U prošloj epizodi DLZ desio nam se
ozbiljan kiks. Tako to ide na kraju sezone, potpuno pobrljavimo. Jedva skrpimo
predloge, onda jedva razmišljamo dok ih komentarišemo, a u goste zovemo one
koji sami od sebe brbljaju toliko da im voditelji ni ne trebaju.
Gledam epizodu, tačnije prilog o
intimnom dnevniku senatora Marfija, koji je dramski opisao svoj razgovor sa
Vučićem, u kome mu ovaj poručuje: „Javi mi se za šezdeset dana da vidiš da li
sam održao reč“. Na izvesnoj vojnoj smotri potom, firer potvrđuje Marfijeve
reči i nadrkano dodaje da niko u tom razgovoru nije pominjao sankcije Rusiji,
već je bilo reči o jednom, parafraziraću, poslovnom poduhvatu.
Poenta priloga bila je da Vučić nije
uveo sankcije Rusiji, a naša pretpostavka je da je to obećao senatoru Marfiju. Gledam
Kulačina i mene kako lupetamo: „Haha, bolje nas pitaj Murfi, nego on da te laže,
mi znamo sve!“ „Hahaha, hehehe!“ i bukvalno se derem u telefon (našu emisiju
inače najbolje možete gledati na androidu): „Nisu sankcije, nego izvoz oružja i
municije Ukrajincima! Alo, debili! Nisu sankcije! Nego izvoz! Izvoz onoga u
čemu smo najbolji (na belo, na crno – gudra)!“
Ne vredi, ni Kulačin ni Vidojković me
ne slušaju, već nastavljaju s kliberenjem. Pritom, nije tajna da izvozimo vojnu
opremu u Ukrajinu, nije tajna čak ni da Putin to zna, već se pisalo o tome, ali
nije tajna ni da Nenad i ja umemo da zabrljamo. Mislio sam da tome posvetimo
jedan deo naredne epizode, ali prošle noći se u blizini Kavale srušio
ukrajinski teretni avion, koji je poleteo iz Niša ka Jordanu, gde je trebalo da
se obavi pretovar robe, kojoj je krajnja destinacija Bangladeš.
Šta, bre? Prvo, koji Ukrajinac poleće
iz Niša, gde su, koliko je meni poznato, stacionirani neki Rusi, koji formalno
treba da posluže kao pomoć prilikom gašenja šumskih požara, a ko zna, možda
umeju i da izazovu poneki požar. Dalje, kakav, bre ukrajinski avion? Koji po
redu? Kuda? U Bangladeš, preko Jordana? Tetki lek da odnese? Šta? Školske mine,
izlanuo se neko, pa se to više nije pominjalo, kad se pojavio snimak ogromne
vatre koju je izazvao pad aviona (koja, doduše, može biti i posledica punih
rezervoara), onda se pojavio i nekakav beli prah na mestu pada, a kada je
stigla potvrda od ukrajinskih zvaničnika da su svih osam članova posade
Ukrajinci (slava im), nastupila je gromoglasna tišina.
Glavna vest više nije ukrajinski
avion, ukrajinska posada, (verovatno) srpski tovar i (verovatno) lažna krajnja
destinacija, sad je to hrvatska zabrana Vučiću da ode na izlet u Jasenovac.
Bila je ta vest i ranije, nisam je ni pročitao, uopšte me ne zanima šta je hteo
da radi u Jasenovcu, ali sad je vidim svuda kao vest dana, sa podvestima,
plusvestima i nadvestima, poput Vulinovog nacističkog marša kraj migranata koji
kleče. Vesti o ukrajinskom avionu ostale su u tragovima, ali ne možete onoliki
avion zatrpati Vučićem u Jasenovcu, tačnije Vučićem van Jasenovca.
Ova tragedija ima jednu dobru stranu. Ona
je materijalni dokaz na čijoj smo strani u rusko-ukrajinskom ratu. Uzalud sam
objašnjavao svakome ko je umislio da je Vučić nekakav Putinov faktor, da to
nije tačno. Vučić je u sigurnim američkim rukama. Vučić šalje oružje i municiju
Ukrajini, kao i ostatak slobodarskog sveta, što bi rekao senator Marfi. Vučić
radi na tome odakle će nam stizati nafta, što znači da znamo od koga neće.
Vučiću je Sergej Lavrov otkazao posetu, pošto je ovaj, izvesno, preklinjao sve
komšijske kontrole leta da mu zabrane preletanje njihovih teritorija. Da je
Vučić išta Putinu, zar mislite da bi moji tekstovi i javni nastupi prolazili
nekažnjeno? Da je Vučić Putinu bilo šta, zar mislite da bi Ćutino pičkaranje
Vulina prošlo tako što ga niko nije primetio? Da je Vučić bilo šta Putinu, da
li bi se ikada završili izbori u Velikom Trnovcu? Da je Vučić bilo šta Putinu,
zar bi ukrajinski avioni, sa ukrajinskim posadama, leteli u „Bangladeš“ iz
Srbije?
Zašto onda nismo uveli sankcije
Rusiji? Zašto se odugovlači sa sastavljanjem skupštine i nove vlade? Zašto
režim priziva rat na Kosovu? Sve to deluje da možda ipak nisam u pravu. Svi ti
„znaci“ da se Vučić koleba i da bi i dalje da sedi na dve stolice zapravo su
spin. Njegov najveći problem nisu mere protiv Rusije, ono što njega muči je
kako da se što bezbolnije iskobelja iz paučine organizovanog kriminala.
Oni koji ga drže u šaci i koji su ga
šutnuli sa dve stolice na jednu, očekuju hapšenja. Ta hapšenja možda čekaju
neke od Vučićevih najbližih saradnika, možda čak i rođaka. Od neprekidnog
padanja u frku da li smo sa Rusima ili protiv njih, mi ni ne primećujemo da se
cela zemlja raspala u ključaloj mafijaškoj čorbi. Obračun sa mafijom je ono što
zapad očekuje od firera, u okviru „novog normalnog“, koje će definitivno početi
sa novom skupštinom i novom vladom.
Da sam ja on, neprekidno bih vas
zajebavao sa uvođenjem sankcija Rusiji, jer to je jedini manevar koji ima na
raspolaganju, osim da nam svima saopšti istinu: „Ljudi, moram da hapsim, a ne
znam koga ću, kako ću i kad ću. Ne biste verovali ko mi je sve zajahao za vrat.“
Budimo sada realni. Svaki spoljnopolitički potez koji je u skladu sa potezima
zapada treba pozdraviti. Svaki potez koji doprinosi smirenju tenzija u
unutrašnjoj politici treba pozdraviti. Svako hapšenje koje usledi (ne i
hapšenje poštenih policajaca, ali toga neće biti, verujte) treba pozdraviti.
Ne smemo gajiti iluzije da postojimo
neki „mi“, koji će deliti pravdu mafiji koja nam je otela zemlju. Postoje samo
oni i oni i zato proteklih meseci prisustvujemo neprekidnim sukobima unutar
vladajuće antielite. Borba protiv organizovanog kriminala je horor koji može da
krene u bilo kom trenutku u bilo kom pravcu. Na žalost, mi se nalazimo u sred
tog horora, bespomoćni da uradimo bilo šta, osim da gledamo i čekamo.