30. avgust, 2005. Arefov trideseti
rođendan. Ilija, on i ja sviramo zajedno u On the Run. Ilija i ja smo drrugari
od osnovne, a Aref i ja najbolji drugari prethodne dve godine. Ja pevam, Aref
svira gitaru, Ilija je bubnjar. Idemo na koncert No Use For a Name, u
Budimpeštu, na brodu kome sam zaboravio ime. Bad Religion, NOFX, Pennywise,
Lagwagon, Strung Out, sve te čuvene bendove južne Kalifornije, za koje niko
osim stanovnika južne Kalifornije i nas, evropskih pankera, gotovo da nije čuo,
slušali smo tokom celih devedesetih, osnovali smo bend koji svira njihovu
muziku i konačno dočekali, da baš na rođendan mog najboljeg druga, No Use For a
Name, jedan od pet najvažnijih bendova ovog pravca, svira u jebenoj Budimpešti,
na jebenom brodu, kome sam zaboravio ime.
Nikada ti bendovi ne dolaze tako
istočno. Njihova fanbaza je u Nemačkoj i evropske turneje su uglavnom: 20
nemačkih gradova, tri italijanska, dva francuska, i dva britanska. Ali, te
2005, tog 30. avgusta, NUFAN su zalutali u Budimpeštu. Sećam se sledećeg:
pokupili smo Arefa na Dorćolu i krenuli uz Tadeuša Košćuška, ka Brankovom
mostu. Sećam se grafita prekoputa srednje škole „Petar Drapšin“, tačnije, malo
ispod nje: „Bolje ćerka kurva nego sin žandar.“ Vozio sam beli micubiši lanser,
kupljen od druga od druga, na Banovom brdu, početkom 2001, a možda i 2002.
Kada se otvori pretinac ispred
suvozača u lanseru i zavuče se ruka gore i čačne jedna plastična kvržica,
odatle ispada tajna pregradica, mini fioka, tačnije, koja služi da se u nju
stave pasoši, pare, ključevi i ostale vredne stvari. Tu smo tog dana sakrili
deset grama šita. Plan je bio da odemo na koncert i odmah se vratimo za
Beograd. Budimpešta je blizu, a nama svega trideset godina, mogli smo i mnogo
veće napore da podnesemo. S tim što Ilija nije vozio, a Aref je tada, pa,
istini za volju, isto kao i danas, vozio
kao da će svakog trenutka izgubiti kontrolu nad vozilom. A i ja ne volim
da dajem drugima da voze moja kola.
Jureći autoputem slušali smo CD-ove
NUFAN i pušili šit. Ilija nije. Pušio. Ideja je bila, šit se jedva oseća,
možemo da se naduvamo kao budale, niko ništa neće primetiti. Držali smo
otvorena sva četiri prozora, a šit u plastičnoj foliji uredno vraćali u njegovo
skrovište, malu tajnu fioku, koja se nalazi u suvozačkom pretincu. Dan se
bližio kraju, sunce je s leve strane našim uduvanim očima pružalo predivan
prizor, približavajući se horizontu i postajući sve crvenije. Sipali smo
kapljice u oči, da nam beonjače ne budu krvave i pred Horgoš došli, ne mogu
reći spremni, ne mogu reći sigurni u sebe, već potpuno opušteni. Kao da
dolazimo pred naplatnu rampu.
Odvrnuli smo muziku do daske. Te
godine izašao je neverovatni „Keep Them Confused“, naravno nema šanse da se
setim šta je sviralo kad smo stigli na granicu, ali zamislićemo da je bio taj
album. Ispred nas samo jedna kola, a vrlo brzo samo mi. Kućica. Veseli mladi
plavokosi pandur u njoj. Mi još veseliji. Pružamo mu pasoše. On poskakuje u
ritmu muzike, pita na buđavom srpskom „Kuda pošli?“, „Koncert, Budapest,
jeee!“, odgovaramo, sa sve mahanjem prstima, sklopljenim u rogove. Ilija nije
mahao rogovima. On ne voli te fore. Lupa nam pečatom u pasoše, osmeha širokog
kao mađarska njiva, izgovara „Srećanput!“, pozdravlja nas rogovima, a mi, srećni
što sve ide kao po puteru, pa i mađarski pandur, vičemo: „Hvala, hvala!“ i
nastavljamo dalje.
Posle pet metara, zaustavlja nas
carinik. Nadrkan. Stariji od nas. Utišavam muziku.
„Nešto pijavi?“, pita neljubazno.
„Ne“, odgovaram, ljubazno.
„Kuda?“
„Budapest“, odgovaram, a Aref se
naginje ka mom prozoru i veselo dodaje: „Koncert!“
Mi smo srećna, nevina deca, peti
razred osnovne, idemo na koncert u Budimpeštu, čoveče. Nasmej se. Puštaj nas da
prođemo.
„Parkira tamo.“
Tamo je parking sa desne strane, na kom trkeljišu kola. Tamo nema nikog osim nas.
„Napolje, svi“, naređuje carinik i mi
izlazimo. Primećujem sunčevu crvenu poluloptu, kako polako dan pretvara u mrak.
„Vadi sve iz džepova“, pokazuje na krov od micubišija.
Sve iz džepova stavljamo na krov –
novčanike, mobilne telefone, ključeve od stana i Ilijine iskorišćene maramice.
Pandur posmatra, ali ne dodiruje. Uočava rančeve na zadnjem sedištu. Pored
njih, tu su još dve prazne i jedna polupuna plastična flaša s vodom.
„Otvaraj sve.“
Svako otvara svoj ranac, u njima nema
praktično ničeg, jer smo ih pripremili za majice, dukseve i diskove koje ćemo
pokupovati na koncertu.
„Gepek“, uporan je i ja otvaram gepek
u kom nema bukvalno ničega.
„Droga?“, pita posle buljenja u prazan
gepek.
„Kakva, bre, droga“, odgovaram, „mi
smo strejteri. Ne pušimo, ne pijemo, ne drogiramo se.“
„Koncert, droga“, pojašnjava.
„Marihuana?“
„Ne znam ni kako to izgleda“, odgovaram
što ljubaznije mogu. „Molim vas, pustite nas, zakasnićemo.“
„Vi ostane ovde“, izdaje naređenje
mojim drugarima, „ti vozi tamo.“
Novo tamo je plava garaža tridesetak metara niže, odnosno severnije,
tačnije, dublje u Mađarskoj. Sedam u kola, palim motor i vozim polako ka
garaži, čija se limena vrata podižu. Pandur staje ispred kola, kao da dolazim
na reglažu trapa i odsečnim potezom rukama, daje mi univerzalni znak za gašenje
motora.
„Napolje“, izgovara ljutito.
Izlazim iz kola i najpre uočavam naše
novčanike i ključeve na njihovom krovu. Dođavola. Neko ko nema šta da krije,
najpre bi pokupio svoje jebene stvari i vratio ih u džep. Gledam ka Arefu i
Iliji, koji stoje, kao dva strašila za ptice, na mestu gde je stajao micubiši.
Gledaju na sve strane, osim ka meni. Carinik odjednom u ruci drži napravu kakvu
nikada nisam video, oveći crni kurac sa svetlećim ekranom na vrhu. Trlja njime
po sedištima, plastici, volanu, šoferšajbni, svuda. Povremeno čita šta kaže
usrani ekran. O, ne, vadi mu jebeni bris, duboko uzdišem, svestan da će bris
najverovatnije reći „Ovde se skoro duvalo i to prilično.“ Ako me sećanje ne
vara, Aref i ja poduvali smo tri ili četiri blastera, pola duvan – pola šit, do
Subotice.
„Čekaj ovde“, izdaje novo naređenje
carinik i pokazuje mi poziciju van garaže, recimo metar i po iza automobila.
Stajem tu. Gledam onu dvojicu. Oni i dalje gledaju levo, desno, gore i dole,
samo ne ka meni. Valjda nećemo završiti u zatvoru. Valjda neće, na osnovu svog
usranog brisa, da mi šrafcigerima i pajserima rastura auto. Valjda neće
nekakvog kera da dovodi. Ako dovede kera, najebali smo.
Stiže carinik i sa sobom vodi kuče.
Veselo neko kuče, nalik nemačkom ovčaru, ali manje i tamnije. Mali, slatki
narkoman.
„Gde si, bre, kucika!“, pozdravljam
ga, a on mi se raduje. Ogroman pseći osmeh, ushićeno dahtanje. Skače na zadnje šape, a prednjim mlatara,
pokušavajući da mi otpozdravi.
„Ne razgovara s kuče!“, strogo me
opominje carinik.
„Okej, okej, slatko kuče, to je sve“,
odgovaram, međutim, oni su već na zadatku. Carinik je otvorio sva vrata, haubu
i gepek i krenuo sa psom u potragu, sve vreme ga ložeći na mađarskom.
„Ekereš bekreš, njekepe dekebe, đuveč
gulaš kontrolo buđolo…“, tako je zvučalo, a ton mu je bio potpuno drugačiji
od onog kojim se obraćao meni. Kao da tepa tek rođenom bratu.
Okej, najebali smo. Deset grama šitine
mlađi brat nema šanse da ne nanjuši. Bacam pogled ka onoj dvojici. Svesno ili
nesvesno, ruke su im na leđima, kao da čekaju vezivanje lisicama. Šta ćemo da
radimo? Da li ćemo imati pravo na jedan poziv? Da li ćemo smrdeti u mađarskom
zatvoru ili će nas predati našima?
Pošto su temeljno onjušili haubu,
prešli su na vozačko sedište.
„Ekereš, bekereš, hunjadi,
bečkerek…“, loži carinik psa, a ovaj se sve vreme ponaša isto. Histerično
njuška na sve strane i dahće. Onda ga izvlači napolje i vodi do suvozačkog
sedišta. Okej, to je to. Najgore od svega, ipak, je što nećemo gledati No Use.
I dobro, Arefu je ođendan. Ker njuška i dahće. Carinik otvara pretinac ispred
suvozača. Kuče do pola ulazi unutra. Tri centimetra iznad njegove lepe glave
krije se deset grama šitine. On, međutim, umesto da počne da laje, izvlači
glavu odatle i skače na zadnje sedište, gde nastavlja sa njuškanjem i
dahtanjem. Opa, cile. Hvala ti. Trudim se da ne pokažem bilo kakvu emociju,
mada je carinik potpuno fokusiran na svog četvrtonožnog kolegu i njegove
signale.
Na kraju gepek, jebo vas gepek
obojicu, mislim se i pre nego što su formalno završili, mašem Arefu i Iliji da
dođu. Kad su stigli, kažem: „Hajde, idemo.“ Cariniku, koji sa psom stoji pored
kola, verovatno razmišljajući da li sada da pređe na njihovo fizičko
rasturanje, što ljubaznije mogu velim: „Lepo vam kažem. Strejt edž, hard kor.
Jel možemo da nastavimo, zakasnićemo, molim vas.“ Ne koristeći reči, ne
gledajući u nas, rukom daje znak za izlazak automobila iz garaže i odlazi sa
kučetom u tri pičke materine.
Ulazimo u kola. Palim motor. Idem u
rikverc. Izlazim na autoput.
„Čekaj! Novčanik!“, viče Aref.
Kočim i mi izlazimo napolje da
pokupimo stvari s krova.
„Idupičkumaterinu, idupičkumaterinu!“,
vičemo nas dvojica.
„Jebala vas droga“, prekoreva Ilija
otpozadi.
„Šit nije droga!“, odgovaramo uglas.
„Kad je doveo kuče…“, započinje
Aref.
„…bili smo u fazonu – zatvor“,
dovršava Ilija.
Na prvoj benzinskoj pumpi zaustavili
smo se na parkingu, spojili dve rizle i svrteli jednu od najvećih buksni koje
je taj autoput ikad video. Nagazio sam po gasu i mi smo jurnuli na sever.
Duvali smo kao da nam je poslednje, onda smo terali i Iliju da duva.
„’Ajde, pičko, duvaj! Duvaj“
I duvao je, zajedno sa nama. Negde
pred kraj buksne, pustili smo muziku. Stigli smo tačno pred Useless ID, koji su
tada bili sranje, a sad su super. Pokupovali dukseve, majice i diskove. A onda
smo otišli u prvi red. Nastup No Use For a Name te noći, bio je jedan od
najboljih koncerata na kojima sam ikada bio. Jedno pet grama šita koji nam je
ostao, bacili smo u Dunav. Otišli smo u Mek, najeli se i krenuli nazad za
Beograd.
Sedam godina kasnije, 31. jula, 2012,
Toni Slaj, pevač No Use For a Name, umro je iznenada, u snu. Snimak s ovog
koncerta ne postoji, ali tu je snimak sa njihovog nastupa u Milanu, dva dana
kasnije:
Tony Sly – gone but not forgotten
Punk’s not dead.