Prvi korak na putu natrag ka zdravlju je napuštanje naše vezanosti za ono što se naziva pozitivno razmišljanje. Previše puta tokom mog rada na odeljenju za palijativnu negu sedeo sam sa potištenim ljudima koji su bili zbunjeni činjenicom da im je otkriven rak. „Uvek sam pozitivno razmišljao”, rekao mi je jedan četrdesetogodišnjak. „Nikada se nisam predavao pesimističnim mislima. Zbog čega sam dobio rak?”
Kao protivotrov terminalnom optimizmu, preporučio sam moć negativnog razmišljanja. „Ironično, naravno”, dodaću ubrzo. „Ono u šta zapravo verujem je moć razmišljanja. ” Čim kvalifikujemo reč razmišljanje pridevom pozitivno, isključujemo one delove realnosti koji nam se čine „negativnim”. Tako većina ljudi koji se zalažu za pozitivno razmišljanje naizgled funkcionišu. Istinsko pozitivno razmišljanje počinje uključivanjem celokupne naše realnosti. Ono je vođeno pouzdanjem da možemo da verujemo sebi da ćemo se suočiti sa velom istine, ma šta ta cela istina na kraju bude bila.
Kao što ističe doktor Majkl Ker, kompulzivni optimizam je jedan od načina na koji sputavamo našu anksioznost kako bismo izbegli da se sa njome suočimo. Taj oblik pozitivnog razmišljanja je mehanizam suočavanja povređenog deteta. Odrasla osoba koja ostaje povređena, a da toga nije svesna, pretvara tu odbranu zaostalu iz detinjstva u životni princip.
Javljanje simptoma ili dijagnoza bolesti trebalo bi da pokrenu dvokraku istragu: šta nam ta bolest govori o prošlosti i sadašnjosti i šta će nam pomoći u budućnosti? Mnogi pristupi fokusiraju se samo na drugu polovinu te dijade lečenja, ne razmotrivši u potpunosti šta je prvenstveno dovelo do manifestacije bolesti. Takve „pozitivne” metode pune police knjižara, radijske i TV talase.
Da bismo ozdravili, suštinski je važno da skupimo snagu da mislimo negativno. Negativno razmišljanje nije turobni, pesimistički pogled na stvarnost koji biva prerušen u „realizam”. Ono je zapravo voljnost da se razmotri šta nije u redu. Šta nije balansirano? Šta sam ignorisao? Čemu moje telo govori ne? Bez tih pitanja, stres koji je odgovoran za naš nedostatak ravnoteže ostaće skriven.
Još je značajnije da je nepostavljanje tih pitanja samo po sebi izvor stresa. Prvo, „pozitivno razmišljanje” je zasnovano na nesvesnom verovanju da nismo dovoljno jaki da se izborimo sa stvarnošću. Kada dozvolimo tom strahu da dominira, to stvara stanje dečje strepnje. Bila ta strepnja svesna ili ne, ona je izvor stresa. Drugo, nedostatak esencijalnih informacija o nama samima i našoj situaciji je jedan od glavnih izvora stresa i jedan od jačih aktivatora hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežne stresne reakcije. Treće, stres opada kako se nezavisna, autonomna kontrola povećava.
Ne možemo biti autonomni dokle god nas goni dinamika odnosa, krivica ili potreba za privrženošću, glad za uspehom, strah od šefa ili strah od dosade. Razlog je jednostavan: autonomija je nemoguća dokle god nas goni bilo šta. Kao list na vetru, osoba koju nešto goni je pod kontrolom sila koje su moćnije od nje. Njena autonomna volja nije pokrenuta, iako ona veruje da je „izabrala” svoj stresni stil života, iako ona uživa u svojim aktivnostima. Izbori koje pravi su vezani za nevidljive niti. Ona i dalje nije sposobna da kaže “ne”. Kada se konačno probudi, odmahnuće glavom, kao Pinokio, i reći: „Koliko sam budalasta bila kada sam bila lutka.”
Džojs, profesorka na univerzitetu sa astmom, misli da je nemoguće da kaže “ne”. Njena pluća to govore umesto nje. Džojsin strah od “ne” nije strah od drugih, već od praznine koju oseća kada ne pritiska sebe. „Praznina… Ako ne ispunjavam stvari, zahteve, ja ne postojim stvarno”, kaže ona. Ako bi prizvala svoju moć negativnog razmišljanja, mogla bi da prihvati tu strahotnu prazninu unutar sebe. Istražila bi doživljaj praznine umesto da pokušava da je ispunim pozitivnim delima.
Mišel, kojoj je rak dojke dijagnosticiran u trideset devetoj, ranije je tražila olakšanje u svojoj celoživotnoj navici sanjarenja. „Nije ni čudo što sam živela u svetu fantazija”, rekla je dok se prisećala svog nesrećnog detinjstva. „Bezbednije je. Izmišljaš svoja pravila i možeš da ga učiniš bezbednim i srećnim koliko želiš da bude. Spoljni svet je potpuno drugačiji.”
Jedna situacija sprovođena tokom skoro dve godine pokazala je da su pacijentkinje sa rakom dojke koje su bile sklone prijatnom sanjarenju imale lošije prognoze nego one više usidrene u realnost. Isti slučaj je bio sa ženama koje su prijavljivale manje negativnih osećanja.
Ponavljajući zaključak studija da ljudi sa srećnijim, manje opterećenim misaonim obrascima mogu da budu podložniji bolestima naizgled prkosi zdravom razumu. Uopšteno verovanje je da pozitivne emocije moraju biti konduktivne za dobro zdravlje. Dok jeste tačno da istinska radost i zadovoljstvo pojačavaju fizičko blagostanje, „pozitivna” stanja uma koja su stvorena da blokiraju psihičku nelagodu smanjuju otpornost na bolesti.
Mozak upravlja i integriše aktivnosti svih organa i sistema u telu, istovremeno koordinišući naše interakcije sa okruženjem. Ta regulativna funkcija zavisi od uspešnog prepoznavanja negativnih uticaja, signala opasnosti i znakova unutrašnjih tegoba. Kod dece čije okruženje hronično prenosi izmešane poruke dešava se poremećaj u aparaturi mozga u razvoju. Kapacitet mozga da proceni okruženje je umanjen, kao i sposobnost da razlikuje šta je blagotvorno, a šta toksično. Ljudi koji su na taj način povređeni, kao Mišel tokom svog detinjstva, verovatnije će donositi odluke koje vode do daljeg stresa. Što više blokiraju svoju anskioznost „pozitivnim mislima”, poricanjem i sanjarenjem, to duže stres deluje na njih, i to je štetniji. Kada nekome nedostaje sposobnost da oseća vrelinu, rizik da se opeče se povećava.
Negativno razmišljanje će nas neizbežno odvesti u područja bola i konflikta koje smo odbacili – drugačije ne može biti. Preplavljujuća potreba deteta da izbegne bol i konflikt odgovorna je za odliku ličnosti ili stil suočavanja koji kasnije predisponira odraslu osobu za bolest.
Natali, obolela od multiple skleroze, trpela je svog muža alkoholičara koji ju je emotivno zlostavljao. Odano ga je negovala dok se oporavljao od dve operacije raka i tolerisala njegove džangrizave zahteve. On ju je prevario, ali čak i nakon više godina od njegove smrti, ne može da kaže “ne” onome što ljudi očekuju od nje. „Prošlo je pet godina, a ja još uvek nisam naučila da moram da čuvam snagu. Moje telo mi često govori “ne”, a ja samo nastavljam. Nikada ne naučim.”
Natalino objašnjenje? „Medicinska sestra u meni neće da mi dozvoli da stanem.” To je priča koju sebi govori, kao da zaista u njoj postoji moćna „medicinska sestra” koja kontroliše njeno ponašanje. Kada Natali ne kaže “ne”, verovatno oseti da je pod stresom i doživi napad multiple skleroze. Međutim, da bi se oslobodila takvog stresa, morala bi da prihvati bolnu realnost da je jedino njeni izbori, zasnovani na percepcijama iz detinjstva, čine nesposobnom da nametne svoje potrebe.
Mnoge ljude od znanja o sebi, sklone ličnom razvoju, blokira mit da su imali „srećno detinjstvo”, i osećaju se primoranim da se drže za njega. Malo negativnog razmišljanja bi im dalo moć da vide kroz samoobmanu koja čini da ostaju zaglavljeni u autodestruktivnim obrascima ponašanja.
[…]
Razvijanje hrabrosti da mislimo negativno dopušta nam da sebe sagledamo kakvi zaista jesmo. Kod ljudi postoji izuzetna doslednost u stilovima suočavanja sa svim bolestima koje smo razmotrili: potiskivanje besa, poricanje ranjivosti, „kompenzatorna hipernezavisnost”. Niko ne bira te osobine namerno i niko ih ne razvija svesno. Negativno razmišljanje nam pomaže da razumemo kakvi su tačno bili uslovi u našim životima i kako su te osobine oblikovale naše percepcije o okruženju. Emocionalno iscrpljujući porodični odnosi su bili identifikovani kao faktori rizika u skoro svim kategorijama ozbiljnijih bolesti, od degenerativnih neuroloških poremećaja, preko raka do autoimunih bolesti. Svha nije da se okrivljuju roditelji ili prethodne generacije ili supružnici, već da nam se omogući da odbacimo verovanja koja su se pokazala opasnim po naše zdravlje.
„Moć negativnog razmišljanja” zahteva skidanje ružičastih naočara. Ključ je ne kriviti druge, već preuzimati odgovornost za svoje odnose.
[…]
Negativno razmišljanje nam dopušta da bez ustezanja osmotrimo šta nije u redu. U studijama smo videli da je za ljude koje kompulzivno pozitivno razmišljaju verovatnije da će da razviju bolest i manje verovatno da će preživeti. Istinsko pozitivno razmišljanje – ili, još dublje, bivanje pozitivnim – daje nam snage da budemo sigurni da nemamo čega da se plašimo u istini.
„Zdravlje nisu samo srećne misli”, piše molekularni biolog Kendas Pert. „Ponekad najveći podsticaj ozdravljenju može da dođe od razmrdavanja imunološkog sistema udarima dugo potiskivanog besa”.
Bes, ili njegovo zdravo doživljavanje, jedna je od sedam tačaka ozdravljenja. Svaka od njih je posvećena jednom od ukorenjenih visceralnih verovanja koja predisponiraju na bolest i podrivaju ozdravljenje.
BES
Ne samo da nas potiskivanje besa predisponira na bolesti, već je za doživljavanje besa pokazano da podstiče ozdravljenje, ili barem produžava opstanak. Ljudi sa rakom koji su bili sposobni da prizovu bes prema svojim lekarima, na primer, živeli su duže od svojih mirnijih parnjaka. U eksperimentima sa životinjama je otkriveno da je izdražavanje besa manje fiziološki stresno od potiskivanja. Kod pacova koji se bore sa drugim pacovima kada su u istom kavezu ustanovljen je sporiji rast tumora.
[…]
Ovde problem besa postaje zbunjujuć i izaziva mnoga pitanja. Kako možemo da podstičemo ljude da budu besni kada vidimo da deca pate zbog roditeljskih ispada? U mnogim istorijatima pacijenata smo videli sličan obrazac: besan roditelj, inhibirano dete. Da li je Magdin otac trebalo da potiskuje svoj bes? „Stalno razmišljam o svim prilikama u kojima je naš otac povisio ton”, rekla je Dona, čiji je brat, Džimi, umro od malignog melanoma. „Odjednom sam se setila tog njegovog glasa i vike i vriske i pomislila sam – ne treba živeti ovako. To nije ono što je trebalo da doživljavamo.”
Na površini, to se čini kao paradoks. Ako je izražavanje besa „dobro”, Magdin otac i Džimijev i Donin otac su se jednostavno ponašali na zrav način. Ipak, efekat njihovog besa je nagrizao zdravlje i samosvest njihove dece. Potiskivanje besa može da ima negativne posledice, ali da li bi trebalo da podstičemo njegovo ispoljavanje ako je štetno po druge?
Misterija se samo produbljuje. Ne samo da su nezauzdani izlivi besa štetni po one na koje je usmeren ili koji to posmatraju, već su takođe i smrtonosni za onoga koji besni. Srčani udari mogu da uslede nakon besnih izliva. Mnoga istraživanja su povezivala agresivnost sa povišenim krvnim pritiskom i koronarnim oboljenjima.
[…]
Kako razrešiti dilemu besa? Ako je ispoljavanje besa štetno i njegovo potiskivanje štetno, kako možemo da se nadamo da ćemo uspeti da očuvamo zdravlje ili ozdravimo?
Potiskivanje besa i njegovo neregulisano pokazivanje su primeri abnormalnog ispoljavanja emocija koje je u korenu bolesti. Ako je kod potiskivanja problem u nedostatku ispoljavanja, besni izlivi se sastoje od jednako abnormalnog potiskivanja koje se smenjuje sa neregulisanim i preteranim ispoljavanjem. Sa Alenom Kalpinom, lekarom i psihoterapeutom iz Toronta, imao sam fascinantan razgovor o ta dva naizgled suprotna načina suočavanja. On ističe da i potiskivanje i izlivi gneva predstavljaju strah od istinskog doživljavanja besa.
Kalpinov opis istinskog besa me je iznenadio, iako mi se činio kao potpuno istinitim. Njegovo objašnjenje mi je pomoglo da shvatim zabunu u našim uvreženim predstavama o toj emociji. “Zdrav bes predstavlja, kaže on, osnaživanje i opuštanje”. Istinsko iskustvo besa je „fiziološko iskustvo bez neregulisanih izliva. Ono je kao nalet snage koji se širi sistemom, i mobiliše za napad. Istovremeno se dešava potpuni nestanak sve anksioznosti.”
„Kada počinjemo da doživljavamo zdrav bes, ne vidi se ništa dramatično. Dolazi do smanjenja mišićne tenzije. Usta se šire otvaraju jer je vilica opuštenija, glas je dublji jer su glasne žice opuštenije. Ramena se spuštaju, i vidite kako svi znaci mišićne tenzije nestaju.”
[…]
Ako je bes opuštanje, šta je onda gnev?
Kada sam gnevan, moje lice je zgrčeno, moji mišići su napeti i siguran sam da izgledam svakako osim opušteno. Doktor Kalpin pravi ključnu razliku: „Pitanje je: šta ljudi stvarno doživljavaju kada doživljavaju gnev? Fascinantno je pitati ih to. Ako to stvarno uradite, većina ljudi će opisati anksioznost. Ako tražite da izraze u fizičkim, fiziološkim pojmovima šta doživljavaju u telu kada osećaju gnev, ljudi će, uglavnom, opisati anksioznost u jednom ili drugom vidu.”
„Istina je”, rekao sam ja. „Glas koji postaje viši, plitko disanje i mišićna tenzija su znaci anksioznosti, ne besa.”
„Tačno. Njihov bes nije fiziološki doživljen, on je samo odglumljen.”
Demonstrativno ponašanje okarakterisano izlivima gneva je odbrana protiv anksizonosti koja neizbežno prati bes kod deteta. Bes izaziva anksioznost jer koegzistira sa pozitivnim osećanjima, sa ljubavlju i željom za kontaktom. Ali, sobzirom na to da bes vodi ka napadačkoj energiji, on preti odnosu privrženosti. Stoga postoji nešto što fundamentalno izaziva anksioznost kod doživljaja besa, čak i bez spoljnih, roditeljskih prekora zbog ispoljavanja besa. „Agresivni impulsi se potiskuju zbog krivice, a krivica postoji samo zbog istovremenog postojanja ljubavi, pozitivnih osećanja”, kaže Alan Kalpin. „Stoga bes ne postoji sam u vakuumu. Doživljavanje agresivnih osećanja prema osobi koju volimo izaziva neverovatnu anksioznost i proizvodi veliku krivicu.”
Po prirodi stvari, što više roditelji sputavaju ili zabranjuju doživljavanje besa, to će detetu taj doživljaj izazivati više anksioznosti. U svim slučajevima u kojima je bes potpuno potisnut ili gde se hronično potiskivanje smenjuje sa eksplozivnim erupcijama gneva, istorijat ranog detinjstva obeležila je roditeljska nesposobnost da prihvate prirodni bes deteta.
Ako se osoba nesvesno plaši moći svojih agresivnih impulsa, postoje različiti oblici odbrane koji su joj dostupni. Jedna kategorija odbrane je pražnjenje, čime regresiramo u stanje iz ranog detinjstva kada smo izlazili na kraj sa nepodnošljivim nakupljanjem besa tako što smo ga demonstrativno pokazivali. „Vidite, sve to demonstrativno glumljenje, vika, vrištanje, čak i udaranje, sve što osoba radi, služi kao odbrana od doživljaja besa. To je odbrana od držanja besa unutra, gde se može duboko osetiti. Pražnjenje brani od toga da se bes zapravo iskusi.”
Drugi način na koji možemo izbeći doživljavanje besa jeste kroz potiskivanje. Stoga su potiskivanje i pražnjenje dve strane istog novčića. Obe predstavljaju strah i anksioznost, i iz tog razloga obe izazivaju fiziološke stresne reakcije bez obzira na to šta svesno osećamo ili ne osećamo.
[…]
Anksioznost besa i drugih „negativnih” emocija, poput tuge i usamljenosti, može da postane duboko ukorenjena u telu. Na kraju biva preobražena u biološke promene putem višestrukih i beskrajno suptilnih međuveza PNI (psihoneuroimunološke) aparature, objedinjavajućeg neksusa tela – uma. To je putanja koja vodi ka organskoj bolesti. Kada je bes razoružan, razoružan je i imunološki sistem. Kada je agresivna energija besa usmerena ka unutra, imunološki sistem postaje zbunjen. Naše fiziološke odbrane više nas ne štite, ili čak mogu da se pobune i krenu da napadaju telo.
Bilo koji oblik intervencije podešene tako da se telo vrati u stanje fizičkog zdravlja mora da podrazumeva ne samo fizička sredstva. S obzirom na to da emocije dramatično utiču na biohemijski sistem, jedan način pružanja imunoterapije je pružanje psihoterapije.
Ljudi kojima su dijagnosticirani rak ili autoimune bolesti, hronični zamor ili fibromialgija, ili potencijalno onesposobljavajući neurološki poremećaj, često bivaju podsticani da se opuste, da misle pozitivno, da smanje nivoe stresa. Sve su to dobri saveti, ali nije moguće ni pokušati postupati po njima ako se jedan od glavnih izvora stresa – internalizacija besa – jasno ne identifikuje i ukoliko se ne izađe na kraj s njome.
Bes ne zahteva agresivno demonstrativno ispoljavanje. Kao prvo, on je fiziološki proces koji treba proživeti. Kao drugo, on ima vrednost – pruža nam esencijalne informacije. S obzirom na to da bes ne postoji u vakuumu, ako ja osećam bes, to mora biti reakcija na neku percepciju koju imam. On može biti reakcija na gubitak, ili na pretnju gubitka u ličnom odnosu, ili može da signalizira prekoračenje mojih granica. Biću na mnoge načine ojačan, a da to ne šteti drugima, ukoliko dozvolim sebi da doživim taj bes i da razmotrim šta ga je možda izazvalo. U zavisnosti od okolnosti, izabraću da manifestujem taj bes na neki način ili da ga pustim. Ključno je da nisam potisnuo njegovo dožviljavanje. Možda ću izabrati da ispoljim svoj bes po potrebi, u rečima ili delima, ali nema razloga da ga pokazujem u demonstrativnom obliku nekontrolisanog gneva. Kod zdravog besa, kontrolu i dalje ima pojedinac, a ne neobuzdana emocija.
„Bes je energija koju nam Majka Priroda daje kada smo mala deca da bismo ustali u svoje ime i rekli ja sam bitna”, kaže psihoteraputkinja Džoen Piterson, koja drži radionice na ostrvu Gabriola u Britanskoj Kolumbiji. „Razlika između zdrave energije besa i povređujuće energije emocionalnog i fizičkog nasilja je to što bes poštuje granice. Ustajanjem u svoje ime, ne pristupamo preko bilo čijih granica.”
Iz knjige “Kada telo kaže ne”, dr Gabora Matea