Pre tačno četiri meseca, u beogradskoj oglednoj osnovnoj
školi “Vladislav Ribnikar” počinjeno je nazapamćeno masovno ubistvo. Građanski
protesti zbog odgovornosti države za porast nasilja u zemlj ipočeli su maltene
odmah, a pre nego što su počeli, deo parlamentarne opozicije proevropskog
opredeljenja ugrabio je priliku da se nametne kao njihov organizator i
koordinator.
Ista ekipica formulisala je i zahteve protesta: smena
Gašića, smena Vulina, smena REM, te ukidanje nacionalne frekvencije Pinku i
Hepiju. Građani su u početku skandiranjem formulisali i sopstveni zahtev, a to
je ostavka Aleksandra Vučića. Ovo su organizatori odbacili kao neostvarljivo.
Ispostavilo se, jebiga, da su i zahtevi organizatora
protesta neostvarljivi. Vlast se popišala po njima više puta, na razne načine.
U početku je medijskim kampanjama protiv Jove Bakića, voditelja DLZ i drugih
istaknutih boraca protiv režima, vlast pokušala da prikaže građanske proteste
protiv nasilja kao nasilničke.
Opozicija se čak ogradila od Bakića u Skupštini, a njihov
megafon pod nadimkom Ćuta, DLZ je stavio na listu emisija u koje organizatori
protesta više neće dolaziti, jer im “kvarimo posao”. I pored toga što se drugi
opozicionari nisu ovako otvoreno izjasnili protiv DLZ, Nenad Kulačin proveo je,
na primer, dva meseca bezuspešno pokušavajući da namoli Srđana Milivojevića da
nam bude gost (“Ne mogu, imam skupštinu”),.
Protesti su, naravno, nastavljeni, jer protesti nisu ni
počeli zbog njih, zbog nas ili zbog Jove Bakića. Protesti predstavljaju
građanski vapaj i poslednju odbranu od nasilničkog režima, koji na posredan i
neposredan način bez milosti ubija. Lično Vučić je neprekidno ponavljao (pa i
pre neki dan) da mu se jebe za proteste, “neka se okupljaju dok nikoga ne
ugrožavaju” i ovaj psihijatrijski lapsus jasno govori o tome da monstrum nema
nikakvog sluha za poruke koje mu šalju nezadovoljni građani.
Nemam dolaz, ali čuo sam glasinu da je jedan opozicioni
lider već posle trećeg protesta hteo da se proglasi njihov kraj. Nemam dokaz,
ali sam čuo glasinu da su se pojedini lideri opozicije izvinjavali Željku
Mitroviću zato što je protestna kolona marširala do njegovog kupleraja strave i
užasa, na Dedinju.
Nemam dokaz, ali sam čuo glasinu da je opozicija međusobno
već stigla da se posvađa oko podele resora (ne znam na kom nivou i ne znam
posle kojih budućih izbora). Nemam dokaz, ali sam čuo da su, odmah po ulasku u
parlament, opozicione stranke parama iz budžeta iznajmile prostorije u
najstožijem centru ovog i onog grada.
Imam dokaz, ali nisam hteo da talasam, lično sam čitao
prepisku u kojoj organizatori određuju ko može, a ko ne može, od roditelja dece
koja idu u “Ribnikar”, da govori na protestima. Za ova četiri meseca, svaki put
kada bi neko usudio da prigovori opoziciji zbog onoga kako rade i šta rade,
popio je etiketu da radi za Vučića.
Niko od onih koji su prigovarali opoziciji, a koje lično
znam i među kojima se i sam nalazim, nije to radio da bi pomogao žvalavom
monstrumu, već da bi pomogao svojoj sakatoj zemlji i ubogom narodu. Svako od
nas je svaku kritiku, kako na režmsku, tako i na opozicionu adresu, uputio da
bi sutra Srbija bila bolja.
Imali smo nekoliko najava o radikalizaciji protesta, a na
kraju smo dobili identičnu šetnju svake subote, samo sa malo drugačijim
destinacijama. Opozicija je svečano obećala da će prvog septembra izaći sa novim
planom, a dan pre njihovog sastanka koji bi trebalo da se desi na četiri meseca
od masovnog ubistva u Mladenovcu, čuli smo da je startegija da se izađe na
izbore i tamo glasa za opoziciju, pa će oni u parlamentu da se izbore da
protestni zahtevi budu ispunjeni.
Ova strategija došla je od Lutovca, koji je do pre dve
nedelje govorio kako nema izbora dok se ne ispune svi zahtevi sa protesta (što
je, po mom mišljenju, još gore rešenje od upravo ponuđenog) Gotovo istovremeno
smo od Jovanovića (Ćute) čuli da treba blokirati parlament, šta god to znaćilo.
Kako vreme prolazi i što se opozicija više blamira (ili otvoreno laže), valjda
je svima postalo jasno da su prepušteni samima sebi. Protesti najbolje uspevaju
u sredinama u kojima se kao organizatori pojavljuju lokalni pokreti, kao recimo
u Valjevu, Kraljevu ili Zrenjaninu.
Logičan zaključak se nameće: treba razviti mrežu lokalnih
pokreta, koja bi bila alternativa i potencijalni partner postojećoj opoziciji.
Ova opoziciona mreža bi istovremeno ojačala borbu protiv banditskog režima, ali
i ohladila usijane opozicione glave, čija je bahatost obeshrabrujuća i jasno
uočljiva dosta pre nego što su uopšte prismrdeli vlasti.
Dobro, to smo rešili. Ono što, međutim, nismo i nećemo
rešiti jeste kako spasiti živote građana. Škola je počela. Ispred školskih
zgrada defiluju dva pandura. Podsetiću da je školski pandur bio tu negde, blizu
“Ribnikara” i na dan masakra. Đaci “Ribnikara” idu u istu školu, istim
hodnicima, kojima su do pre četiri meseca hodale i žrtve masovnog ubistva.
Režim koji se kurči nacističkim sloganom “Za našu decu” je potpunim nedotatkom
brige za ovu, a i svu ostalu decu Srbije, još jednom pokazao kolikih je
dimenzija zlo koje vlada Srbijom. Istovremeno kad i školska godina, u kojoj se
ne možemo nadati ničemu dobrom, počela je i nova sezona Zadruge, koja se ovom
prilikom zove Elita.
Toliko o oduzimanju nacionalne frekvencije Pinku. Mitrović
je istoj toj opoziciji na koju sam malopre drugarski pokušao da utičem (zbog
čega će, kao i obično, da popizde na mene), počeo da se ruga, tako što je
pomoću veštačke inteligencije svoj bedni smisao za humor ubacio njima u usta.
Kruela Zekić mu je rekla no-no, a on joj je odgovorio da-da. Toliko o
raspuštanju REM.
Bratislav Gašić je mrtav ladan optužio Nemačku da krije ubicu Olivera
Ivanovića. Dva meseca kasnije, Aleksandar Vučić se preko kurca izvinio najjačoj
zemlji Evrope. Policajcima koji su otkrili Jovanjicu glava je u torbi, ali su
zato raspoređeni na nova radna mesta, sa kojih ne mogu da se bave trgovinom
narkotika. Toliko o smeni Gašića.
Aleksandar Vulin popio je američke sankcije, zbog čega je
dobio javnu podršku Vučića, Dodika i Rusa. Toliko o smeni Vulina, osim ako se,
nekim čudom, ne obistine glasine jednog opozicionog portala o postavljanju
Marka Đurića u fotelju dikretora BIA. Jeidno što je uspelo da se izboksuje je skupštinski
anketni odbor o masovnim ubistvima, koji sam zaboravio da pomenem kada sam
malopre navodio opozicione zahteve.
Odbor je raspušten čim su roditelji stradale dece iz
“Ribnikara” izjavili da su protiv toga da se odbor bavi istražnim radnjama,
umesto pravosudnih organa. Roditelji nisu imali zamerke na druge segmente rada
odbora, ali su, naravno, “pokvarili posao” opoziciji, koja se baš naoštrila da
putem odbora sve razotkrije, ali, eto, jebiga, nije im se dalo.
Situacija u Srbiji je svakim danom sve gora. Porast nasilja
je očigledan. Svakog dana neko nekog upuca, izbode nožem ili isprebija. Ovo se
moglo očekivati, kada se sada jasno vidi da su četiri meseca jalovih
vikend-protesta poslužila samo za opozicioni vikend-marketing (nadam se da je
makar to bilo uspešno, rezultat na izborima će pokazati).
Srpsko društvo bilo je u sličnim, pa i gorim situacijama.
Opozicija je umela da bude i bednija od ove. Nekako smo, ipak, uspeli da
svrgnemo Miloševića. Cena za to bila je prevelika. Cena za svrgavanje ovog
režima već je prevelika. Dragi prijatelji, braćo i sestre, samo jedni drugima
možemo da pomognemo. Pomoć od stranaka se očigledno smanjuje proporcionalno
uvećanju njihovih budžetskih prihoda, a pomoći spolja nema.
Do pobede, ko živ, ko mrtav.