, pretvarale su se često u stanje produženog, jedva podnošljivog
stresa.
Naprotiv, gradeći mostarski
akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrašnjom vatrom. Ne baš
jednostavan i lak posao obavljao sam bez mučnine i zamora i, u stvari, obuzet
nekim za mene novim poimanjem života i smrti. Možda je apsurdno reći, ali kao
da sam se nadao da ću nešto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim “novim
prijateljima”, čija su se imena – muslimanska, srpska, hrvatska – tek počela
ređati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao što sam i obećao
porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas porušeni most
vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepši i najsmeliji most na svetu,
delo božanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sićušan kao
pred natprirodnom pojavom.
Partizanska nekropola je bila Mostar
u malom, replika gradu na Neretvi, njegov idealni dijagram. Međutim, taj
ideogram grada, taj hijeroglif, taj kameni znak nije bio baš beznačajnih
dimenzija. Dostizao je obrise nekog od skromnijih, prabalkanskih, heladičkih
akropolja. Od ulazne, donje kapije do česme na vrhu (Quelle, Brunnen)
trebalo je savladati dvadeset i nešto metara visinske razlike i, vijugavim,
kamenim serpentinama propešačiti uzbrdo dobrih tri stotine metara. Put na gore
pokazivala je voda koja se preko zvonkih orgulja slivala u susret posetiocu.
Kako izgledaju majstori klesari koji
klešu i grade jedan grad izvan vremena i prostora? Moji mostarski prijatelji
potražili su ih na Korčuli i digli su na noge sve što je u njihovom selu umelo
držati dleto i bat u ruci. Doveli su ih negde na izmaku pedesetih ili na samom
početku šesdesetih. Bili su skromni, ljubazni i prijatni, a posao su
obavljali pobožno, gotovo liturgijski: njihova zvonka, horska liturgija
klesanja trajala je s manjim prekidima punih pet godina.
Predvodio ih je Barba, što u
dijalektu znači i stric i deda, patrijahalni šef družine, staratelj, onaj koji
će, kad se vrate na svoje ostrvo, podneti izveštaj roditeljima i verenicama šta
je ko radio i kako je radio. Čim je stigao, Barba je odabrao mesto za
“klesaonicu”, a kad je nadstrešnica podignuta, odredio je mesto za svoj
pult, koji je ličio i na katedru i na predikaonicu. Naredio je, zatim, da mu se
taj sanduk od talpi (Bohle), ali bez poklopca i bez dna, ispuni peskom i
sitnim otpacima od kamena, da bi komad za klesanje meko nalegao i da se u toku
rada ne bi oštetio. Naspram njegove katedre, licem prema njoj, majstori su
rasporedili svoje, mada nešto manje sanduke.
Radili su, zbog hercegovačke
vrućine, više noću no danju – od praskozorja do iza doručka i od zalaska sunca
do ponoći. Mostar, taj divni, sada već bivši grad, imao je ustaljenu naviku da
u letnjim mesecima na ulicama iščekuje ponoćno osveženje koje dopire iz korita
Neretve. Izgledalo je ponekad da su svi, čak i deca, potpuno zaboravili da se
noću može malo i odspavati. Njihov sam običaj prihvatio ne samo zato što je
iščekivanje svežine bilo i meni neophodno za dobar san i ukupan sutrašnji radni
ritam, već i zato što sam bio razigran, bolje reći nervozan, a pomalo i
uplašen. Obećao sam građanima Mostara da ću im stvoriti nešto neviđeno, uvalio
ih u troškove, pokrenuo silne radove, a da li sam baš bio siguran da ću uspeti
da isteram sve do kraja, baš kao što sam smislio?
Malo unezvereno i rasejano,
uzastopno sam i po više puta, preko Hajrudinovog mosta prelazio s jedne na
drugu obalu rečnog kanjona. Ponekad mi se činilo da od svog velikog predhodnika
tražim saveta za razne teškoće koje u radu sa kamenom uvek nepredviđeno
iskrsavaju. Opipavao sam kamene rukohvate i profile i pod prstima pronalazio
mnogo štošta od onoga što čulo vida preko dana lakomisleno previđa. Pronalazio
sam u mraku spojeve blokova, davno klacifirane, napipavao metalne pijavice (Klammer,
Klampe) i zatege (Spanriegel), koje su na vreme zaustavljale
prskanje i staru su građevinu branile od raspadanja.
Jedne noći odlučio sam da krenem
gore, na gradilište. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez
reči. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka:
acetilenske lampe ili možda još prošlovekovne karbituše (Karbidslampe,
Karbidlicht), jetko svetlo i još jetkije senke. A na svetlu se
događalo nešto tajanstveno. Barba, sed, kosa naelektrisano rasterana na sve
četiri strane sveta, činodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, diže
naglo bat i dleto (Vorschlaghammer und MeiBel), svi dižu batove, pobožno
šute, nastupa naglo tišina koja otkriva glasove noći – cvrčke, lelek noćne
ptice, šum Neretve iz daljine. Jedan od majstora, očigledno za to upravo
zadužen, otpočinje ponovo melodiju bez reči, unjkavu i tajanstvenu, kao u
kakvom obredu obožavalaca kamena. Barbin bat hvata ritam, udara u kvader koji
je pred njim, i u trenu otpočinje složno udaranje. Pesma očigledno usaglašava
ritam i jačinu udarca. Kad melodija počne da se “penje” (sad već svi pevaju), zvuk
udarca postaje zaglušno jak … kad otpočne “spuštanje”, udari
postaju blaži.
Svaki je kamen odzvanjao kao muzički
instrument. Znao sam, razume se, da razne vrste različito odzvanjaju, utoliko
dublje ukoliko je kamen mekši. Paradoksalno je, a pomalo i komično, što
najtvrđi granit piskuta, mermer pevuši nekim mecosopranom, a krečnjak,
najmuzikalniji kamen, ima lep, baršunast alt. Klesari umeju i više da zapaze.
“Svaki pjeva svoju pjesmu” – kaže jedan od njih, i to sa uverenjem da je svaki
kvader biće za sebe. Ali, kad počne zajedničko klesanje, ritam obuhvata svaki
“kameni instrument” i, odjednom, svaki pokret ruke, svaki položaj tela, tako da
ceo orkestar istovremeno dejstvuje i kao sopstveni metronom. A kad udarci
alatki počnu da “traparaju” – znak da je koncentracija popustila – Duh iz
kamena, Barba, nezadovoljno, strogo diže bat. Znak da se rad nakratko prekida i
da udarce treba uskladiti od početka. Čeka se na tanušni glas prvog pojca i
Barbin prvi udarac…
To što je melodija bila bez reči,
navodilo me je na pomisao da je prastara, protoistorijska, iz vremena kad su se
i na njihovom ostrvu, i na kopnu, govorili neki drugi zaboravljeni,
preslovenski jezici. Civilizacije su se smenjivale, jezici pretapali, ali čovek
je ostao isti…
“Zašto pesma nema reči?” – pitao sam
jednom. Odgovori su bili jednostavni i ubedljivi: “Nema ih, nikada ih nije ni
bilo!” Ili: “Tako su je i naši stari pjevali!”
Spomenik je građen sporo, mukotrpno,
od dobrovoljnih priloga, čak i od priloga u naturi (a “natura” je bio kamen),
pa i od kamena od starih mostarskih kuća, koje su vreme i urbanizam već uveliko
rušili, a familije su rado poklanjale kamenu građu. Čak i to tiho preseljavanje
materijala, pa i materije starog grada, imalo je simboličnu vrednost.
Kamen, često, sa vekovnim tragovima
dima ili sa klacifiranom mahovinom, sa “čuvarkućama”, prenosio je iz jednog
vremena u drugo čestice memorije i duh pijeteta i mešao se sa premoćnim
količinama tek izvađenog krečnjaka, belog kao sir.
Na gornjim terasama, na kamenim
unutrašnjim zidovima “grada”, na naborima kamenih zidova: polukružne niše (halbskreisformige
Nische), apside (Apsido), kontrafore (Mauer und Strebepfeiler)
– rasipale su se stotine i stotine kamenih cvetova. Pošto sam bar napola
verovao u prastaro predubeđenje graditelja-alhemičara da je krečnjak dete sunca
i meseca i da je upravo zato izuzetno povoljan, čak predodređen za klesanje
nebeskih pojava, to su se sa kamenim cvetovima obilno mešale predstave sunca,
meseca, planeta, sazveđa. Našlo se negde mesta i za sazveđe Velikog psa, koje
nikad na nebu nisam uspeo da pronađem, pa čak i za grupu zvezda, koja na
nebeskom tepihu i ne postoji, a koju sam ja u mašti nazvao “Sedam mršavih
kravica”. Za neupućene to su bili Vlašići (Plejaden, Siebengestirn) …
Ispalo je na kraju da je Partizanska
nekropola u celini podsećala na veliki astrološki model iz kojeg smo svi
složno, i u najvećem zanosu, čitali najbolju budućnost.
Raspevani, paganski karakter
Partizanske nekropole nije mogao ostati neprimećen. Njene su terase uskoro
osvojila deca, čiji su razdragani glasovi na zvonkom, gotovo scenskom kamenom
prostoru odjekivali ponekad do duboko u noć. Sve što sam još mogao poželiti
širokogrudo sam dobio, malo u šali, a malo i od zbilje, a to je pravo da
kao počasni građanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu
nišu i za svoju buduću kamenu urnu…
Ali, kako sada stvari stoje, tamo ne
bih više bio u društvu svojih prijatelja, ploče sa njihovim imenima pažljivo
su, hladnokrvno, sadistički pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A
sve što je ostalo od mog prvobitnog obećanja to je da se bivši grad mrtvih i
bivši grad živih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima.
*Tekst je objavljen je u
mostarskoj informativnoj reviji MM, u dvobroju 12/13, u junu 1997. godine