Mitja Velikonja: Yu-retrovizor

Ono što ne možete oduzeti potlačenim ljudima je njihovo sećanje, a revolt tih ljudi, ljudi sa takvim sećanjima, samo je milimetar ispod površine. (Howard Zinn, 1999: 413)

U priloženom tekstu pokušaću da učinim nemoguće: razmatrati Jugoslaviju iz perspektive „studija uspomena“, u ovom trenutku veoma propulzivne interdisciplinarne grane na produktivnom stecištu istorijske antropologije, sociologije vremena, kulturologije i tranzitologije. Odmah nalećem na niz problema. Koju Jugoslaviju razmatrati: onu dinastije Karađorđević¹ (1918-1941), Titovu (1945-1991) ili Miloševićevu (1992-2006)? Ili sve tri u paketu? O kakvom će sećanju biti reč: kolektivnom ili ličnom? O kulturnom, političkom, o memoaristici, toj tako omiljenoj, a u odnosu na činjenice nepouzdanoj literarnoj vrsti? Hoće li tema biti zvanično, odnosno institucionalizovano sećanje, ili nezvanično, manjinsko: etablirano ili subverzivno? Usmeno, pismeno, snimljeno, okamenjeno u spomenicima i obeležjima, ili pak ono na mreži, na društvenim medijima? Sećanja iz prve, ili i iz druge ruke, odnosno ona preneta, preuzeta, „nasleđena“? Da li ovde spada tema o nostalgiji, baš kao i ona o antinostalgiji, slatka ali i gorka, teška, traumatična sećanja? Retro i repro kulture koje u aktuelnim kulturnim formama donose tragove sećanja na pređašnja vremena? Amnezija – ona spontana, ili druga, smišljena, sistematska? Sećanja kao sredstvo emancipacije?

Odgovor na svako od ovih pitanja iziskivao bi, svaki za sebe, široku i produbljenu studiju. Ambicija ovog teksta nalazi se drugde: interesovaće me načini sećanja na Jugoslaviju koje sam pratio tokom decenija proučavanja pogleda na njenu prošlost. Glavno istraživačko pitanje koje ovde postavljam je – koje su specifičnosti načina pamćenja zajedničke jugoslovenske prošlosti. Neću se, dakle, latiti sećanja po predmetima, ličnostima, događajima, muzici, kulturi i sl. iz tog vremena; toga bi bilo mnogo, previše: o njima je napisano na hiljade papirnih i na milione internetskih stranica. Upravo suprotno: pitam se kako, na koje se posebne načine ex Jugosloveni, odnosno post Jugosloveni sećaju nekadašnje zajedničke zemlje.

Specifičnosti Jugoslavija

Geopolitička slika Balkana na kraju XX veka podseća na onu s njegovog početka: konglomerat malih, međusobno zavađenih, napola kolonizovanih nezavisnih država s velikim teritorijalnim apetitima; burek republika, kako ih zajedljivo nazivam, politički i ekonomski zavisnih od velikih sila, takozvanih saveznika. Jugoslovenski intermeco je na Balkanu trajao ukupno gotovo 90 godina. Prva jugoslovenska država je nastala udruživanjem Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore s južnim delom nekadašnje Austrougarske, naseljenog južnim Slovenima, 1. decembra 1918; gledano u malo daljoj vremenskoj perspektivi, na zgarištu nekada moćnih carstava, koja su stolećima delila Balkan, otomanskog i austrijskog. Unitarna Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, preimenovana 1929. godine u Jugoslaviju, uništena je i raskomadana tokom Drugog svetskog rata, da bi se ponovo oformila, tada kao socijalistička federacija i s nekim teritorijalnim dobicima na zapadu, nakon njega. I ta se raspala u nizu ratova, od 1991, pa je dalje i u završnom obliku, u savezu Srbije i Crne Gore, nastavila da postoji pod imenom Jugoslavije, tokom 1992-2003. i kasnije, kao Srbija i Crna Gora do 2006. godine, kad su se i te dve republike sporazumno razišle kao samostalne države.

Radi lakšeg razumevanja specifičnosti načina sećanja na Jugoslaviju, navešću najpre nekoliko istorijskih fakata koji su tome doprineli. Najpre, sve tri Jugoslavije nastale su kao posledica ratnih sukoba u regionu: Prvog i Drugog svetskog rata i ratova prilikom njenog raspada, tokom devedesetih. Znači, moćan, dramatičan početak, uvek s žirardoovskim „utemeljujućim nasiljem“ i „žrtvenim mitom“, po kome je uvek važila samo jedna istina – pobednička. Jugoslavije nisu nast(aj)ale kao plod promišljenog, dugotrajnog procesa udruživanja, već potpunih preloma i istorijskih kontingencija, u kojima su se realizovale neke već postojeće konvergentne tendencije i tradicije raznorodnih jugoslovenskih ideja. Drugo, njene unutrašnje i spoljašnje promene su bile munjevite i duboke: menjale su se granice, simboli, politički sistemi, ekonomska uređenja, socijalne strukture, privilegovane / eksploatisane klase, spoljnopolitička savezništva itd. U okolnostima stalnih promena i sećanje na sve prethodno se stalno menja. U zapadnoj i severnoj Evropi gotovo nepromenjeni državni i politički okviri traju stolećima – često uz ozbiljne potrese (građanski ratovi, okupacije, detronizacije, revolucije i slično), ali su svejedno postojaniji od onih na tlu Jugoslavije. Mogu to da ilustrujem primerom sopstvene porodice: iako živimo gotovo na istom mestu, svaka od pet poslednjih generacija se rodila u drugoj zemlji i u drugom političkom sistemu, a muškarci su nosili vojničke kape pet različitih vojski.

Treće, pozicija, prohodnost i posebnost Jugoslavija. Zbog toga što su stalno bile „negde između“ (između Istoka i Zapada, između jednog i drugog političkog poretka, između različitih geostrateških determinanti i indipendizama), sve tri su razvile svoje ideologije posebnosti, ekscepcionizma. Osećaj da smo nešto posebno ostavlja, naravno, snažne tragove sećanja i potonjim generacijama. Tanja Cimerman (2010: 181) koja proučava sećanja na Balkanu tako govori o ambigius image druge Jugoslavije: postojala su „dva (ideološka) načina iščitavanja: za Istok, kao bogate socijalističke idile i za Zapad, kao turističkog raja“. Doslovno „novi kontinent“, odnosno „treći put“.

Četvrto: sve tri Jugoslavije su bile rezultat istovremenog delovanja unutrašnjih i spoljnih faktora. S jedne strane, sama ideja i ideologija jugoslovenstva – kulturnog ili političkog, integralnog ili organskog, unitarističkog ili multietničkog, centralističkog ili federalističkog – kod različitih južnoslovenskih naroda ima dugu istoriju, koja seže u XVIII stoleće, a u prethodnom stoleću, zbog delovanja različitih političkih faktora, doživela je tri državne inkarnacije. Među intrinzičnim faktorima ne mogu se prevideti i međunarodno-politički: prva je bila sastavni deo versajskog sistema moći, druga hladnoratovskog, a treća tranzicionog, s novim podelama na evropski centar i periferiju. Dalje, Jugoslavija je uvek predstavljala svestranu heterogenost: ekonomsku, socijalnu, etničku, kulturnu, jezičku, religijsku, političku, istorijsku. Unutar njenih granica uvek je postojao neko Drugi: tokom perioda suživota ta se Drugost razumevala kao nadahnjujuća komplementarnost, u periodu konflikata kao nepremostiva suprotnost i iskonsko neprijateljstvo. Peto, modernizacija. Razdoblje Jugoslavije poklapalo se s razdobljem modernizacije društava unutar njenih granica: od većinom agrarnog, predmodernog pre ujedinjenja, do postindustrijskog i postmodernog, pri raspadu. Pogotovo je tokom druge došlo do „radikalne emancipacije“ (Suvin, 2014: 314-345) različitih grupa unutar njenih granica – naroda, klasa, žena i manjina – dakle, do ostvarivanja njihovih, blohovski rečeno, „konkretnih utopija“. Kakogod: brzina društvenih promena po definiciji utiče na procese sećanja – što brže sve u društvu prolazi više je toga za sećanje.

Na kraju mi se čini bitnim razdvojiti pojam nekadašnja Jugoslavija (ili ex Jugoslavija), od pojma post Jugoslavija. Prvi, prisutniji tokom devedesetih, u pomami osamostaljivanja, demokratizacije, tržišne ekonomije, ljudskih prava, nacionalne suverenosti i ostalih tranzicionih ideologija i praksi, predstavlja gnevne pokušaje prekidanja bilo kakvih veza s prethodnom državom. Jugoslavija je (bila) negativna opsesija nacionalista, kao što je socijalizam (bio) negativna opsesija neoliberala. Njeno ime je nestalo iz vokabulara, a umesto toga koristili su se, u najboljem slučaju, diskurzivni eufemizmi tipa pre osamostaljenja, ili u prethodnom periodu. Pojam nekadašnja Jugoslavija predstavlja diskurzivni i konkretni institucionalni pomak novih dominantnih struktura u državama naslednicama, koje su se htele otrgnuti od tog, po njih kompromitujućeg nasleđa.² Jednom rečju, kao da Jugoslavije u njihovoj poluprošloj istoriji uopšte nije ni bilo.

Pojam post Jugoslavija pojavio se najpre ispotiha, potom sve glasnije tokom trezvenijih dvehiljaditih, kad je postalo jasno da je izneverena većina nerealnih tranzicionih obećanja i očekivanja. On predstavlja svojevrsni nastavak identifikacije s Jugoslavijom koja dolazi iznutra, iz država naslednica i iz vana, od međunarodnih aktera. Njena prošlost i nasleđe još uvek utiču u pozitivnom, ali i u negativnom smislu na zbivanja u njima i na njihov razvoj; napokon, sve su još uvek deo jugosfere, da upotrebim kovanicu poznavaoca Balkana Tima Judae (2009). Reč je o, da parafraziram, nastavku Jugoslavije drugim sredstvima. Jugoslavija se vraća „na mala vrata“, naravno, ne pod istim imenom: svako drugo ime, samo ne Jugoslavija, je dobrodošlo. Najbolji su, svakako, „neutralni“ geografski pojmovi: otud muzički program s imenom MTV Adria³, Zapadni Balkan u diplomatskom novogovoru i na auto-kartama⁴, X Factor Adria show za talente⁵, Jadranska vaterpolo liga⁶, Jadranska liga u košarci, Bivši domaći kao oznaka za muziku iz SFRJ na štandovima sa pločama, i još bi ih se mnogo moglo nabrojati. U tom smislu, Jugoslavija je još uvek i te kako živa: književnik i esejista Miljenko Jergović (2010: 17), na okruglom stolu „Sećate li se Jugoslavije“, u oktobru 2010. u Beogradu konstatuje da „ono na čemu je Jugoslavija bila stvorena, a to je prostor nekog kulturnog identiteta i, recimo, sličnih istorijskih i predistorijskih iskustava, to je ostalo isto i to zapravo sve više i više opet funkcioniše“.⁷ Istom prilikom, kultni jugoslovenski režiser Želimir Žilnik zakucava: „U mom sećanju nekadašnja kulturna komunikacija između Beograda, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Skoplja i Podgorice i ova današnja nije bogzna kako različita. Čak smo možda sada na nivou komunikacije i nešto brži, bolje informisani nego nekada“ (Ibid, 18). Da rezimiram: (post) Jugoslavija je kao sudbina od koje se ne može lako pobeći.

Politika (i) sećanja

Pre nego što se latim specifičnosti sećanja na Jugoslaviju, još nekoliko terminoloških i teorijskih pojašnjenja. Za klasika sociologije Morisa Albvaša „sećanje je u velikoj meri rekonstrukcija prošlosti do koje se dolazi pomoću podataka pozajmljenih iz sadašnjosti, unapred smišljene rekonstrukcije ili, štaviše, pomoću rekonstrukcija ranijih perioda u kojima su predstave o prošlosti već prošle promene“.⁸ Na njegovom tragu francuski sociolog Pjer Nora zapisuje, da je sećanje „uvek aktuelan fenomen, veza između nas i večite sadašnjosti“, dok je istorija „predstava o prošlosti“ (1989: 8).⁹ Za srpskog proučavaoca tih fenomena Todora Kuljića kolektivno sećanje „u različitoj meri prožima službeno pamćenje, istoriografiju i sećanje običnog pojedinca“; to je „proces sećanja i zaboravljanja kojim razvrstavamo i organizujemo naše iskustvo, mišljenje i maštu u dimenzije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (2011: 10, 13). Za njegovu holandsku koleginicu Mieke Bal kultura sećanja je „aktivnost u sadašnjosti, kojom se prošlost stalno modifikuje i iznova opisuje, iako i dalje oblikuje budućnost“; pritom ona sećanje deli na nereflektivno/spontano, narativno, kao i traumatično (1999: vii, viii).

Ja lično bih sećanje definisao kao za sadašnjost upotrebljivu prošlost, koja se pojavljuje na različitim nivoima (ličnom, grupnom), u različitim formama (spontanim, institucionalnim), medijski različito (usmeno, pismeno, petrificirano, u sistemu praznika i praznovanja, preko simbolike itd), i za različite namene (sentimentalne, kao unutrašnje bekstvo, ili instrumentalne, funkcionalne). Više nego kao snimak prošlosti, reč je o njezinoj aktuelnoj naraciji: više nego po inerciji, ona služi za kreiranje takve prošlosti koja za određene nosioce proizvodi određene efekte u sadašnjosti. Sećanje dakle nije neutralan, ili samo idejni koncept, već aktivna, performativna i po pravilu ostvarena kulturna ideja, društvena praksa i politički projekat. To nije jednostavna objektivna kopija, već selekcija prošlosti: ne rekonstrukcija prošlosti, već njena namerna konstrukcija, namenjena aktuelnim težnjama određenih pojedinaca i grupa. Ne samo misao, ili osećaj o jučerašnjem, već i njegova realizacija u određenoj praksi ili artefaktu. Sećanje je naracija, interakcija, komunikacija: nije samo integrativno prema unutra i ekskluzivna prema vani, već prvenstveno, altuserijanski rečeno, materijalizacija određene istorijske ideologije. Kraće rečeno: ne postoji nepolitično sećanje. Sećanja na prošlost su deo „režima istine“ određenog društva, koje „uveliko korača ‘ka istini’ – mislim na društvo koje proizvodi i distribuira diskurs u funkciji istine, predstavljajući se takvim i tako dolazi do određene moći“ (Fuko, 1990: 112). Znači, svako društvo poznaje hijerarhizaciju sećanja s obzirom na odnos snaga u njemu: pojedina sećanja nisu samo drugačija, već na različit način društveno relevantna, „vredna“.

Posebno je interesantna i za ovu raspravu zanimljiva podela na zvanična, odnosno institucionalna i na nezvanična, odnosno spontana sećanja. Prva bih nazvao „tvrdim“ sećanjima, jer su zapisana, štampana, ovekovečena, isklesana, monumentalizovana, podržana dekretima, romantizovana, obnavljana u mreži muzeja, galerija, nacionalnih zbirki, arhiva, školskih kurikuluma i udžbenika, spomenika, državnih znamenja (grbova, zastava, novca), sistema praznika i komemoracija, nacionalnih masovnih medija, (pre)imenovanja ulica, ustanova i nagrada, zvanične istoriografije¹⁰ itd, jednom rečju, hegemonističkih diskursa i dominantnih institucija. To su „podrške kolektivnog sećanja“, ako pozajmim srećnu metaforu ljubljanskog etnologa Božidara Jezernika (2013: 9). Na drugoj strani, „meka“ sećanja grupa i pojedinaca ostaju nekanonizovana, nezabeležena, skrivena, introvertna, koja imaju svoje medije i kanale prenošenja koji često deluju kao opozicija, ili čak alternativa, prvima.

Načini sećanja na Jugoslaviju

Više od kulturne širine sećanja na Jugoslaviju zanima me njegova ideološka dubina: sistematska, naredbodavna, nametnuta, sankcionisana ideološka dubina zvaničnog sećanja, kao i ona rasuta, heterogena, diversifikovana individualnih sećanja. Po mom mišljenju postoji 9 specifičnih načina, kako u vreme postojanja Jugoslavija, tako i nakon njihovog nestanka. Konkretnih primera za svaki od njih ima mnogo, zato ću uz svaki od njih nanizati samo nekoliko najtipičnijih, i uputiti na najrelevantnije studije koje ih podrobnije prikazuju.

Glasni diskontinuiteti sećanja

Na tlu Jugoslavije je XX vek bio posebno „doba krajnosti“, da upotrebim Hobsbawmovu kovanicu. Dramatična politička, vojna i društvena zbivanja doprinosila su lomljenju pravolinijskih i longitudinalnih kolektivnih sećanja. Dok se u državama s dugotrajnom političkom i socijalnom evolucijom i kolektivno sećanje može linearno i kumulativno razvijati, kod nas to nije slučaj: ovde nema longue durée kolektivnih sećanja, činili su se radikalni rezovi i nove periodizacije, umesto istorijskog totaliteta. Pređašnje kulture nacionalnog sećanja su se u sve tri Jugoslavije slile u jedinstvenu kulturu transnacionalnog svejugoslovenskog sećanja, da bi se od kraja osamdesetih „dejugoslovenizovala“ i ponovo razbila u pojedinačna nacionalna sećanja. S obzirom da je u hegemonističkoj interpretaciji istorije izgledalo da je sve počelo 1918. godine, ili pak 1941. godine, odnosno 1943. odnosno 1945. ili 1991. godine, i kolektivno sećanje na prethodno razdoblje smišljeno je stišavano ili proganjano iz javnog diskursa i ostajalo prevashodno na neformalnom nivou. Recimo, kraj druge Jugoslavije doneo je uništavanje mnogih spomenika NOB: samo na teritoriji Hrvatske ih je nestalo oko 3.000. Značajna je i praksa preimenovanja ulica: banjalučki kulturolog Srđan Šušnica (2015) je precizno empirijski prikazao udeo promenjenih imena tamošnjih ulica i mesta od 1992. godine.¹¹ Slično je i s državnim praznicima: gotovo se niko više ne seća i ne vaskrsava one iz prve Jugoslavije, one iz druge pamte samo starije generacije, a slave samo jugonostalgičari, a oni iz treće, nisu imali vremena ni da se prime.¹²

Zajedničko, istovremeno i separatno sećanje

U studijama polova i mladih, pre nekog vremena odomaćio se termin living together apart, živeti zajedno i istovremeno odvojeno, koji je konceptualizovao nove životne veze, partnerske ili porodične, koji deluju s distance. Pozajmiću ga i definisati kao „paralelno sećanje“, kao kolektivno sećanje sa značajnim unutrašnjim razlikama, nešto čega se sećamo zajedno u razdvojenosti, remembering together apart. Modernizacija unosi pluralizaciju i u sferu sećanja. Paralelno sećanje znači da različite uspomene u najboljem slučaju mirno koegzistiraju, u neutralnom se ignorišu, a u zaoštrenom se konfrontiraju. I u ideološki i politički sve kompleksnijim jugoslovenskim i postjugoslovenskim društvima dolazilo je i dolazi do paralelnih kompozicija sećanja: među pojedinim grupama, recimo narodima, i unutar njih samih. Na primer: jednostrana sećanja na pitanja iz Drugog svetskog rata neguju, osim saveza antifašističkih boraca i udruženja i organizacije njihovih protivnika, ovakvih ili onakvih kolaboranata: Novi slovenački savez, neoustaški pokreti i razne ravnogorske grupe.¹³ Hrvatski antropolog Vjeran Pavlaković na primeru sadašnjih komemoracija tadašnjih događaja konstatuje kako je „komemorativna kultura i dalje neverovatno politizovana i podjelena kako u nacionalnom tako i idelološkom smislu“ (2012: 166, 167). Na jednoj strani tako susrećemo negativna sećanja na socijalističku Jugoslaviju, između ostalih, sabrana na ljubljanskoj izložbi (i u zborniku) Temna stran meseca (Tamna strana meseca) iz 1998. godine, ili na beogradskoj (takođe i u zborniku) U ime naroda – Politička represija u Srbiji 1944-1953 iz 2014¹⁴ – a na drugoj, niz knjiga koje na kritički-reflektivan način, neke i na duhovit, razmatraju različite forme života u njoj.¹⁵

Paralelizam i nivelisanje sećanja u smislu bilo je malo ovako, malo onako, često je smišljena liberalna strategija zvaničnih institucija, što se recimo pokazuje po tome što visoki politički zvaničnici istog dana polažu vence na spomenike palim partizanima i kolaboracionistima, kao i tome primerenom uravnoteženom izveštavanju medija, u političkim izjavama, različitih poziva na pomirenje i slično. Memorijsko izjednačavanje fašističke i anitifašističke strane relativizuje istorijske činjenice i predstavlja prvi dubok korak revizionizma.

Borbe sećanja

Kao i svaka druga narativna forma i sećanje je stvar takmičenja i antagonizacije, dakle pitanja ko se ispravno seća. Memorijska suprotstavljanja su veoma različita: od intimnih i pijetetskih, do javnih, glasnih i gnevnih. U našem regionu je za kulturu sećanja „karakteristična sinhrona koegzistencija, pa i rivalitet različitih nacionalnih i transnacionalnih koncepata“ (Cimerman, 2012: 16). U hegemonističkim diskursima svake Jugoslavije, ili njenih naslednica je svaka prethodna (i još pre njih austrijsko i osmansko carstvo) kriminalizovana kao tamnica naroda, jasno, najviše i najpre našeg. Ne sećam se nijedne pozitivne reči bilo kog političara druge Jugoslavije o prvoj, kao ni bilo kog aktuelnog političara o ijednoj. Takve su i memorijske rekonstrukcije u različitim ideološkim aparatima: školski udžbenici u drugoj Jugoslaviji su vrlo malo podučavali o prvoj, kao što sadašnji vrlo malo podučavaju o bilo kojoj Jugoslaviji. Beogradska istoričarka Dubravka Stojanović piše o „tihoj vatri udžbenika istorije kao izvoru konflikata“ i na primeru srpskih uverljivo prikazuje zanemarivanje i potiskivanje jugoslovenskih dimenzija srpske istorije, naravno, s obaveznom nacionalnom samoviktimizacijom i istorijskom esencijalizacijom, nivelisanjem problematičnih istorijskih ličnosti i događaja, militiarizacijom istorije, etnocentrizmom i ksenofobijom (2010: 85-158; pogledati i Kuljić, 2011: 156-183).

Na drugoj strani, kontra-sećanje ljudi kvari novo diskurzivno jednoumlje vladajućih institucija. Ono za proučavaoca američkog pop-kulturnog sećanja Đorđa Lipsica „nije negiranje istorije, već odbacivanje njenih lažnih prioriteta i hijerarhijskih podela“ (1997: 223).¹⁶ Ilustrovaću to s nekoliko podataka iz istraživanja javnog mnjenja. U istraživanju srpske agencije Tvoj stav iz avgusta 2010. 82,95% anketiranih državljana Srbije je tvrdilo da su u bivšoj Jugoslaviji lepo živeli (samo 17,05% da nije): i 51,14% želi njenu obnovu, a 48,86% ne.Tvoj stav, pristupljeno 25. decembra 2015." title="">¹⁷ Hrvatski Jutarnji list 25. juna 2011. izveštava da žitelji Zapadnog Balkana tako ocenjuju svoj život: da se 2011. živi bolje nego 1991. uvereno je 26,5% stanovnika Slovenije, 24,8% Hrvatske, 15,4% Srbije i 12,1% Bosne; a da se živi lošije 68,6% državljana Srbije, 59,1% Bosne, 43,6% Hrvatske i 38,6% Slovenije.Jutarnji list, pristupljeno 25. decembra 2015." title="">¹⁸ Istraživanje iz 2011. sprovedeno među žiteljima Zapadnog Balkana rođenim 1971. i 1991. godine pokazalo je da bi, po njihovom mišljenju, život bio bolji u državi koja bi postojala danas na način na koji je nekad postojala socialistička Jugoslavija za 81% anketiranih iz Republike Srpske, 69% iz Srbije, 65% iz Crne Gore, 62% iz Makedonije, 58% iz Federacije BiH, 30% iz Hrvatske i 25% sa Kosova.

Najveću kulturnu bliskost (muzika, literatura, umetnost, zabava) s drugim zapadnobalkanskim narodima osećaju na Kosovu (58%), u Makedoniji (50%), u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i u Albaniji (između 44 i 39%), a najmanju u Hrvatskoj (28%).20 years after 1991. Tales of Two Generations, pristupljeno 26. decembra 2015." title="">¹⁹ U januaru 2015. je u anketi prethodno spomenute srpske agencije 64,81% respondenata izabralo Titov samoupravni socijalizam kao politički sistem koga bi želeli u eventualnoj budućoj Jugoslaviji. Zanimljivo je da prema istraživanju iz februara iste godine više anketiranih državljana Srbije zna tekst himne SFRJ od himne Srbije (81,3% prema 68,29%) i raspored boja na zastavi SFRJ od onog na zastavi Srbije (83,7% prema 80,49%). Indikativni su takođe rezultati ankete među državljanima Hrvatske i Bosne i Hercegovine starijim od 45 godina, dakle onima s jugoslovenskim iskustvom, u proleće 2015: 92% onih iz Bosne i 86% iz Hrvatske tvrdi da je život u SFRJ bio bolji od sadašnjeg. Tito je pozitivna istorijska ličnost za 65% anketiranih iz Bosne i 40% iz Hrvatske.Moje vrijeme, pristupljeno 25. decembra 2015." title="">²⁰ Jednom rečju, razlika u odnosu na zvanično sećanje na jugoslovansku strahovladu je više nego očigledna.

Dijalektika sećanja i zaborava

Svaka politika sećanja istovremeno je i politika zaborava. Dinamika promena na području Jugoslavije nalagala je ubrzanu dijalektiku sećanja i amnezije: kako se nečeg trebalo sećati, trebalo je takođe nešto i zaboraviti. Efekat klatna: u vreme Jugoslavije, „zvanično“ se zaboravljalo na prejugoslovenske, antijugoslovenske ili nejugoslovenske tradicije, kao što se nakon njenog raspada „zvanično“ zaboravlja na jugoslovenske. Stariji primer za to su spomenici palim borcima. U prvoj Jugoslaviji su pobednicima (Srbija i Crna Gora) s ponosom podizali, a poraženima (nekad habzburški Južni Sloveni) nisu.

Sadašnja vladajuća politika u Hrvatskoj oslanja se na amneziju, a u Srbiji na protivrečnu mešavinu amnezije i integracije, konstatuje antropolog savremenog Balkana Stef Jansen (2005: 256); sličnu kombinaciju oktroisanog zvaničnog sećanja, lustriranja delova kulturnog sećanja i smišljenog zaborava možemo uočiti i u drugim naslednicama. A prisilna se amnezija u takvoj dijalektici uvek vraća kao bumerang. Revanšizam potlačenih nacionalnih kultura sećanja tokom trajanja Jugoslavija bio je očigledan nakon njihovog raspada: tokom Drugog svetskog rata i ponovo tokom ratova devedesetih. Zatrvena i tabuizirana traumatična sećanja vraćaju se osnažena: setimo se primera memoarske opsednutosti Jasenovcem i Blajburgom, atentatima na Stjepana Radića i kralja Aleksandra, sudbinama Alojzija Stepinca i Draže Mihajlovića, oslobođenjem ili okupacijom 1918, 1941, 1945 i 1991. godine itd. U tim memorijskim pretumbacijama nekadašnji junaci postaju zločinci – i obratno, nekadašnji zločinci – junaci; nekadašnja dostignuća, zablude – i obratno; bivša država, tiranija – i obratno. Na slovenačkoj nacionalnoj televiziji upravo se emituje serija razgovora o stradanju Slovenaca od partizana i kasnije, u socijalističkoj državi, pod naslovom Svedoci, čiji format i dikcija podsećaju na radio emisiju iz sedamdesetih pod naslovom Još pamtite, drugovi? koja je – obratno, slavila partizane i posleratno uređenje.

Upotrebljiva sećanja

Instrumentalizovanje sećanja predstavlja njegovu sistematsku upotrebu u dostizanju tačno određenih ciljeva – političkih, popkulturnih, komercijalnih itd – u sadašnjosti. Ukratko, prošlost prodaje, past sells. U slučaju Jugoslavije to se događa na različite načine. U politici: u Bosni i Hercegovini su muzejskim zbirkama posvećenim sećanju na NOB dodali krila koja to pitanje povezuju s onim iz 1992-1995 (u Republici Srpskoj se partizanski otpor povezuje s otporom bašnjačko-hrvatskoj strani tokom poslednjeg rata, a u Federaciji BiH se isto tako partizanski otpor povezuje s onim protiv srpske strane, tokom poslednjeg rata). Revizionistička mantra boračkih organizacija u Sloveniji je da bez partizanstva ne bi bilo ni samostalne Slovenije. Slično je u Makedoniji, gde se uspostavlja kontinuitet otpora Kruševske republike 1903. s partizanskim otporom 40 godina kasnije. Hrvatski predsednici Stjepan Mesić i Ivo Josipović pokušali su da povežu „multietnički antifašizam iz 1940-ih i etnocentrični i šovinistički Domovinski rat iz 1990-ih kao delove iste oslobodilačke strukture i kao jednako važne stubove hrvatske državnosti“ (Kuljić, 2011: 84). U popkulturi: sećanja na Jugoslaviju u obliku jugo-rok, ili jugo-pop melosa prisutna su u oldies-goldies bendovima i kod pojedinih izvođača (Zdravko Čolić, Neda Ukraden, Novi fosili, Zabranjeno pušenje i slično), a i kod novih jugonostalgičnih bendova (Rock Partyzani, Zaklonišče prepeva i slično). U oglašavanju: retke preživele jugoslovenske trgovačke marke i proizvodi, kao što su Životinjsko carstvo, Vegeta, Gorenje, Cedevita ili Domaćica keksi uspešno prodaju uspomene na ta vremena. Kokta je tako još uvek piće naše i vaše mladosti. U svim velikim trgovinskim lancima Lidl, Hofer, Interspar i Mercator ti su artikli uključeni u prodajne akcije tipa Sedmica nostalgije. U dizajnu: sećanje na socijalistički dizajn je u srži novih retro kultura i vintage stilova. U njima nalazimo estetiku borosana, Topera i Rašice zimske odeće, Tomos mopeda, fiće i još mnogo čega, kao naravno i delova uniformi JNA.

Jedna istorija, više sećanja

Na jednoj strani istoriografija, kaže slovenački sociolog Rastko Močnik (2008: 46), često zapada u „retroaktivno legitimiranje“. U tom je smislu zanimljivo upoređivati postavke u glavnim istorijskim muzejima u postjugoslovenskim prestonicama, znači kanonizovano sećanje država naslednica, odnosno primere kako „istoricizam oslikava ‘večnu’ sliku prošlosti“ (Benjamin, 1998: 223). Beogradska istraživačica jugonostalgije Milica Popović (2016) u svojoj uporednoj studiji istorijskih muzeja u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani uverljivo pokazuje da Muzej istorije Jugoslavije nastavlja s negovanjem sećanja na nekadašnju državu, kako sa stalnom postavkom, tako i s povremenim izložbama; Hrvatski istorijski muzej i Muzej novije istorije u Ljubljani se pak, u velikoj meri distanciraju od jugoslovenske prošlosti i, nacionalni su muzeji.²¹ Sarajevski Muzej istorije Bosne i Hercegovine nema stalnu zbirku koja bi se bavila jugoslovenskim decenijama, već samo odeljke koji pokrivaju poslednji i pretposlednji rat, dakle godine 1992-1995 i 1941-1945. Prema dosta uravnoteženoj postavci Državnog muzeja Crne Gore na Cetinju, Crna Gora je 1918. izgubila svoj državni identitet, 1945. godine zaokružila međuratni proces k obnovi svog državnog identiteta, a 1992. se na referendumu opredelila za život u zajednici sa Srbijom. Najrevizionističkiji (i u samoj postavci groteskan) izvesno je novi, 2011. otvoren Muzej makedonske borbe za suverenost i nezavisnost, koji jugoslovenski period predstavlja kao najteži u istoriji makedonskog naroda.²² Da rezimiram: muzeizirana nacionalna sećanja se od devedesetih manje/više/potpuno „dejugoslavizuju“.

A na drugoj strani, „višesmerna sećanja“, po mišljenju američkog istraživača sećanja na holokaust Majkla Rotberga (2009: 12), „polazi od toga da je kolektivno sećanje delimično rasterećeno isključivih verzija kulturnog identiteta i prihvata da sećanje i preseca i povezuje prostorno, vremenski i kulturno različita mesta“. U postjugoslovenskom vremenu vrvi od primera takvih transnacionalnih sećanja, neortodoksnog, neisključivog pluralizma sećanja o istoj prošlosti i to u različitim medijima: u dokumentarcima,²³ humorističkim serijama,²⁴ jugonostalgičnoj muzici,²⁵ u pozorištu²⁶ i na televizijskom kanalu Klasik TV sa sedištem u Zagrebu, koji emituje jugoslovenske filmove i druge emisije, ili u Jugotonu TV sa eks-jugoslovenskom muzikom. Na zidovima gradova od Vardara pa do Triglava isto tako danas možemo naći mnoštvo jugofilnih i jugofobnih grafita i street arta (Velikonja, 2016). Ako i obrnem istraživačku perspektivu i pod mikroskop stavim uspomene samih ljudi, nalazim sličnu višesmernost sećanja i nostalgije, na primer, među korisnicima društvenih mreža i internetnih pričaonica, na blogovima i na internet stranicama. Isto je i u spomen-knjigama, postavljenih u muzejima događaja iz Drugog svetskog rata u različitim delovima bivše Juge.²⁷

Nostalgija kao „uspomena minus bol“

To je najkraća definicija nostalgije, koju je sredinom sedamdesetih uveo američki kolumnista Herb Caen, a ja bih dodao još jednu: „retrospektivna utopija“. Naracija nostalgije je uvek antietička (na jednoj strani lepše juče, na drugoj ružnije danas), njena dikcija je melanholična i gorko-slatka, njen odnos prema sadašnjosti je eskapističan (u intimističkoj žudnji za nestalim), ili pak kritičan i restitutivan). Nostalgija je romantizirana priča o idealizovanoj prošlosti koja kao takva nikad nije postojala: o idealizovanima nama, kakvi nikad nismo bili: i o onoj prošlosti koja je imala budućnost. Ali ne treba zanemariti njene društvene potencijale: to nije samo sentimentalna bajka ljudi koji se ne moraju pomiriti sa sadašnjošću (luzera tranzicije, da citiram grubu oznaku antinostalgičara), ali moguće, i jaka kulturna i politička snaga s praktičnim efektima u svom okruženju.

Jugonostalgija se pojavljuje bez obzira na, zapravo upravo zbog etnonacionalističkog i neoliberalnog damnatio memoriae u državama naslednicama, i slična je drugim crvenim nostalgijama koje se još od devedesetih pojavljuju od Baltika do Balkana, od Češke do nekadašnjih sovjetskih republika. To je (ne)reflektivan otpor – pasivan, sentimentalan, ili pak, aktivan, glasan – najpre, sistematskoj demonizaciji, ili bar smišljenoj amneziji jugoslovenske ere tih naroda, i drugo, novim tragedijama, nepravdama i eksploataciji koje su doneli demokratija, nezavisnost i tržišna ekonomija. Jansen konstatuje da su glavne teme jugonostalgije zajednički (pop)kulturni prostor, odnosno „dom“, bolja vremena i normalni život (2005: 223–250). Najpre, tokom traumatičnih devedesetih pojavljivala se neformalno, ispotiha i prikriveno, kod kuće i u zatvorenim grupama, da bi se tokom poslednjih 10, 15 godina probila i u mainstream diskurse, prakse i u institucije. A oznaka jugonostalgičar ostaje upotrebljiva psovka za levičare u aktuelnim političkim obračunima.²⁸

Nostalgiju za jugoslovenskom prošlošću danas nalazim praktično na svakom koraku: u medijima, oglašavanju, u potrošačkoj i popularnoj kulturi, u turizmu, u urbanim kulturama, čak i na alternativnim scenama. Jugonostalgičari u državama naslednicama, kao i u dijaspori²⁹ se udružuju u društva/klubove Josip Broz Tito (samo u Bosni i Hercegovini ih ima više od 40). U Makedoniji imaju čak političku stranku Savez levih Titovih snaga. Ponovo ću iz mnoštva odabrati nekoliko primera. Toponimi jugoslovenskog sećanja, Norajevi lieux de memoire (tipa Dedinje, Dražgoše, Tjentište, Brioni, Kumrovec, Jablanica, itd), kao „vrhunska otelotvorenja memorijalne svesti koja je jedva preživela jedan istorijski period koji priziva sećanje jer ga je napustilo“ (Ibid.: 12), postali su poslednjih godina unosna destinacija nostalgičnih hodočašća. Dalje, po nekadašnjim jugoslovenskim republikama kruži više rezonantnih i dobro posećenih izložbi, koje prikazuju tadašnji svakodnevni život, popularnu kulturu, modu i sport u izrazito pozitivnom svetlu. Spomenuću onu koja je 2013. godine najpre bila na uvidu u Beogradu pod znakovitim naslovom Živio život, u Ljubljani (u najvećem ljubljanskom trgovačkom i zabavnom centru BTC City!) kao Izložba lepog života od ’50 do ’90, godinu kasnije u Podgorici, ponovo kao Živio život (i opet u nekom trgovinskom centru). Krajem 2014. godine je u Beogradu, a potom u Sarajevu i Ljubljani organizovana slična izložba, tog puta o modernizaciji svakodnevnog života i slobodnog vremena u Jugoslaviji pod naslovom Nikad im bolje nije bilo.

Ti nostalgični preživeli ostaci ukazuju na dve stvari: da Jugoslavija „nije bila samo skupina konstitutivnih nacionalnih kultura, već da je tokom svog sedamdesetogodišnjeg postojanja uspela da stvori nadnacionalni, zajednički kulturni sloj svih Jugoslovena“ (Milutinović, 2013: 75). I da je jugoslovenstvo u smislu specifičnog kulturnog sinkretizma i društvenog kosmopolitizma naroda i društvenih grupa koje tu žive prethodilo Jugoslaviji kao državi, dakle, kao političkoj zajednici, opstajalo u njoj u različitim formama, i da ju je nadživelo nakon njenog kraja 1991. odnosno 2006.

Iz knjige „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2017. Deo projekta YU Historija.

Peščanik.net, 21.08.2019.

1. Ideološki rečnik kao i naslove knjiga i filmova navodim u italiku.
2. U hrvatskom ustavu je čak zapisana zabrana pokretanja postupka „udruživanja Republike Hrvatske u savez s drugim državama u kojem bi udruživanje dovelo ili moglo dovesti do obnavljanja jugoslavenskog državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne saveze u bilo kojem obliku“.
3. Ona od 2005. pokriva svih 6 nekadašnjih jugoslovenskih republika.
4. S važnom razlikom: Zapadni Balkan za diplomate znači države nekadašnje Jugoslavije minus Slovenija plus Albanija, a u auto-kartama nalazimo svih sedam država naslednica Jugoslavije.
5. Od 2013. sve republike osim Slovenije.
6. Od 2008. na početku su u njoj učestvovali crnogorski, hrvatski i slovenački klubovi.
7. I nastavlja da „Jugoslavija u kulturnom smislu ne samo da se nije raspala, nego se ne može raspasti ni uz pomoć najgoreg nacionalizma“ (Ibid).
8. Drugačije kazano, „sećanje je predstava zapretena drugim predstavama, generička predstava, koja je prenesena u prošlost“ (Ibid: 71).
9. I još: sećanje „je u neprekidnoj evoluciji, otvoreno za dijalektiku sećanja i zaborava, nesvesno svojih brojnih deformiteta, podložno manipulaciji i prisvajanju“ dok je istorija „rekonstrukcija, i to uvek problematična i nepotpuna, onoga čega više nema“ (Ibid).
10. „Istorija je sećanje država“, zapisao je jednom Henri Kisindžer (1973: 331).
11. „Srbizirano“ je 47,06% imena ulica u centru Banja Luke, 30% u predgrađu i 9,68% imena mesta u ruralnim područjima. U centru grada je pre bosanskog rata etničko imenovanje ulica bilo sledeće: 30,8% odsto bilo ih je po etnički neutralnim ličnostima, 28,1% po srpskim, 21,2% po muslimanskim i 13,7% po hrvatskim. Posle rata preovladale su srpske ličnosti sa 69,4%, opao je udeo etnički neutralnih (20,3%), hrvatskih (3,2%) i bošnjačkih (1,1%).
12. Poređenje njihove transformacije u doba tranzicije, pogledati u zborniku Šarić, Gamelgard, Ra Hauge (2012).
13. S tim u vezi pomenuću dokumentarni film Sretna zemlja (Goran Dević, 2009) koji uporedo prati majsko hodočašće privrženika ustaškog pokreta na komemoraciju u Pilbergu/Blajburgu i titostalgičara u Kumrovec na proslavu Titovog rođendana.
14. Prvi je uredio Drago Jančar (Založba Nova revija, Ljubljana, 1998), a drugi je napisao Srđan Cvetković (Evro book, Beograd, 2014).
15. Spomenuću samo neke: Iris Andrić, Vladimir Arsenijević, Đorđe Matić (ur.), Leksikon Yu mitologije (Rende, Beograd, Postscriptum, Zagreb, 2004); Renate Hansen-Kokoruš (ur.), Facing the Present: Transition in Post-Yugoslavia – The Artist View (Verlag dr Kovač, Hamburg, 20144); Slavenka Drakulić, How We Survived Communism and Even Laugh (Norton, London, New York, 1992); Dejan Novačić, SFRJ – Moja dežela (Orbis, Ljubljana, 2003); Lazar Džamić, Cvjećarnica u Kući cveća – Kako smo usvojili i živeli Alana Forda (Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, Heliks, Smederevo, 2012); Tanja Petrović, Jernej Mlekuž (ur.), Made in YU, (Založba ZRC, Ljubljana, 2016) i Martin Pogačar, Fičko po Jugoslaviji – Zvezda domačega avtomobilizma med cestama in spomini (Založba ZRC, Ljubljana, 2016).
16. Kontra-sećanja „traže u prošlosti skrivene događaje isključene iz dominantnih narativa“ i „traže reviziju postojećih narativa nudeći nove poglede na prošlost“ (Ibid: 203, 214).
17. Tvoj stav, pristupljeno 25. decembra 2015.
18. Jutarnji list, pristupljeno 25. decembra 2015.
19. 20 years after 1991. Tales of Two Generations, pristupljeno 26. decembra 2015.
20. Moje vrijeme, pristupljeno 25. decembra 2015.
21. Stalna zbirka u potonjem naslovljena je Slovenci u XX veku i ima, po mom mišljenju, nekoliko ozbiljnih nedostataka. Ulazak u Jugoslaviju je na panou, recimo, opisan kao nedobrovoljan: Do udruživanja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca na centralizovanoj osnovi i u suprotnosti s prevlađujućim slovenačkim željama, došlo je 1. decembra 1918. U zbirku je delimično uneta spomenuta izložba Mračna strana meseca, koja opravdano upozorava i kritikuje nasilje socijalističkog sistema nad protivnicima, a na veoma tendenciozan način (s potpisima pod eksponatima tipa Boljševički rasizam, ili Partijski raj i partijski pakao, ili Vladavina tajne političke policije, partijske rukovodioce naziva crvenim baronima i slično). Proizvodi slovenačke industrije iz tog doba razbacani su u industrijski kompostnik, a fotografija iz osamdesetih prikazuje gužvu pred trgovinom, što implicira nestašice u vreme socijalističke Jugoslavije. Period osamostaljenja, demokratizacije i evropeizacije je isto tako prikazan nekritički, čvrsto se držeći zvanične interpretacije istorije, bez spominjanja novih pogrešaka i problema (kao što su porast ksenofobije, razgradnja socijalne države, tajkunsko otimanje nekad zajedničke imovine, novi – da upotrebim isti izraz – baroni, socijalni i politički neredi, repatrijarhalizacija, pauperizacija i isključivanje /nigde, recimo, nisu spomenuti izbrisani, diskriminacija Roma i pripadnika drugih manjina, konačno ni bodljikava žica protiv izbeglica od 2016, da nedovoljnu reprezentativnost žena i ne spominjem/). Nažalost, više apologija postojećeg, nego (samo)kritičan pogled unazad.
22. Sa punim imenom Muzej makedonske borbe za suverenost i nezavisnost – Muzej VMRO – Muzej žrtava komunističkog režima. U tom smislu je neslavno sličan budimpeštanskoj Kući terora i praškom Muzeju komunizma.
23. Da spomenem srpsku dokumentarno-zabavnu seriju SFRJ za početnike (scenarista Radovan Kupres, od 2011. dalje) i dokumentarce U ratu i revoluciji (Ana Bilankov, 2011) i Moja Jugoslavija (Miroslav Nikolić, 2004) o imaginarnoj „četvrtoj Jugoslaviji“.
24. Dobar primer je hrvatska televizijska serija Crno-bijeli svijet (Goran Kulenović, od 2015. dalje).
25. Za slovenački primer, pogledati Hofman, 2015 i Velikonja, 2013. Ustanovio sam da su najčešći narativi sećanja u takvoj muzičkoj produkciji antifašizam, multikulturalizam, socijalna pravda, Tito, solidarnost i socijalistički easy living.
26. Spominjem značajnije predstave: pulski Leksikon YU mitologije (Oliver Frljić, 2011), ljubljansku Jugoslavija, moja domovina (Ivica Buljan, 2015), beogradsku Rođeni u Yu (Dino Mustafić, 2012) i ljubljansku stend-up monokomediju Perice Jerkovića Rođen u Jugi (2009).
27. Tokom svojih terenskih istraživanja kolektivnog sećanja na Jugoslaviju i jugonostalgiju prebirao sam ih po muzejima tog doba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Iz mnoštva, navodim samo nekoliko indikativnih zapisa: Ovo treba čuvati i nikad ne zaboraviti; Hvala Bogu da neko čuva stare uspomene da mogu drugi naraštaji ovo pogledati kao što sam ja; Lijepe uspomene na SFRJ! Stara dobra vremena!!! i Nikada ne treba zaboraviti ono s čime smo živjeli.
28. Pojam jugonostalgija važi samo za drugu Jugoslaviju, ne i za prvu (ili u srpsko-crnogorskom slučaju još i za treću). Kuljić navodi rezultate ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji iz 2010: na pitanje „Kada je ovoj zemlji bilo najbolje?“ njih 81% je izabralo vreme socijalizma, 6% devedesete i samo 3% međuratni period (2011: 129).