Svedočili smo protekle nedelje još jednom u nizu predsedničkih javnih nastupa obeleženih najjeftinijom demagogijom. Cifre, procenti, primeri, praznoslovlje. Sve kako bi, po ko zna koji put, ovaj narod preveo žedne preko vode. Obmanuo. Slagao. Zaludeo. Poturajući mu rog za sveću. Nudeći mu najbednije mrvice sa svoje raskošne sofre, prikazujući to kao fabulozne mere za poboljšanje standarda života.
A ono laž do laži. Koještarija do koještarije. Besmislica do besmislice.
Primera radi, hteo je da nam dokaže da je zaduživanje s kamatnom stopom od sedam i po odsto fenomenalno povoljno. I to za šta? Za gotovinski kredit. Ma, nemoj!
Priupitao bih te nešto, žalosni predsedniče Srbije: ti kad uzimaš zajam u ime svih nas za svoje hvalisanje i reklamu, ali ti je i tad sedam i po odsto povoljna kamatna stopa? Možda ti to i odgovara s obzirom na minornu činjenicu što taj dug nećeš ti otplaćivati nego mi, sve građanstvo Srbije. Svaki živi stvor što u ovoj Srbiji živi, to jest životari, jedva sastavlja kraj s krajem. Zaista ogromno dostignuće: sa zelenaških 12 odsto na paprenih sedam i po odsto kamate. Alal vera, majstore! Bravo! Svaka čast!
Hteo si i da nas ubediš kako je poskupljenje struje u stvari u našu korist. Samo što mi to, obični smrtnici, ne razumemo, pa ćeš nam ti objasniti. Mi smo suviše glupi za tu tvoju višu matematiku u kojoj je više manje, a povećanje cene pozitivna stvar. I za ovo ti čestitam od srca.
„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“, kaže jedna narodna izreka. Taj besraman populizam je palio ranije bar kod nekih ljudi u Srbiji. Kod onih ubogih i neukijih. Lako je prevariti naivnog i prevesti ga žednog preko vode. Lako je kukavca obrlatiti slatkim rečima i praznim obećanjima. Ama je grehota. Golema grehota. Najzad je i ovaj najsiromašniji sloj ovdašnjih žitelja shvatio da se radi o prostačkoj podvali. Da u stvarnosti ništa nije onako kako predsednik sa TV ekrana predstavlja na svojoj skupocenoj kineskoj tabli. Kinezi mu je poklonili. Mora da im je „rikao na Božić“ (opet jedan narodni izraz) kad ga tako bogato čašćavaju.
Nema odvratnije pojave od vlastodržačke demagogije. Za predsednika Srbije najfinija vina, magareći sir, pečene ševe, luksuzna garderoba, farmerke od dve hiljade evra. Za narod – ono što čusmo iz predsedničkih usta pre neki dan. Sa sve grafikonima, šablonima, tabelama… Naučni pristup, nema šta. Čovek sve drži u malom prstu. U sve se meša. Kao margarin (koji on, dabome, ne jede; jede samo francuski puter uz kavijar ili tatarski biftek).
Gle, i poziva na razgovor. On bi sad da debatuje. Da se nadgornjava. On bi da se s decom nadmudruje. Naravno, pred očima najšireg gledališta. Na svim TV kanalima i svim elektronskim portalima istovremeno. U fer i poštenoj raspravi: pola vremena njemu, pola svim ostalim. On da se dere i arlauče, oni pomno da ga slušaju.
Oduvaše ga studenti „na keca“. „Raspiši izbore“, odgovoriše mu. Bolje bi bilo: „Podnesi ostavku“, ali i ovo je dobro. Tako treba s njim. Tako i nikako drukčije. Direktno i bez zazora.
On i dalje hapsi, zlostavlja, maltretira, a predlaže verbalno sučeljavanje u sopstvenoj režiji i pod sopstvenim pravilima. Čudi me da nije pozvao na boks meč kao onomad Idi Amin Džulijusa NJererea. Možda misli da bi se time problem u Srbiji rešio. Ko koga nokautira. Onesvesti i baci na pod. Uz uslov da se u njegovo ime i za njegov račun bije neko od njegovih huligana dok će mu on biti sekundant u ćošku. On uvek zna šta i kako treba, samo da prljav posao obavi drugi. NJegov posilni. NJegova produžena ruka.
Dakle, nastavlja se ova loša i turobna pozorišna predstava. Predstava sa pretnjama i motkama. Sa statistima pod maskama, policijom koja to nije, predsednikom na čelu uličarske bande. Dokle, pobogu Bože? Dokle?
Kod ovog predsednika skoro sva politika se svodi na estradu. Na šou. Na cirkus. Rđavu estradu. Rđav šou. Rđavo glumatanje. Maliciozan i potcenjivački. A ono što nije estrada, šou i cirkus, to je gola sila. Ogoljeno nasilje. To su horde bezumnika i maloumnika, siledžija i sociopata, u pobesneloj jurnjavi za svakim studentom ili građaninom, studentkinjom ili građankom, što protestuje protiv njega. Svakog što je u pobuni protiv njegove uzurpacije vlasti i zloupotreba ma koje vrste. Ne bi li se ućutkao otpor, zavela strahovlada, zacario njegov teror.
„Doživotni predsednik“, to je njegova potajna želja. Njegova čežnja i njegov naum. On bi da vlada večno. Da bude biran za svagda. Kao svojevremeno Broz. On se, potpisujem, svog prestola na Andrićevom vencu, svojom voljom neće odreći. Niti će se okaniti ružne navike dahijanja Srbijom. Laganja, mistifikovanja, manipulisanja. Batinanja i maltretiranja. Teranja ljudi na poklonjenje i povinovanje. Jer, on je, u svom mahnitom doživljaju sebe, nezamenjiv i neponovljiv. Ali podsvest mu dobuje. Taj unutrašnji glas, taj prokleti glas iznutra, mu uporno ponavlja: „Nisi najbolji i nikad nećeš biti. I politički tatko ti je bolji od tebe. I rođeni brat ti je bolji od tebe. I…“
„Umukni! Umukni! Neću da te slušam. Lažeš! Lažeš! Ko pas lažeš! Ja sam najbolji! Ja i samo ja! Ni kralj Aleksandar mi nije ravan! Ni Tito, ni Milošević! Niko! Umukni, čuješ li! Ni da pisnuo nisi! Dostaaaa!“
A glas odjekuje:
„Znaš dobro da nisi. Znaš da si prosek, autsajder, nebitan. Znaš dobro da tu gde si nisi došao svojom zaslugom. Znaš istinu. Ništa ti ne vredi odricanje. Sebe prevariti ne možeš.“
„Jesam, jesam! Umukni već jednom!“ Umukni, upozoravam te. Inače ću ove moje lojaliste i na tebe nahuškati, pa će te oni dokrajčiti, đubre izdajničko!“
Šta smo mi, poštovani čitaoče, Bogu zgrešili da ovo moramo trpeti? Da podnosimo torturu i primamo bednu crkavicu? I gledamo ovog mediokriteta kako nam kapu kroji godinama. Vedri i oblači našim životima i našim sudbinama.
Dozlogrdilo je. Dodijalo. Doteralo cara do duvara. Prešao je sve mere i granice. Pretera. Prekardašio. Što je mnogo, mnogo je. Što je previše, previše je.
Zar je toliko teško reći mu pravo u oči: „ODLAZI“?
Subota, 1. novembar ove 2025. trebalo bi da je taj dan. Morao bi biti. Kucnuo je poslednji čas.
Mala napomena za kraj:
„Nepomenik“ je izraz koji je vladika Nikolaj Velimirović koristio za jugoslovenskog predsednika kraljevske vlade Milana Stojadinovića tridesetih godina prošlog veka. Neobaveštenima na znanje.
Preuzeto sa Danas.rs