Pišem za „Danas“ svakog radnog dana od
prvog novembra, 2021. Skoro dvesta pedeset kolumni sam napisao i danas je
izašla prva koja predstavlja reakciju na nečiji tekst. Tekst na koji sam
reagovao je tekst mog druga, saborca i kolege, kolumniste „Danasa“, Teofila
Pančića, „Tragedija fabričkih postavki“, u kome je reagovao na moj tekst u
„Danasu“, „Osvajanje ulice“, koji je bio reakcija na moj tekst u Buci od prošle
nedelje, „Na ulice, Republiko Srpska“.
Odakle krenuti? Pa, recimo, od teksta
„Osvajanje ulice“, koji sam napisao, jer u nedelju, kada sam pisao prošlu
kolumnu za Buku, nisam znao da će se na protestima protiv izborne krađe u
Republici Srpskoj vijoriti zastave mafijaške SNS. Znam koliko mešanje govnara u
građansku pobunu može da bude destimulišuće, pa sam morao još jednom da
naglasim da dve zastave najvećeg srpskog zla od Slobodana Miloševića naovamo ne
znače da je stvar propala i da građanska i demokratska Republika Srpska, koja
se rađa na ulicama ovog entiteta i dalje u teoriji postoji.
Nisam isticao da je šansa da se to
desi mala, jer moji tekstovi vama, braćo i sestre iz Republike Srpske,
motivacionog su karaktera, pa ću da kažem kako je mala šansa pre svega znak da
šansa ipak postoji. Teofil se slatko nasmejao mom tekstu, jer je on uveren da
šansa ne postoji. Teofil smatra da entitet stvoren na nacionalističkim temeljima
ne može da se pretvori u demokratski i građanski entitet.
On veli da je veličanje ratnog rađanja
Republike Srpske nju zauvek žigosalo kao naopako rođenu i demokratski
neopravljivu. Teofil smatra da je stavljanje srpske nacije, srpskog ratovanja i
srpskih ratnih zločinaca, ispred demokratije, hronična bolest Republike Srpske
kojoj nema leka. Fabrička podešavanja su vas osudila na večno lutanje za
„srpskim snom“ u kome ćete, kad tad, nestati.
Ukoliko je žiteljima Republike Srpske
prioritet srpstvo, a ne demokratski društveni poredak, onda je Teofil u pravu.
Ne mislim, ipak, da su stanovnici Srpske totalni moroni. Pokazali su to na
protestima „Za Davida“. To nisu bili nacionalistički protesti. Dok sam snimao
„390 stepeni“ za ATV iz Banja Luke, 2016, susreo sam se sa mnogim ratnim
veteranima. Nikome od njih nije bilo do ratovanja, štaviše, niko od njih nije
se pohvalno izrazio o ratu u kome su učestvovali. Ono što sam kod njih osetio
su tuga, umor i osećaj bezizlaza, u koji ih je uvalio onaj koji je podelio Bosnu
i Hercegovinu po nacionalnom ključu.
Da se podsetimo, kako je do toga
zapravo došlo: Slobodan Milošević, jedan od autora zajedničkog zločinačkog
poduhvata nad SFRJ, uveo je 1994. sankcije srpskim ratnim vođama u Bosni i
Hercegovini. U tom trenutku, Republika Srpska zauzimala je oko 70 odsto
teritorije ove bivše jugoslovenske republike. U proleće 1995, Hrvatska izvodi
akciju „Bljesak“ u zapadnoj Slavoniji. Vest da su bosanski Srbi zauzeli
Srebrenicu, zatekla me je na letovanju u Sutomoru. Kroz glavu mi je prošlo „Ovi
će sad tamo da naprave ozbiljno sranje“.
Nismo ni nazirali kolikih je „sranje“
bilo razmera, a Hrvatska je izvela operaciju „Oluja“ i time je Republika Srpska
Krajina prestala da postoji. Tamošnjim Srbima nisu pomogli ni bosanski Srbi, ni
Slobodan Milošević. NATO je već mesecima bombardovao srpske položaje u Bosni i
Hercegovini, a nedugo po „Oluji“ počela je velika hrvatsko-bošnjačka ofanziva
na Republiku Srpsku. Kilometar, po kilometar, dan za danom, sve što su Srbi
osvojili, topilo se.
Okej, ode i Republika Srpska.
Poniženje je bilo potpuno, a razum je govorio da se trijumfalni juriš
„neprijatelja“ neće zaustaviti ni na Drini, već da će doći do Beograda i redom
nas poklati, praćeni simfonijom NATO bombi. Zaustavio se, ipak, pred Banja Lukom.
Neko je odlučio da tu stane. A nije moralo. Cela Republika Srpska mogla je da
bude pregažena. Počeli su pregovori u Dejtonu, koji su porodili Bosnu i
Hercegovinu, podeljenu otprilike fifti fifti, po nacionalnom ključu, u tom
smislu da su polovinu dobili Srbi, a drugu polovinu su podelili Bošnjaci i
Hrvati, koji su se, 1993, takođe bespoštedno ubijali.
Nikada nisam krio da sam tih ratnih
godina i sam bio žrtva „industrije nacionalnog transa“. Uveren u to da je
Srbima pretio ustaški genocid, svako sranje koje su Srbi u ratu napravili pravdao
sam odbrambenim besom i osvetom za zlo koje „nam“ je nanešeno od 1941. do 1945.
Što pre priznaš da si bio prevaren, to bolje po tebe. Mojoj generaciji su u
tome pomogle građanske demonstracije protiv izborne krađe na lokalnim izborima,
1996/1997. Na ulici smo naučili kolikih je razmera zlo koje je bivšoj
Jugoslaviji donela agenda da Srbi ne smeju „ponovo postati žrtve“.
Niko nije išao okolo i šaputao nam „Civili
su ubijani u tvoje ime“, „Sarajevo je granatirano u tvoje ime“, „Vukovar je
sravnjen sa zemljom u tvoje ime“, bilo je mnogo jednostavnije. Na ulici smo se
iz prve ruke napokon upoznali sa jedinom zdravom političkom idejom, u koju
verujem do danas: borbom za demokratsko i građansko društvo. U oba slučaja – i
kad sam bio u zabludi da se ratom Srbi brane od istrebljenja, a naročito otkako
sam ušao u borbu za demokratsko i građansko društvo, želeo sam najbolje svom
narodu.
Teofil je stariji i iskusniji. Njemu
je sve bilo jasno od početka. Zato mi se i smeje. On je uveren da u Republici
Srpskoj jednog nacionalističkog kriminalca može zameniti samo drugi, možda i
gori, a da će vas nacionalizam, kao
fabričko podešavanje, ispratiti u propast. Lagao bih kad bih rekao da se
sa njim ne slažem. Međutim, ne slažem se u potpunosti. Ako sebi dovoljno puta
ponovite rečenicu „Republika Srpska zamalo 1995. da prođe kao Republika Srpska
Krajina“, skontaćete valjda da je Republika Srpska zapravo iluzija.
Mađioničarski trik na koji nasedate iz dana u dan.
Za Teofila ona postoji, sagrađena na
nacionalizmu i ratnim zločinima, zastrašujuća i opasna po region. Za mene, ona
će postojati tek ako postane građanska i demokratska. Do tada, ona je samo
naziv. Ona nije ratni plen. Ona nije mogućnost za postizanje srpskih
nacionalističkih ciljeva. Ona je milost onih koji su odlučili da
hrvatsko-bošnjačka ofanziva 1995. ne ide do kraja.
Znate ono, ako je bend dobar, nije
važno kako se zove. Isto važi i za države. Isto važi i za entitete. Ako imam
opciju da biram između toga da je RS nepopravljiva regionalna nedemokratska
nacionalistička štetočina i toga da može da se desi čudo koje će to demantovati,
biram čudo. Čuda su moguća.