<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Marko Vidojković: Zovite me Himars

Kad se ima u vidu učestalost, intenzitet i brojnost građanskih pobuna u Srpskoj, ishod rata “države” protiv novinara je jasan.

12. mart 2023, 7:42

Kada su pravljeni planovi za relokaciju, izrazio sam želju da to ne bude predaleko. Hteo sam da budem na dva do tri dana jahanja udaljen od Beograda, kako bih mogao povremeno da upadnem na “neprijateljsku” teretoriju, snimim “Dobar loš zao” i odmah zapalim nazad na sigurno, iz logora kojim gazduje najgori ljudski ološ.

Rekli su “Nema frke, samo gledaj da tamo ideš što ređe, a kad ideš, javljaćeš, u tim i tim vremenskim razmacima, na te i te brojeve, putem tih i tih apklikacija, da si dobro. Ukoliko se ne javiš, dižemo uzbunu.” Zahvalio sam se na ovom bezbednosnom protokolu i do sada sam jedanput uspešno izveo ovu uskočku akciju.

Moji spasioci, kao i ja, uopstalom, nisu smatrali da je opasnost od fizičkog napada, otmice ili nečeg sličnog bila presudna za moj slučaj, iako svakako postoji. Njih je, prevashodno, brinuo moj način života pod neperkidnim režimskim kampanjama, stotinama uvreda i desetinama nerešenih pretnji.

Dve godine na gajbi, u sredini punoj korumpiranih zlikovaca, od kojih bi mi možda i neko kome sam privatno gotivan, razbio glavu, samo ako mu se dovoljno plati, okarakterisane su kao pokušaj ubistva. Glavni prioritet bio je obezbediti nam normalan život, mogućnost da slobodno izlazimo napolje, tamo gde me niko ne prepoznaje, a na meni je da odlučim šta ću sa tom slobodom raditi.

Nije bilo sumnje šta ću - nastaviću da radim ono što sam radio i pre relokacije. Pisaću kolumne i snimati podkast. Nikome nijednog trenutka nije padalo na pamet da treba da prestanem sa svojim poslom, štaviše, ohrabren sam da sa njime nastavim da se bavim, što sam shvatio kao mogućnost da raspalim svom silinom po svemu što zaslužuje da bude raspaljeno.

Kada sam podržao kampanju NUNS za pomoć novinarima koji trpe napade, #naprvojliniji, samog sebe proglasio  sam za veterana borbe na prvoj liniji srpskog novinarskog fronta, unapredivši se u artiljerijsku podršku. Kao američki raketni sistem himars - daleko sam, al’ rečima gađam govna pravo u male mozgove. A onda se nadišem svežeg vazduha.

Nije samo Srbija bojno polje u ovom našem dugogodišnjem novinarskom ratu, u kome je protivnik brojniji, naoružan i opasan, u kom protivnik poseduje sve poluge vlasti i armiju govnara, koja će za koru buđave mandarine poslušati svako naređenje. Naše bojno polje je ceo “srpski svet” - ruska umotvorina, podržana od izdajnika srpskog naroda. Opasno je biti novinar u Srbiji, opasnije u manjim nego u većim mestima, najopasnije u najmanjim mestima. Lokalni uzbunjivači i pisci vesti na malim regionalnim portalima, najebavaju najviše.

Njihova stradanja jedva su vidljiva široj javnosti Na kapilarnom nivou treba iseći gume, zapaliti kola, pretiti, razbijati glave i maltretirati porodicu svakom ko zatalasa. U malo većim sredinama malo je lakše. Kad kažem malo većim, mislim samo na Beograd, jer sve ostale sredine dovoljno su male da se mogu uaklupiti u prethodni pasus. Kad kažem Beograd, mislim na Beograd preko dana, u društvu biber spreja, po mogućstvu ne najuži centar grada, tržne centre i druga okupljališta režimskog šljama.

Šta tek reći za sever Kosova? Ili za Crnu Goru, gde bukvalno ne znaš na koga ćeš naleteti na ulici, jer svi izgledaju i govore isto i nemaš pojma odakle može da doleti šljaga. A šta tek kazati za Republiku Srpsku čija je Vlada drugog marta usvojila izmene Krivičnog zakonika kojima se kao krivična dela uvode uvreda i kleveta. Evo šta o tome kaže ministar nepravde “Mini Rusije”, zaboravio sam mu ime:

“Uvreda je prvo krivično djelo, a eksplicitno se kaže: Ko uvrijedi drugoga, kazniće se novčanom kaznom od 5.000 do 20.000 KM. Ako je to učinjeno putem štampe, radija, televizije ili drugih sredstava javnog informisanja ili na javnom skupu ili na drugi način, zbog čega je uvreda postala dostupna većem broju ljudi, kazniće se sa kaznom od 10.000 do 50.000 KM.”

Dodao je da, kada je rieč o kleveti – ko drugome prenosi ili iznosi nešto što je neistinito, što može škoditi njegovoj časti ili ugledu, znajući da je to neistina, kazniće se novčanom kaznom od 8.000 do 30.000 KM. To vam, praktično, znači da je ovo jedna od mojih poslednjih kolumni za Buku, jer je verbalni delikt i finansijsko ubijanje medija provereni način tirana poput Miloševića i Putina da ućutkaju i poslednji kritički glas.

Kad su se novinari pobunili protiv ovog zločina nad slobodom govora, zli medved ih je nazvao “spodobama”, a to, naravno, u ovakvim antidruštvima, nije bilo dovoljno, pa je neko naredne noći Saletu Trifunoviću, uredniku Buke i novinaru Nikoli Morači izgrebao kola. Nije ih, međutim, izgrebao u stilu prošao pored kola i povukao ključem preko vrata, nego ih je bogme izgrebao kao da je godzila prešla preko njih.

Kamere za nadzor su snimile jednu osobu kako se muva oko četvoronožnih žrtava i čiča miča - gotova priča. Štaviše, u staljinističkom maniru je ocenjen da su novinari sami sebi grebali automobile. Na ovom mestu ne mogu da se ne podsetim kako je u suprotnom ćošku “srpskog antisveta”, tamnom vilajetu zvanom Severna Mitrovica, 28. jula, 2017, zapaljen auto Oliveru Ivanoviću. Znamo kako se to samo nekoliko mesci kasnije završilo.

Od Olivera do novinara kratak je put, naročito u 2023, kada režimima istočno i zapadno od Drine ne cvetaju ljiljani. Teror nad nezaštićenima i slabijima je postao pravilo, rat protiv novinara odavno je objavljen, sada ulazimo u fazu u kojoj počinju egzekucije. Finansijske, fizičke, medija, novinara, iz ugla slobode govora svejedno je - poslednji, ionako retki slobodni glasovi u Republici Srpskoj nestaće, u to nema dileme.

Osim ako ne nestane banditski režim, koji je slobodne novinare i medije zakonski osudio na nestanak. Kad se ima u vidu učestalost, intenzitet i brojnost građanskih pobuna u Srpskoj, ishod rata “države” protiv novinara je jasan. Nemam dilemu. Biće mi čast da do kraja budem u medijskom Alamou, pod nazivom Buka, ali svakako neću doprineti da zbog mojih tekstova ovaj portal bude opelješen ili, još gore, da automobilu, stanu, kući ili članu porodice nekog od urednika ili novinara nešto fali.

Nemam savet. Nemam ni savet za kolege u Srbiji, gde novčić takođe može da padne na pogrešnu stranu, izmenama Krivičnog zakonika, o kojima sam ovde pisao u oktobru, 2021, a koje nas čekaju iza ćoška. Samo se tamo to neće zvati uvreda i kleveta, nego, verovali ili ne, sprečavanje rasturanja štampe, preciznije - uznemiravanje i omalovažavanje LICA koje je prenelo informaciju od javnog značaja.

Svi znamo koja će to biti lica, sigurno ne ja. Za ovo delo biće predviđen zatvor do jedne godine. I onda će i u Srbiji da se turi katanac na medije. Ono što mogu da obećam je da će relocirani Marko Vidojković Himars neumorno rešetati rečima, dok god ga glava služi, bez obzira na dešavanja u sumraku evropske civilizacije iz kog sam relociran i njenom mrklom mraku, za čiji (maltene) poslednji slobodni medij pišem ovaj tekst.

Do pobede. #UćutatiNećemo