Ne znam da li su silni Zagrepčani,
koji su obasipali cvećem nemačke okupatore, 1941, znali šta rade. Da li su
znali koga su dočekivali s toliko ljubavi. Da li su ih gledali kao poslednji
korak ka nezavisnoj Hrvatskoj ili su se ložili na nacizam, koji je sa zapadne
strane trijumfalno umarširao u Kraljevinu Jugoslaviju.
Ono što znam je da su isti ti
Zagrepčani, dobro možda ne baš isti ti, ali u sličnom broju, na sličan način,
dočekali i partizane, oslobodioce Zagreba, nekoliko godina kasnije. Entuzijazam
je bio gotovo identičan. Sudbina je udesila da nisu morali da dočekuju Crvenu
armiju, koja je otišla ka Mađarskoj, ali ista ta sudbina udesila je da su
dočekali rođake poklanih, spaljenih, smrvljenih i streljanih mučenika, rođake,
koji su nastavili dalje ka zapadu, da pohvataju koga god mogu, da mu naplate
što više mogu.
Dakle, prvo okupatori, pa oslobodioci.
Beograd je imao drugačiju kob. Njega su Nemci, po ličnom Hitlerovom naređenju,
upropastili bombardovanjem, tako da, nemačke trupe koje su ušle u ovaj tužni
grad, niko nije dočekao s veseljem, čak ni oni koji su gajili simpatije prema
nacistima. Jadni, sjebani Beograd. U narednom periodu postao je jevrejsko
stratište, a zahvaljujući specijalnoj policiji, koja se pre rata izveštila u
lovu na komuniste, ni pripadnici pokreta otpora nisu bolje prošli.
U Srbiji se najpre rodio otpor protiv
okupatora, jer, brate, te Švabe smo već terali odavde, pa ćemo i sada.
Britanski scenario glasio je Kralja i vladu u London, a u zemlji trupe
nastavljaju gerilsku borbu. Ali, ne baš odmah. Ne baš sasvim. Bitno je da
postoje. Čim su nacisti napali Sovjetski Savez, komunisti su podigli oružani
ustanak protiv okupatora, ne jebući dva odsto ni Engleze ni Kralja ni vladu,
jer dižući ustanak, oni su radili tri stvari istovremeno: 1) pružili su jasan
oružani otpor okupatoru, 2) na taj način pomagali su Sovjetima, zadržavajući
deo nemačkih trupa u okupiranoj Srbiji i 3) dizali su komunističku revoluciju.
Ostalo znate. Ili ne znate baš sasvim.
Ili mislite da znate. Ali, jedno je jasno: neko te okupira, ti digneš ustanak.
Pazite sad ovo: Albanci tretiraju Kosovo* kao teritoriju koju su okupirali
Srbi. Dižu ustanak. Pobeđuju. NATO okupira Kosovo*. Niko ne diže ustanak.
Zašto? Zato što na Kosovu živi 90 odsto Albanaca, a nama Kosovo* valja samo bez
Albanaca.
Ima jedna grupa među Srbima koja se
protivi neprijateljstvu s drugim narodima i državama. Dok jedni slave srpske
zločine devedesetih, ta grupa se izvinjava i marljivo radi na pomirenju. Toj
grupi bitno je da u Srbiji vladaju demokratija i ljudska prava. Toj grupi važno
je da se razgovara sa drugima, o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ta grupa
poštuje pravo na različitost.
Ima još jedna grupa. Njeni pripadnici
vode ljubav sa pripadnicima istog pola. Ta grupa je pre neki dan na površinu
isterala treću, najbrojniju grupu, kojoj se ne dopada kad dva lika vode ljubav,
što važi i za dve ribe, ali ako su ružne. Ta grupa pripadnike grupe iz
prethodnog pasusa, naziva „drugosrbijancima“, „autošovinistima“, „izdajnicima“
i „stranim plaćenicima“. Nema sumnje, ova grupa je najjača i najmoćnija među
Srbima. Svaka čast, treba to naglas reći. Nemoj da se ložimo da ima neko veći i
jači od njih.
Treba, međutim, jasno definisati, šta
je ta grupa. To su izdajnici. Izdajnik je, prema definiciji, onaj koji voli tuđ
narod i tuđu zemlju voli više od svoje. Čak ni oni Zagrepčani s početka nisu
takvi izdajnici. Oni su verovali da će nacizam izbaviti Hrvatsku iz tamnice
naroda. Da nije rata u Ukrajini, gej parade i mafijaša Vučića Nejakog, ko zna
kad bi se ova grupa tako jasno pokazala u svojoj punoj snazi i veličini, kao
prilikom litije, nazvane „Za spas Srbije“, a zapravo u celosti posvećene gejevima,
Vladimiru Putinu i Rusiji. Da ne bi bilo nikakve sumnje u to kakav je karakter
litije, predvodili su je Putinovi bajkeri „Noćni vukovi“.
Populisti, voljeni od naroda
defilovali su u majicama sa slovom „Z“, desničari su se smejali i grlili, tu je
bio i Nikanor the Madman, koji je gejevima nekoliko dana ranije pretio oružjem
i dosta sveta, baš dosta. Svaka čast. Mislim, na broju učesnika. Ovo je bilo
presvlačenje srpske ekstremne desnice u prorusku ekstremnu desnicu, koja u
potpunosti podržava ne samo Vladimira Putina i njegov rat, već kompletan sistem
vladavine koji je taj čovek, koga oni zovu „car sveta“, uspostavio.
Srbija je na dan održavanja litije „za
spas Srbije“ prestala da postoji. Čak su i srpski desničari prestali da
postoje. Oni su sad ruski saveznici. Setite se „drugosrbijanaca“ i
„autošovinista“. Ne znam ljude koji vole svoj narod i svoju zemlju više od njih.
Ne znam nikoga među njima ko bi se radovao bombardovanju ili okupaciji Srbije.
Ali, ove baćuške u Rusiji ne vide „spas za Srbiju“, oni u Rusiji vide svoju
pravu otadžbinu. To je okej, braćo, ali to se zove izdaja. Kad se zna da ima
više Srba koji podržavaju Putina nego Vučića, a Putin ne mora svakodnevno da im
ispira mozak sa malih ekrana, sve je jasno.
Od sad, kad neka agencija bude pravila
anketu o Rusiji, pitanje ne treba da bude: „Da li ste za uvođenje sankcija
Rusiji?“ nego „Da li ste za to da Srbija postane deo Rusije?“ Evropsku Uniju,
molim vas, više ne pominjite. Srbija, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, više nema
kapacitet da samu sebe iznese kao nacionalni i državni entitet, kao takozvanu
„maticu“, pa je pronađena nova „matica“.
Nekome sam, pre neki dan, ovo rekao, a
taj mi je odgovorio: „Ne bi to Ameri nikada dozvolili.“ Šta, bre, ne bi Ameri
dozvolili? Kako ne bi dozvolili? Bombardovanjem? Ne bi nas niko bombardovao
zbog ove metamorfoze, dok god ne diramo Kosovo*. Zamislite, ne znam kako, neću
u to ni da ulazim, sutra se probudite, a Hepi javlja: „Dragi gledaoci, od danas
više nismo Srbija, nego Rusija.“
Da li bi neko podigao ustanak? Ili bi bacali cveće, po Rusima koji su
pobegli od Putina, Ukrajincima, koji su pobegli od Putina, po samima sebi, a
onda bi izdajnici počeli da pravi spiskove „izdajnika“.