Stanovnici Londona su krajem 19. veka mogli da očekuju i do 12 pisama dnevno. Pisma su se često razmenjivala brzinom koju vezujemo tek za pojavu elektronske pošte. Arhive danas obiluju rukom ispisanim porukama koje detaljno opisuju rane jutarnje dogovore za večeru, praćene žustrim raspravama tokom dana, da bi na kraju došlo do pomirenja i potvrde plana da se sastanak ipak održi – i sve to pre zalaska sunca.
Skloni smo da zamišljamo predigitalno doba kao slično današnjem, samo bez svega što nama remeti pažnju onlajn, ali nije bilo baš tako. Mrlje od mastila i škrabotine nalivpera duž margina, govore nam da su ti pisci iz prošlosti ispisivali mnoštvo pisama dnevno. Dok im se sanduče punilo iz sata u sat, razumljivo je da su se i dame i gospoda bez naročitih obaveza osećali veoma zauzeto.
Nedostatak pažnje se smatra osnovnom kognitivnom krizom digitalnog doba i opravdana je naša zabrinutosti za mlađe generacije. Osnovala sam Centar za proučavanje pažnje kako bih se posvetila upravo ovom istraživanju.
U časopisu The Atlantic nedavno je izašao članak na ovu temu, pod naslovom „Elitni studenti ne čitaju knjige“ autorke Rouz Horovič. Ona piše kako današnji univerzitetski „studenti imaju problema da se fokusiraju čak i na sonet“, i navodi da su mnoge srednje i osnovne škole u SAD odustale od književnih tekstova u korist kratkih odlomaka, kako bi omogućile bolje podučavanje i testiranje znanja i veština direktno relevantnih za radno mesto.
No, pitam se šta bismo sve mogli da naučimo kada bismo svoje trenutne brige postavili u širi istorijski kontekst. Da li bi onima koji žale zbog naše sve slabije sposobnosti da pažljivo slušamo klasični muzički koncert pomoglo da znaju da simfonija iz 18. veka nije bila namenjena publici koja nepomično i pažljivo sluša? Ili da srednjovekovnim monasima nisu bili potrebni pametni telefoni kako bi verovali da njihovom prepisivačkom radu preti demon ometanja, Titivilus?
Kritike o opštem opadanju pažnje prilično su dosledan deo narativa modernosti. Još je početkom 20. veka pisac i kritičar Ezra Paund identifikovao prelazak sa poezije na prozu kao rezultat ometene čitalačke publike, nesposobne da se posveti jezičkoj gustini stihova: „Umetnost popularnog uspeha leži jednostavno u tome da se ni na jednu stranicu ne stavi više nego što najobičniji čitalac može da upije svojim uobičajeno brzim, polu-pažljivim prelistavanjem.“
Pisac Džonatan Bejt nedavno je govorio u programu Today na BBC o trenutnim obrazovnim sistemima koji proizvode studente nesposobne da se posvete dugim romanima. Prema Bejtu, veština koncentracije i kritičkog razmišljanja zbog toga je u opadanju. Osim toga, fokus na čitanje dugog romana je dobar za naše mentalno zdravlje. Bejt žali za danima kada je mogao da zamoli grupu studenata da pročitaju tri romana Čarlsa Dikensa za nedelju dana. Ipak, Bejtov omiljeni trojac – Velika očekivanja (oko 187.000 reči), Dejvid Koperfild (oko 358.000) i Sumorna kuća (oko 356.000) – bi prosečnom čitaocu ukupno oduzeo oko 50 sati. Čak i neumorno čitanje na preskok bi ostavilo malo vremena za kritičku refleksiju i gotovo sigurno ne bi bilo umirujuće za mentalno zdravlje.
Gorepomenuta autorka Rouz Horovič dodatno komplikuje ovu temu razmatrajući da možda nije toliko u pitanju pad u čitanju dugih tekstova, koliko promena sadržaja koji se konzumira i na koji način: „Nekoliko profesora mi je reklo da njihovi studenti doživljavaju čitanje knjiga kao slušanje ploča – nešto u čemu mala supkultura još uvek uživa, ali što je uglavnom relikt ranijih vremena.“ Ipak, istovremeno smo zabeležili značajan porast publike audio-knjiga. Njen članak sugeriše da možda ne svedočimo toliko gubitku veštine čitanja dugih romana koliko promeni sistema vrednosti: „Studenti i dalje mogu da čitaju knjige… samo biraju da to ne čine.“ Da li je moguće da roman iz 19. veka, koji mnogi pripadnici generacije bejbibumera i generacije X vole, postaje za neke u mlađim generacijama jednako naporan kao što je roman iz 18. veka bio za mnoge studente književnosti devedesetih? Možda je ono što smo identifikovali kao krizu pažnje delimično samo promenu prioriteta.
Ništa od ovoga ne sugeriše da možemo da se opustimo. Daleko od toga: neophodno je da razumemo šta su dobici i gubici naših promenljivih fokusa i ko najviše dobija i gubi u ovoj novoj raspodeli pažnje. Ako naši književni obrazovni sistemi stavljaju veći naglasak na veštinu obrade informacija, da li je to na štetu razvoja ljudske empatije ili razumevanja identiteta drugačijih od naših kroz angažovanje sa imaginarnim, fiktivnim svetovima?
Još fundamentalnije, vreme je da razmislimo o tome kakvoj pažnji stremimo i zašto. Ono što psiholozi ponekad nazivaju unifokalna pažnja (ono što bismo smatrali fokusiranom pažnjom naspram difuzne pažnje) je samo jedan tip pažnje i nije uvek najkorisniji – kako su Kris Čabris i Den Sajmons pokazali u svom eksperimentu iz 1999. poznatom kao „Eksperiment nevidljivog gorile“. Kada su bili zamoljeni da prate broj dodavanja lopte u košarkaškoj igri, ispitanici eksperimenta nisu primetili osobu u kostimu gorile kako pleše kroz sredinu terena. Fokus usmeren intenzivno na jednu stvar može nas zaslepiti za važne, ali neočekivane događaje. Difuzniji fokus može vežbati različite kognitivne mišiće i pružiti različite koristi.
Da li je moguće da postoje tipovi pažnje koje mlađe generacije razvijaju, a koje stariji među nama slabo vrednuju, ali koji donose nove vrste koristi? Šta je sa brzim, sažetim pisanim razmenama instant poruka? Umetnošću duhovitih izraza sažetih u 140 ili 280 karaktera? Ili sa fizičkim i mentalnim pokretima u video igrama, koji treniraju veštine i reflekse, ili društveno raspršenim kolektivnim oblicima pažnje koji su mogući samo u onlajn razmeni?
Možemo i treba da postavljamo ova pitanja, dok jasno priznajemo da postoje veoma stvarni problemi sa našim savremenim upravljanjem pažnjom. Možda nam istorija može pokazati kako da budemo fleksibilniji u načinima na koje predstavljamo i konzumiramo duge kulturne forme. A u kontekstu koji je bio nezamisliv pre samo nekoliko decenija, možda možemo identifikovati i potencijal za nove vrste pažnje koje bi mogle biti korisne za društveno i individualno dobro.
Marion Thain, The Guardian, 26.12.2024.
Prevela Luna Đorđević