Ne verujem i dalje da je Aleksandar
Vulin, otvoreno proputinovski i antievropski nastrojeni nasilnik, postao šef
BIA. Ali, kad već jeste, verujem da je to postao istog trenutka kad je fotelja
šefa BIA ostala upražnjena, odlaskom Gašića na čelo MUP.
Podsetimo se šta se dešavalo kad je
poslednji put kadar istog političkog gnezda (Jugoslovenska levica) Rade
Marković postao šef Državne bezbednosti, 1998. Služba nije korišćena za zaštitu
bezbednosti države, već isključivo za obračun sa političkim neistomišljnicima.
Krvavi obračun.
Za vreme Radeta Markovića ubijeni su
Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić. Izvršena su dva atentata na Vuka Draškovića.
To je ono u šta smo sigurni. Službu je privatizovala porodica
Milošević-Marković, a njeni radnici su zloupotrebljeni za ubijanje političkih
protivnika.
Da li će sada biti slično ili isto?
Ili gore? Koja porodica je opasnija po sopstveni narod, to ćemo tek da vidimo
kada se vladajuća porodica, koja se postavljanjem Vulina na čelo BIA, sasvim
približila prethodnoj ozloglašenoj porodici, nađe u međunarodnom ćorsokaku,
stišnjena uz Rusiju, koja gubi rat, Kosovo*, koje je obećala priznati i
strance, kojima je obećala ko zna šta sve.
Do sad smo imali prilike da vidimo
terorističko pismo upućeno „Danasu“, čiji pisac, po svoj prilici neće biti
nikad otkriven, a koje, imamo mnogo razloga da u to verujemo, dolazi upravo iz
dubina duboke srpske države, koja upravlja našim životima. Počele su da se
javno objavljuju kućne adrese neomiljenih novinara, drugim neomiljenim
novinarima počele su da se priređuju gebelsovske kampanje, koje ih
predstavljaju kao fudbalske izdajnike, opozicionim narodnim poslanicima
priređuju se monstruozne tebloidne afere…
…bukvalno tako bi čovek, koji je
pratio Vulinov rad na mestu ministra vojnog i ministra policijskog, te njegove
javne nastupe, zamislio njegov rad na čelu tajne službe. Tačnije, tek
zagrevanje na toj poziciji. Čovek koji nikada nije pokazao zrno
profesionalnosti u svom radu, koji je otvoreno ličan i iracionalan u svojim
nastupima, na koga laje pas koji njuši narkotike, koji urla kako novinara treba
uhapsiti zato što je nešto rekao, koji prati ruske opozicionare, pa onda
rezultate praćenja ne deli sa svojom, nego sa stranom državom, spreman je, kao
zapeta puška, rekao bih, na sve.
Kad pričamo o Vulinu, pričamo o
potencijalno potpunom nedostatku kontrole nad njim, pa i od strane onih koji su
ga postavili u ovu fotelju, vrlo moguće za njega poslednju u koju će sesti.
Bojim se da će slast osvete, privlačnost sistema za nadzor i ogromna moć, koja
službi omogućava da vam baci saksiju na glavu, biti izazov kome novi šef BIA
neće odoleti. Bojim se da se neće sve završiti samo na pretnjama, propagandi i
zastrašivanju.
Plašim se da će se nastaviti
prebijanjem, pa ubijanjem, a usput, ako to već nije i počelo, po ko zna čijem
nalogu, a možda i bez njega, novi šef će možda početi da prati i prisluškuje
svoju drugu političku mater, Aleksandra Vučića, čisto da bude siguran da sve
ide u pravcu imaginarnog „Srpskog sveta“ i niz dlaku državi kojoj zapravo
služi.
Dozvoljavam da se desi i čudo, jer
čuda su moguća, to svi znamo – pa da ne osetimo rad službe, da ona ostane
nevidljiva, kao što tajnoj službi i priliči, a ne da ostavlja miris i trag na
svakom drugom novinskom tekstu, prebijanju, ubistvu ili nekom sličnom incidentu.
Tome ovaj tekst i služi. Da se Vulin, koji nema svesti, osvesti. Ovo nije
kolumna, ovo je magijski obred. Poslednji pokušaj odbrane od neodbranjivog,
poslednji pokušaj izbegavanja neizbežnog, a to je totalni haos koji nam se
smeši iz dubina mrklog mraka povampirenih devedesetih.
Nemam neki bogzna kakav savet za one
koji će se naći Vulinu na nišanu. Zna se kako se to radilo u vreme Radeta
Markovića. Bežalo se iz zemlje. Ćutalo se. A nekada ni to nije pomagalo. Dakle,
imajte u vidu da će, ako već do sad nisu, slušati i pratiti sve što izgovarate
i pišete, kuda se sve krećete, šta kupujete, a na vama je da testirate
sopstveni nagon za preživljavanjem, pa ćete se zavaravati kako nije ovo ništa
strašno, ili baš je ovo smešno, ili ćete reći u jebote, šta ćemo sad.
Ono što svakako neće da se desi je
predaja. Za neke od nas ni nema manevarskog prostora, odavno smo otišli
predaleko u Vulinovom ličnom svetu političkog preterivanja u nedemokratskim
uslovima vladanja. Odavno nam je presuđeno, samo još treba da odlučimo da li
ćemo čekati da vidimo kako i kad ili ćemo dosadašnju strategiju u borbi protiv
režima adaptirati novonastalim okolnostima.