Nije ovo prvi put da kukam na ovom istom mestu zbog
situacije na društvenim mrežama. Ko zna, možda sam čak dao i isti naslov, ali
situacija je danas još gora u odnosu na tad, kada god to bilo.
Što se Tvitera tiče, zaista nemam snage da pišem o tom
generatoru zla i pakosti, nikada nisam tamo bio, nikada neću ni biti, niti imam
sažaljenja za one koji su tamo, sami su to odabrali. S druge strane, ja jebeni
Fejsbuk nisam sam odabrao. Čak sam se i opirao. Majspejs je bilo moje mesto,
gde sam okupio oko tri hiljade istomišljenika kojih nisam hteo tek tako da se
odreknem.
Siguran sam da nisu ni oni hteli da se odreknu, ne mene,
nego Majspejsa, ali Fejsbuk-sranje je, tokom 2008, u Srbiji brzinski ometlalo
najbolju društvenu mrežu na svetu, jer tu, brate, nisi morao (mogao si, ali
nije bilo od presudnog značaja), da kačiš omiljene pesme, bendove, filmove i
knjige.
Dovoljne su bile samo fotke i op’, sva stoka se okupila na
tom prvom veb jebalištu, da se dopisuju u inboksu (sad je to zasebno sranje –
dobro, nije baš toliko sranje u odnosu na slične aplikacije – mesindžer) sa
onima koji bi da te jebu i obrnuto.
Dobro, sve ovo sam već pisao, pardoniram, ali neki uvod mora
da postoji, da bismo stigli do sadašnjeg trenutka, u kom jedna kompanija
poseduje Fejsbuk i Instagram (samo slike i kuckanje, jebeš bilo šta drugo, u
stvari, mogu i kratki video klipovi, dobro, mogu i malo duži), a milijarde
njenog vlasnika ubrzano se tope, upravo jer je svoja dva udarna proizvoda
pretvorio u dva smrdljiva govneta.
Nije toliki problem ni u tome što je kompanija
kompromitovana privatnim podacima svojih korisnika, koje je prodavala Kembridž
analitici, radi štimovanja rezultata američkih predsedničkih izbora, 2016 i
Bregzita. Kako je to urađeno? Jesam li već pisao o tome? Urađeno je tako što su
ti podaci odavali psihološke profile primitivne i maloumne stoke, koja se u
međuvremenu tehnološki dovoljno opismenila da zagadi već buđavu Fejsbukčinu, pa
ih je onda algoritam ciljao u glupave glave prigodnim reklamama, koje su ih
zastrašivale i uticale na to kako će glasati.
Nema veze. Ko je glup, glup je. Ko je lud da ostavlja
privatne podatke privatniku koji s njima može da radi šta hoće i ne može da
očekuje mnogo više od toga da podaci budu zloupotrebljeni. Ko veruje svemu što
se pojavi na internetu, taj danas čvrsto veruje u to da je Zemlja ravna i da
njome upravljaju reptili. Ko jebe budale. Jeste da ovakve manipulacije mogu da
ugroze celu civilizaciju, ali ona je ionako predodređena za propast, pa sad, da
li zbog virusa, vanzemaljaca, nuklearnog rata ili odavanja podataka na
Fejsbuku, nije važno.
Ono što je meni važno je koliko ljudi vidi moje objave. Šta
sam se koji jebeni kurac cimao da nakupim pedeset hiljada pratilaca na Fejsbuk
stranici (na koju sam takođe bio primoran 2010, zbog ograničenog broja od 5000
Fejsbuk “prijatelja”) ako mi kolumna ima domet do njih šesto?
Daj pare, kaže Fejsbuk, čak ne ni diskretno, nego otvoreno.
Daj deset dolara i to što si okačio će stići do hiljadu ljudi. Daj dvadeset i
stići će do hiljadu petsto. Marš, bre, u pičku materinu. Samo kad mi izlazi
novi roman plaćam Fejsbuku da mi se objave vide, ovako, idem na organski domet,
odnosno na to da će neke objave biti viralne, pomiren sa tim da će većina proći
nezapaženo.
I nisam jedini, očigledno, čim Fejsbuk tako ubrzano gubi
pare. Tu je Tik Tok, ali ne i za mene, jebe mi se da pratim digitalnu
anti-evoluciju,međutimi ostali su se odmah prešaltovali. I mlado i staro, bez
razmišljanja, kao na Fejsbuk onomad, iako niti razumeju, niti umeju da rukuju
tom pizdarijom za tupavu dečurliju.
Instagram je još smrdljivije govno od Fejsbuka. Zakucao sam
na 26 hiljada pratilaca i ni makac. Daj pare. Dvaput sam čak i dao pare, da bi
pratioci videli da mi je izašla nova knjiga, a to jebeno sranje mi je odbilo
oglas jer “nije u skladu sa standardima” uvažene izdrkane Instagram zajednice.
Za utehu je donekle što se na Instagramu vide moje retke plaćene Fejsbuk
objave.
Ovaj digitalni davljenik ima nacistički algoritam, koji
mrtav ladan neće da pušta šta god da objavim, osim eventualno nekog usranog
“reelsa”, a u poslednje vreme ni to. Takozvani “storiji”, na koje smo bili
primorani, jer su svi odmah krenuli da kače svoje desetosekundne antibajke,
nekada su imali domet do recimo tri hiljade korisnika. Sad, osamsto, u boljim
danima. Objave, one klasične objave, po kojima je jebeni Instagram postao
poznat, jedva da su vidljiva.!
Evo, najnovija slika koju sam okačio – more, kej, galeb,
nebo, tripovao sam biće hit. Stigla je do 3500 korisnika. Pu, pička materina
onom ko je programirao to jebeno sranje. 190 lajkova. Mrš! Prethodna objava,
najava za DLZ, gost Zoran Vuletić, stigla do 4600 korisnika. 150 lajkova. Pre
toga, neko slikao “E baš vam hvala” u Meksiku, stiglo do 3975 korisnika, 138
lajkova.
Imam, podsetiću, 26 hiljada pratilaca. Daj pare! Ne dam.
Boško Obradović dobacio do 8171 korisnika, Boris Tadić do 11148, “Pikavci na
plaži” u Saudijskoj Arabiji (!!!) – 3412
korisnika, 87 lajkova i tako redom, patern je jasan – Mare nešto okači,
Instagram mu kaže: “ Mare, daj pare.”
Neka jede sto smrdljivih govana svako ko je zaslužan za ovo
ucenjivanje, za ovakvo izdrkavanje, za plave značkice, za silikonske
prostitutke sa stotinama hiljada pratilaca, svako ko je napravio algoritam koji
ne dopušta mojim objavama slobodno da lete digitalnim koridorima Fejsbuka i
Instagrama, osim ako ne platim, a i tad na objavi piše: “Plaća glupi Mare,
legao na rudu”.
Pre neki dan je tema na jutarnjem programu Nova S bila da li
biste bili spremni da se odreknete svih društvenih mreža. Kako da ne. U
situaciji kad su mi one maltene jedini medij preko kog komuniciram sa publikom,
evo sutra ću da se isključim. To u nekoj budućnosti, kad, kad odlučim da odem u
šumu i pevam divljim svinjama, tad mi Fejsbuk i Instagram neće trebati.
Do tad, osuđen sam na ta dva smrdljiva sranja, u nadi da će
se naći neko pametan ko će ih kupiti, pa ih isprogramirati da ne budu
halapljivi elektronski prosjaci, nego neki kompromis da se napravi, evo Mare,
videće ti svaku objavu njih barem dvadeset soma (Fejsbuk), a ako platiš deset
dolara, videće je još bar pedeset soma, ej, jebote, pod tim uslovima bih im
svake nedelje plaćao po deset dolara, jer su gotivni prema meni.
I ne samo ja, nego i svi ostali, ucenjeni, a odbijaju da
plate. A Fejsbuk (možda čak i usrani Instagram) će ponovo početi da pravi pare.
Od trenutnog vlasnika ne očekujem ništa, osim nastavak biznis plana “Sve većom
alavošću pokušavam da sprečim finansijsku katastrofu” i prodaju naših privatnih
podataka svakom ko plati.
Pre neki dan otišao sam na svoj Majspejs. “Akaunt” je i
dalje tu. Sajt nema veze sa onim. Nijedna slika se ne vidi, nijedna objava,
nijedna poruka, ne znam čemu Majspejs uopšte služi, ali tu je. Od one tri
hiljade, on prepoznaje hiljadu dvesta mojih kontakata. Dobro. Kad bi sutra
Majspejs postao kao što je bio 2006, ugasio bih i Fejsbuk i Instagram i eto me
opet tamo.
Dvadeset godina od svog procvata, Majspejs bi mogao da
doživi veći kambek nego gramofonske ploče. Artikulisana slobodna društvena
mreža, za kulturno-umetničke i ideološke istomišljenike, to je ono što nam
fali. Čak ni ne fali, eno je, u hibernaciji. Čeka da se vlasnici sete ovoga
čega sam se setio ja, plate reklamu na Fejsbuku i pozovu nas nazad.