Konferencija za štampu Josepa Borelja u subotu, tri frtalja sata pre ponoći, bila je jedna od najtužnijih koje sam ikad gledao. Posle celodnevnog natezanja u Titovoj vili kraj Ohridskog jezera, umorni evropski diplomata izašao je pred “sedmu silu”, pet minuta diplomatskim rečnikom mrmljao o tome kako će se sporazum i aneks primenjivati tokom pridruživanja Evropskoj Uniji strana nepotpisnica, prvo član sedam, pa onda sve ostalo, a ako strane nepotpisnice ne budu poslušne, biće no-no i to bi bilo to, nosite se sad svi u tri lepe, idem na spavanje.
Jeste bilo tužno, ali mi je, s druge strane, bilo donekle i drago, jer smo imali prilike uživo da vidimo kako je to kada takozvana međunarodna zajednica uloži karte u ruskog agenta i vođu organizovanog kriminala, u nadi da je baš on, naslednik Slobodana Miloševića, biti onaj kome valja verovatni. Odvukli su ga prvo u Brisel i umesto njega rekli da se slaže sa sporazumom, koji su onda objavili na svom sajtu, pa su ga namamili u Ohrid, da iz njega ipak iskamče svečani potpis, u lepoj vili, na divnom jezeru.
Ohridski sastanak je, da se ne lažemo, tome služio. Trasiranje mape puta radi implementacije sporazuma, naročito ovakve “mape”, koju će dva kandidata za članstvo u EU, od kojih jedan (Srbija) dve godine nije otvorio nijedno poglavlje u tom procesu, pratiti nezavisno jedni od drugih, iako se sporazumom rešavaju njihovi međusobni odnosi, potpuni je promašaj u odnosu na ono što je “zapad” naivno očekivao.
Možemo samo da zamislimo na šta su ličili “Ohridski pregovori posle dogovora”: “Potpiši.” “Neću.” Ali, prihvatio si, zašto ne potpišeš?” “Neću da potpišem.” “Potpiši, šta te košta?” “Prvo Zajednica srpskih opština.” “Pa, eto ti je Zajednica u sporazumu koji treba da potpišeš!” Eno je Zajednica u Briselskom sporazumu, pa je nema na Kosovu. Ko mi garantuje da će sada biti Zajednica?” “Mi garantujemo, najviše evropske i svetske diplomate, potpiši!” “Ne.” “I Kurti garantuje, evo vidi, spreman je da potpiše!” “Neću da potpišem.”
(Posle šest sati ubeđivanje) “Pa ti ‘ladno nećeš da potpišeš zbog Rusa, kakva crna Zajednica srpskih opština!” “Ne.” “Šta ne, bre?” “Lepo, ne - ne, znači ne!” “Nije zbog Rusa?” “Ne.” “Ne, u smislu nije ili ne, u smislu ne, neću da potpišem zbog Rusa?” “Lepo kažem ne, šta tu nije jasno.” “Okej, pauza za drugu večeru.” “Neću da jedem.” I tako su se oni nagvaždali i drkali sa likom, kome je u mozgu ostala čvrsto utisnuta slika jazavičara koji diše pod vodom, uz nekoliko poverljivih razgovora s Moskvom i od celog kermeza, ostala je otužna konferencija za štampu Josepa Borelja.
Ni konferencija za štampu Njegove Niskosti nije bila najveselija. “Nešto smo se dogovorili, aj zdravo”, siže je njegovog sinoćnjeg mumlanja. Dobro, ipak je bio u ringu dvanaest sati, podognutog garda, među konopcima i vikao “ne”. Danas je potvrdio sve ovo što sam ja malopre nagađao: “Može sve, osim toga da potpisom priznam Kosovo kao nezavisnu državu. Šta kažete? Kakav bre ‘briselski sporazum’, to se ne važi, jer je vašem pamćenju rok trajanja pet godina, a to su Dačić i Tači potpisali, ih, još 2013. Nego, malo sad da kenjam o tome koliko je debilno optužiti Vladimira Putina za ratne zločine. Zar ja, najbolji student Pravnog u istoriji fakluteta to moram da vam crtam, šta vi sa zapada želite uopšte, koji sam ja meni car. Odvratni novinari, nastavite sa postavljanjem debilnih pitanja…”
“Car” ima puno pravo da se oseća kao car. Ako i dođe do međunarodne izolacije Srbije zbog njegove neposlušnosti, građani će da pate, a mafijaški korov će da buja. Dan pre njegovog odlaska u Ohrid na pobedu u vikanju “ne”, u dvanaest rundi, u Beogradu je održan veliki desničarski skup, protiv “izdaje Kosova”. Cirkus je bio potpun - zaustavljanje autobusa koji su krenuli u Beograd, slikanje pandura koji vrše vanredni tehnički pregled i onda nešto po masovnosti nalik na osrednje posećeni protest “1 od 5 miliona”, samo što bi ovog puta mogao da mu legne naziv “Dogodine u Preševu”.
Srbija je svečano dobila novu opoziciju. Mesecima pre aprilskih izbora, 2022, firer je uložio puno truda da profiliše desničarski, proruski, antievropski blok, kao najjaču opoziciju, kako u parlamentu, tako i na ulici. Tu su bili čak i “uvredljivi” plakati “Lažljivica” i “Francuz”, upereni protiv vođa Zavetnika i Nove DSS, taman dovoljno da sve deluje kao da to jeste prava opozicija, a da ne bude baš prvo vređanje. Proevropska opozicija svaki put prestaje da postoji kad god se pomene Kosovo.
Populistički algoritam nalaže da se ima izaći na ulicu za Kosovo, a ne zato što je Srbija carstvo korupcije, u kome se svakodnevno gazi ustav, pere prljav novac, valjaju gudra, ljudi i oružje, te napadaju novinari. To nije bitno. Bitno je Kosovo. Ovaj pokvareni spin, koji dolazi iz udruženog propagandnog poduhvata vlasti, lažne opozicije, a ima pretpostavljam i logističku podršku sa dalekog i još daljeg istoka, političku scenu u Srbiji pretvara u zlu paru, sa jasnim licem (mafijaša vlast) i naličjem (desničarska opozicija).
Od demokratije, građanskih i ljudskih prava, te evropskog puta Srbije, više nema ništa. Rezultat višemesečnog iživljavanja nad građanima povodom kosovskih pregovora jeste monopolarna Srbija, u kojoj kriminogena vlast drži desničarsku batinu, kojom udara po svemu što je demokratsko, građansko i liberalno.
Osim desničarske “opozicije” i “proruskih ekstremista”, tu su i “Studenti za Kosovo”, neformalna parapolitička grupa desničarski nastrojene zatucane nazoviomladine, kojoj bi valjalo da promeni naziv u “Studenti na Kosovo” (izvol’te, vidite, pojedite, popijte, uživajte). Oni drže nepolitičke mitinge, na kojima govore desničarski političari i na kojima se mlate novinari. Šta od ove silne borbe za Kosovo možemo da očekujemo? Da li da “se vojska na Kosovo vrati” ili novu “Oluju”, kojom će Albanci jednom za svagda probati da “reše” problem koji im pravi Srbija ili ujedinjenje Albanije i Kosova?
Da vam kažem nešto o mitinzima - bili ste svi (ah, ne, u stvari, niste) na velikom mitingu opozicije, na Preobraženje Gospodnje, 1999, svega dva meseca posle potpisivanja “Kumanovskog sporazuma”. Razjedinjena opozicija se nekako skrpila, gomila naroda je došlo i baš niko nije tražio da se brani Kosovo - verovatno zato što je bilo sveže okupirano.Tražila se smena Miloševića. Tražio se kraj desetogodišnje tiranije tog prokletog čudovišta.
Odmah potom, SPO je nastavio svojom stranputicom, a krajem septembra, 1999, počeli su svakodnevni protesti “Saveza za promene”, u kom je najveća od nekoliko udruženih kombi-stranaka bila DS. Ti protesti trajali su duže od protesta protiv izborne krađe 1996/1997. Niko na njima nije tražio da se brani Kosovo - verovatno zato što je bilo sveže okupirano. Tražila se smena Miloševića. Već na drugom mitingu policija nas je izmlatila kao volove i mi smo nastavili, mereći se desetinama, da šetamo žutom trakom, kao šaka demokratskog jada. Da nas je neko tada video, mislio bi da tom zlu nikada neće doći kraj, a došao mu je kraj za manje od jedne godine.
Ne kažem da će zlu sada doći kraj, jer je sada zlo na obe strane - i u režimu i u desničarskoj opoziciji. Preko tri decenije zla mnogo je za jedan život i za jedan mali narod. Uz to, i protivnik je, izgleda, naučio neke lekcije. Međutim, i danas, kao i tada, “protivnik” zaboravlja da je dovoljno da se neko na pravom mestu, u pravom trenutku, nakašlje i da odjednom sve krene nizbrdo i da se ispostavi da batina kojom nas mlati ima dva kraja.
