Odlomak iz autorkine knjige sećanja „Mother Mary Comes to Me / Javlja mi se Majka Marija“, Hamish Hamilton 2025.
Moja majka je uvek želela da postane učiteljica, a za to je bila i kvalifikovana. Dok je živela u braku s našim ocem, koji je radio kao pomoćnik upravnika na dalekoj plantaži čaja u Asamu, njen san o bilo kakvoj karijeri je venuo i nestao. Ponovo je oživeo (više kao košmar nego kao san) kad je shvatila da njen muž, kao i mnogi mladi ljudi koji su radili na dalekim plantažama čaja, beznadežno tone u alkohol.
U oktobru 1962, kad je izbio rat između Indije i Kine, žene i deca su evakuisani iz pograničnih oblasti. Preselili smo se u Kalkutu. Čim smo tamo stigli, majka je odlučila da se neće vraćati u Asam. Iz Kalkute smo otputovali u drugi kraj zemlje, na jug, sve do Utakamunda – Utija – male brdske stanice u državi Tamil Nadu. Moj brat, Lalit Kumar Kristofer Roj – LKK – imao je četiri i po godine, a do mog trećeg rođendana ostalo je mesec dana. Oca nismo videli ni čuli sve dok nismo bili u dvadesetim godinama.
U Utiju smo živeli u jednom delu „vikendice“ koja je nekad pripadala našem pokojnom dedi po majci, tada penzioneru, a ranije višem državnom službeniku – Imperijalnom entomologu – britanske uprave u Delhiju. On i moja baba su se udaljili jedno od drugog i odavno je bio presekao sve veze s njom i decom. Umro je one godine kad sam se ja rodila.
Ne znam kako smo ušli u tu kuću. Možda je stanarka koja je živela u drugoj polovini imala ključ. Možda smo provalili. Kuća je bila vlažna i mračna, s hladnim, ispucalim podovima od betona i azbestnom tavanicom. Pregrada od iverice razdvajala je naše prostorije od stanarkinih. Ona je bila stara Engleskinja, zvala se mis Patmor. Njena natapirana kosa dizala se visoko iznad glave i mi smo se pitali šta u njoj krije. Ose, mislili smo moj brat i ja. Noću su je mučili ružni snovi pa je vrištala i ječala. Ne znam da li je plaćala ikakvu kiriju. Možda nije ni znala kome treba da je plati. Mi izvesno ništa nismo plaćali. Bili smo skvoteri, uljezi – ne stanari. Živeli smo kao begunci među ogromnim drvenim sanducima punim otmene odeće pokojnog Imperijalnog entomologa – svilenih kravata, elegantnih košulja, trodelnih odela.
Našli smo staru metalnu kutiju od keksa punu dugmadi za manžetne. Kasnije, kad smo brat i ja dovoljno odrasli, pričali su nam porodične legende o njemu: o njegovoj taštini (jedan njegov portret bio je snimljen u nekom holivudskom fotografskom studiju) i nasilnosti (bičevao je svoju decu, redovno ih izbacivao iz kuće, a mojoj babi je razbio glavu mesinganom vazom). Majka nam je rekla da se udala za prvog koji ju je zaprosio upravo zato da bi pobegla od njega.
Ubrzo pošto smo stigli, ona je dobila posao učiteljice u lokalnoj školi po imenu Briks. Uti je u to vreme vrveo od škola; neke su vodili britanski misionari koji su odlučili da posle sticanja nezavisnosti ostanu u Indiji. Sprijateljila se s nekima od njih koji su predavali u „sasvim beloj“ školi Lašington, namenjenoj deci britanskih misionara u Indiji. Ubedila ih je da joj dopuste da u slobodnom vremenu prisustvuje njihovim časovima. Gladno je upijala njihove inovativne nastavne metode, ali ju je istovremeno uznemiravao njihov ljubazni, dobronamerni rasizam prema Indijcima i Indiji.
Posle nekoliko meseci našeg života na tom mestu, moja baka (udovica Entomologa) i njen najstariji sin –majčin stariji brat Dž. Ajzak – došli su iz Kerale da nas izbace iz kuće. Ni nju ni njega nikad ranije nisam videla. Rekli su mojoj majci da po Travankorskom hrišćanskom zakonu o nasleđivanju ćerke nemaju pravo na očevu imovinu i da moramo napustiti kuću.
Činilo se da im nije bilo važno što nemamo gde da odemo. Baka nije mnogo govorila, ali sam je se plašila. Imala je keratokonus i nosila neprozirne naočare za sunce. Sećam se kako smo mama, brat i ja panično trčali kroz grad držeći se za ruke i pokušavali da nađemo advokata. U mom sećanju to se događa noću i ulice su mračne. Ali to nije moguće – upeli smo, naime, da nađemo advokata i on nam je rekao da Zakon o nasleđivanju koji su pomenuli moja baba i ujak važi samo u Kerali, a ne i u državi Tamil Nadu, u kojoj čak i skvoteri imaju neka prava. Rekao nam je da pozovemo policiju ako neko pokuša da nas izbaci. Vratili smo se kući drhteći, ali kao pobednici.
Naš ujak Dž. Ajzak tada nije mogao znati da je pokušajem da izbaci svoju mlađu sestru iz vikendice njihovog oca pripremio sopstveni pad. Proći će godine pre nego što moja majka stekne sredstva i status koji će joj omogućiti da dovede u pitanje Travenkorski hrišćanski zakon o nasleđivanju i zatraži jednak deo očeve imovine u Kerali. Dotad je gajila i čuvala uspomenu na svoje poniženje kao nasleđenu porodičnu dragocenost, što je ona na neki način i bila.
Posle te pravne pobede proširili smo se u kući i oslobodili malo prostora za sebe. Majka je poklonila odela i dugmad za manžetne Imperijalnog entomologa taksistima koji su stajali pored pijace i Uti je neko vreme imao najbolje odevene taksiste na svetu.
Uprkos našem teško stečenom, ali i dalje klimavom osećanju sigurnosti, stvari nam nisu išle naruku. Hladna, vlažna klima Utija pogoršala je majčinu astmu. Ležala je teško dišući pod debelim, metalik-roze jorganom, danima prikovana za visoki gvozdeni krevet. Mislili smo da će umreti. Nije volela da stojimo oko nje i naređivala nam je da izađemo iz njene sobe. Onda smo moj brat i ja odlazili da nađemo nešto drugo u šta možemo zuriti.
Najčešće smo se ljuljali na niskoj, dotrajaloj kapiji u ćošku trouglastog placa posmatrajući mladence koji su se držali za ruke dok su prolazili pored naše kuće na putu do čuvene botaničke bašte Utija, gde će provoditi romantične trenutke. Ponekad bi zastali da popričaju s nama. Davali su nam slatkiše i kikiriki. Jedan čovek nam je dao katapult pa smo danima usavršavali bacanje. Sklapali smo prijateljstva s neznancima. Jednom me je jedan od njih zgrabio za ruku i poveo natrag u kuću. Oštro je rekao mojoj majci da joj ćerka ima male boginje. Tražio je da joj pokažem plik na stomaku, koji sam pokazivala svakom ko je želeo da ga razgleda. Moja majka je pobesnela. Kad je otišao, prilepila mi je žestok šamar i rekla da ne smem da podižem haljinu i pokazujem stomak neznancima. Posebno muškarcima.
Možda zbog bolesti ili zbog lekova, postala je krajnje naprasita i često nas je udarala. Kad bi to uradila, moj brat bi pobegao i vratio se kući tek po mraku. Bio je miran dečak. Nikad nije plakao. Kad bi ga nešto uznemirilo, spustio bi glavu na sto za obedovanje i pravio se da spava. Kad je bio srećan, a to nije bilo često, igrao bi oko mene boksujući po vazduhu i govoreći da je on Kasijus Klej. Ne znam otkud je znao ko je Kasijus Klej; ja to nisam znala. Možda mu je rekao naš otac. Mislim da su te godine u Utiju njemu teže padale nego meni jer je njegovo pamćenje bilo duže. Sećao se boljeg života. Sećao se našeg oca i velike kuće u kojoj smo živeli na plantaži čaja. Sećao se kako je biti voljen. Srećom, ja nisam.
Moj brat je pošao u školu pre mene. Išao je u Lašington, školu za belce, tokom nekoliko meseci. (Verovatno je to bila usluga koju su misionari učinili mojoj majci.) Ali kad je počeo da zove lokalnu decu sličnu nama „ta indijska deca“, izvukla ga je odatle i upisala ga u Briks, školu u kojoj je radila kao učiteljica.
Onih dana kad joj se astma pogoršavala, napisala bi spisak povrća i drugih potrepština, stavila ga u korpu i poslala nas s njom u grad. Uti je bio bezbedan gradić, s malo saobraćaja. Policajci su nas poznavali. Vlasnici radnji su uvek bili ljubazni, ponekad su nam čak davali kredit. Najljubaznija je bila žena po imenu Kurusamal, koja je radila u Radnji pletenina. Isplela nam je dva polo džempera. Tamnozeleni za mog brata. Ljubičasti za mene.
Kad je moja majka bila sasvim vezana za krevet tokom nekoliko nedelja, Kurusamal se uselila kod nas. Naš haotični životni stil se povukao. Kurusamal nas je naučila šta je ljubav. Šta je pouzdanost. Kako je kad te neko zagrli. Kuvala nam je i kupala nas napolju, na oporoj hladnoći Utija, vodom koju bi prokuvala u ogromnom loncu na vatri od cepanica. Do dan-danas moj brat i ja moramo imati skoro vrelu vodu da bismo se osećali okupani.
Pre kupanja, gustim češljem bi nam uklonila vaške iz kose i pokazala nam kako da ih ubijamo. Volela sam da ih ubijam. Začuo bi se prijatan zvuk kad bih ih zgnječila palcem. Pored toga što je plela munjevitom brzinom, Kurusamal je bila sjajna kuvarica. Bila je majstor za proizvodnju hrane od bezmalo ničega. Čak i kuvani pirinač sa solju i svežim zelenim čilijem imao je dobar ukus kad bi nam ga sipala u tanjire. Kurusamal na tamilskom znači „majka krsta“. Njen muž se zvao Jesuratnam („Isusov dragulj“, „dragulj nad draguljima“). Vrat mu je bio gušav pa ga je krio vunenim šalom. Kao i mi, uvek je mirisao na dim od drveta.
Na kraju je majka bila suviše bolesna da bi mogla da zadrži posao. Ni steroidi joj više nisu pomagali. Ostali smo bez novca. Brat i ja smo bili neuhranjeni i razboleli smo se od primarne tuberkuloze. Posle još nekoliko tmurnih meseci borbe na svim frontovima, majka je digla ruke. Odlučila je da proguta svoj ponos i vrati se u Keralu, u Ajemenem, selo naše babe. Nije joj preostala nijedna druga mogućnost.
Dok je naš voz prelazio granicu između Tamil Nadua i Kerale, zemlja je promenila boju od smeđe u zelenu. Sve je bilo obraslo biljkama i puzavicama, čak i električne bandere. Sve je svetlucalo. Gotovo svi ljudi koje smo videli kroz prozor, i muškarci i žene, bili su u belom i nosili crne kišobrane.
Srce mi je zapevalo.
A onda je potonulo.
Stigli smo u Ajemenem nezvani i očigledno nedobrodošli. Kuća na čijem smo se pragu pojavili s nevidljivom prosjačkom kutijom pripadala je starijoj sestri moje babe, gospođici Kurien. Tada je bila u šezdesetim. Njena tanka, kovrdžava, seda kosa bila je ošišana u stilu koji se tada zvao paž. Nosila je uštirkane, hartijaste sarije s velikim, širokim bluzama. Gospođica Kurien bila je daleko ispred većine žena svog vremena. Nije se udavala, imala je doktorat iz engleske književnosti i predavala je na koledžu u Šri Lanki (tada Cejlonu).
Moja majka ju je uveravala da ćemo ostati samo dok ne nađe posao. Gospođica Kurien, koja se ponosila time što je dobra hrišćanka, dozvolila nam je da ostanemo, ali se nije potrudila da prikrije nezadovoljstvo nama i našom situacijom. Radila je to tako što nas je ignorisala, dok je decu drugih rođaka koja su je posećivala obasipala nežnom pažnjom. Davala im je poklone, svirala klavir i pevala im drhtavim glasom. Iako nam je jasno stavljala do znanja da nas ne voli (pa onda ni mi nju nismo voleli), ona je bila jedina osoba koja nam je pomogla da se izvučemo i dala nam krov nad glavom onda kad nam je bio najpotrebniji.
S njom je živela i moja baba. Tad je već bila skoro sasvim slepa i još je nosila tamne naočare. Čak i noću. Preko skalpa joj je prolazila jedna linija – čuveni ožiljak od mesingane vaze. Ponekad mi je dopuštala da pređem prstom po njemu. Svake večeri je sedela na verandi i svirala violinu. Uzimala je časove muzike kad je njen Imperijalni entomolog poslat u Beč. Kad je nastavnik violine rekao njenom mužu da mu žena ima potencijal za koncertnog violinistu, Entomolog je ukinuo časove i razbio njenu violinu u nastupu ljubomornog gneva.
Bila sam suviše mlada da bih mogla da ocenim kako je svirala, ali kad se na Ajemenem spuštao mrak i pesma cvrčaka postajala sve glasnija, njena muzika je činila večeri i mračne noći još tužnijim nego što su već bile.
Moj ujak Dž. Ajzak živeo je u aneksu glavne kuće. U početku sam ga se strašno plašila. Znala sam ga samo kao visokog, debelog, ljutitog čoveka koji je pokušao da nas izbaci iz kuće u Utiju. U Ajemenemu sam ga, međutim, zavolela kad je počeo da vodi mene i mog brata na reku i da me uči da plivam. Dž. Ajzak je bio jedan od prvih stipendista Rodsa. Njegova oblast bila je grčka i rimska mitologija. Za trpezarijskim stolom iznenada bi rekao nešto poput ovog: „Zar nije divno imati boga vina i ekstaze?“ Svi bi ga belo gledali. Onda bi nam pričao o Dionisu ili nekom drugom koji je tog dana bio njegov bog.
Pošto je nekoliko godina predavao u Madrasu, napustio je akademsku karijeru da bi se vratio korenima i s majkom otvorio fabriku turšije, džema i karija u prahu. Fabrika se zvala Malabar Coast Products. Vodili su je iz kuće Imperijalnog entomologa u gradu Kotajamu, do kog se brzo stizalo autobusom. (Ta kuća će postati predmet spora kad moja majka bude dovela u pitanje Travenkorski hrišćanski zakon o nasleđivanju.) Bez obzira na svoje živo interesovanje za nasledstvo i privatnu svojinu, Dž. Ajzak je bio marksista. Govorio je da se odrekao karijere i otvorio fabriku da bi promovisao malu industriju i stvorio lokalna radna mesta. Sita njegovih besmislica, njegova švedska žena Sesilija, koju je upoznao u Oksfordu, napustila ga je i vratila se u Švedsku s njihova tri mala sina.
Na čudne i mnogostruke načine, ta konstelacija izvanrednih, ekscentričnih, kosmopolitskih osoba koje je život porazio stekla se u malom selu Ajemenemu.
Kao da smo živeli na ivici stene s koje smo svakog časa mogli biti gurnuti. Čak i Koču Marija, kuvarica, rekla mi je da nemamo prava tu da živimo. Mrmljala je i gunđala o sramoti što deca bez oca žive u istoj kući s pristojnim ljudima. Svakih nekoliko dana Kosmopoliti bi se posvađali. Kad bi se to dogodilo, cela kuća se tresla.
Čim bi počeli da viču, ja bih pobegla. Moje pribežište je bila reka. Ona je zauvek nadoknadila sve što nije valjalo u mom životu. Provodila sam sate na njenoj obali i bila na ti s ribama, crvima, pticama i biljkama. Sprijateljila sam se s drugom decom (i nekim odraslima) u selu. Brzo sam naučila malajalam i uskoro mogla lako da se sporazumevam sa svima. Oni su živeli u svetu drukčijem od moga. Većina je radila na obližnjim pirinčanim poljima i plantažama gume; neki su brali kokose ili pomagali u kućama. Živeli su u kolibama od blata sa krovom od trske. Mnogi od njih su pripadali kastama „nedodirljivih“. Tada nisam znala mnogo o tom užasu zato što su svi u ajemenemskoj kući bili suviše zauzeti svađama da bi me indoktrinirali.
Jedan mladić koji je živeo u Ajemenemu, ali je radio u Kotajamu, u fabrici Malabar Coast Products, postao je moj najdraži prijatelj. Provodili smo mnogo vremena zajedno. Napravio mi je štap za pecanje od stabljike bambusa i pokazao mi gde da nađem najbolje gliste za mamac. Naučio me je da pecam. Naučio me je da mirno i strpljivo čekam. Ispržio bi male ribe koje sam uhvatila, pa smo ih onda zajedno jeli kao da smo na gozbi. On je bio inspiracija za lik Velute, Amuinog ljubavnika u Bogu malih stvari.
Za nekoliko meseci života u Ajemenemu pretvorila sam se u deo njegovog krajolika – divlje dete s otvrdlom kožom na tabanima znalo je svaku skrivenu stazu i prečicu koja je vodila do reke. Živela sam napolju i odlazila kući samo kad sam morala. U neljudskoj kategoriji, moj najbliskiji prijatelj bila je prugasta veverica, koja je živela na mom ramenu i šaputala mi u uho. Delile smo tajne. Nije ona bila moj kućni ljubimac. Imala je svoj život, ali je odlučila da ga deli sa mnom. Često je nestajala jer je morala nešto da obavi. Pojavila bi se u vreme obeda, načvorila na moj tanjir i grickala hranu. Uvek je oprezno motrila na svaki znak opasnosti. Učila me je razne stvari.
Moja majka je istovarivala breme svojih svađa i dnevnu dozu uvreda koje je morala da proguta na mene i mog brata. Mi smo joj bili jedino sigurno utočište. Njena ćud, već loša, postala je iracionalna i sasvim je izmakla kontroli. Nisam mogla da predvidim šta će je naljutiti, a šta obradovati. Pažljivo sam gazila kroz minsko polje bez mape. Kad bi se naljutila na mene, imitirala je moj način govora. Dobro je to radila, pa sam sama sebi zvučala smešno. Dobro pamtim pojedinosti svake takve situacije. Čak i kako sam tada bila obučena. Imala sam osećaj da me je oštrim makazama isekla – da je isekla moj oblik – iz slikovnice i onda ga pocepala.
To se prvi put dogodilo kad smo se vraćale iz Madrasa, gde smo provele dve nedelje. Njena starija sestra, gospođa Džozef, pitala je da li bi moja majka čuvala njeno troje dece dok su ona i njen muž na odmoru. Majka je pristala. Sigurno je osećala da – bar nominalno – mora zaraditi izdržavanje dok je tamo.
Za razliku od svadljivih ajemenemskih Kosmopolita, gospođa Džozef je imala prikladnog muža, koji je radio kao pilot za Indian Airlines, prikladnu decu i prikladnu kuću s poslugom. Gospođa Džozef je bila veoma svesna činjenice da je uspela u onim stvarima u kojima njena braća i sestre nisu. Lepo je izgledala, a njen zvonki, samozadovoljni glas slagao se s njenim uštirkanim i ispeglanim sarijima i urednom frizurom. Imala je uzdržani osmeh mudraca i uvek govorila kao da se poverava sagovorniku. I po izgledu i po karakteru potpuno se razlikovala od moje majke.
Kad se gospođa Džozef vratila s odmora, sestre su se oko nečeg strašno posvađale. Sutradan smo se majka i ja avionom vratile u Keralu. Moj teča pilot imao je kvotu besplatnih karata. Nikad pre toga nismo bile u avionu. Kad smo se smestile na sedištima, poželela sam da vodim razuman razgovor prikladan za odrasle saputnike u avionu i upitala sam majku: ako je gospođa Džozef njena rođena sestra, zašto je tako tanka?
Majka se gnevno okrenula prema meni. Osetila sam da se povlačim iz sopstvene kože i curim, vrtložeći se kao voda u lavabou sve dok potpuno ne nestane. Onda je rekla: „Kad dođeš u moje godine, bićeš triput deblja od mene“. Znala sam da sam rekla nešto strašno, ali nisam bila sigurna šta. (Bila sam suviše mala da bi reči „debela“ i „tanka“ za mene bile vrednosni sudovi.) Tek godinama kasnije, kad sam o tome mogla da razmišljam jasno, ne baveći se sopstvenim osećanjima, konačno sam shvatila koliko je za nju moglo biti bolno to što sam rekla.
Moja majka se naglo ugojila od steroida kojima su je lečili. Dobila je tipično kortizonsko mesečevo lice. Njeno lepo oblikovano lice finih crta nestalo je iza naduvenih obraza i podvaljka. Sigurno je osećala potištenost i beznađe posle posete savršenoj kući vitke sestre. Njena sjajna karijera još je bila u dalekoj budućnosti i nije se mogla ni nazreti.
Moje pitanje o tankoj sestri bilo je sipanje sirćeta na otvorenu ranu. Nesmotrene reči nesmotrenog deteta. Okrenula se prema meni i podražavala moj govor šestogodišnje devojčice. I ja sam se okrenula prema sebi. Sećam se boje svoje haljinice. Nebo-plava, na tufne. Savršena haljinica, nasleđena od savršene rođake s ravnom kosom i krupnim očima srne. Videla sam da se haljina ne slaže s mojim kolenima punim ožiljaka i posekotina – svedočanstvom o mom divljem, nesavršenom životu bez oca i bez pilota na obalama reke Minačil u Ajemenemu.
Zamišljala sam takmičenje s mojom savršenom rođakom, u kom sam izvojevala potpunu pobedu. Ona je imala oca pilota. I divnu kosu. Ali ja sam imala zelenu reku. (I u njoj ribu, nebo i drveće, a noću i izlomljeni mesec.) I vevericu. Pogledala sam svoja stopala i videla da ne odgovaraju sandalama u koje su bila udenuta.
Bio je to užasan avion, pun užasnih ljudi, na užasnom nebu. Poželela sam da padne i da svi izginemo. Posebno sam mrzela razmaženu decu koja su plivala u roditeljskoj ljubavi. Ali uskoro je moja majka rekla: „Ja sam ti i majka i otac, i volim te dvostruko.“
Onda je avion bio dobar. Nebo je bilo dobro. Ali moja stopala i sandale na njima i dalje su bili neznanci. A bilo je i drugih nerešenih pitanja.
Ako ću biti trostruko šira od nje, biće mi potrebna tri sedišta. Dakle, tri besplatne karte. Dvostruko. Trostruko. Čas matematike. Zadatak iz sabiranja. Šta se dobija kad se dvostruka ljubav podeli s trostrukom debljinom i pomnoži s besplatnim kartama podeljenim s nesmotrenim rečima? Hladan, dlakav moljac na uplašenom srcu. Taj moljac mi je bio stalni saputnik.
Rano sam naučila da najbezbednije mesto može biti najopasnije. A čak i kad nije takvo, ja ga takvim napravim.
The Guardian, 24.08.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 03.09.2025.