Retimno, Krit. Septembar, 2018.
Zahvaljujući solidnoj prodaji romana
„E baš vam hvala“, uspeli smo da uštedimo dovoljno para da pred sam početak
nove sezone DLZ odemo na letovanje, na Krit. Pare o kojima pričam najbolje
oslikava naš smeštaj – apartmanska zgradica na samom kraju podugačke rive, u
neposrednoj blizini mesta na kom su nacisti streljali žene i decu. Daleko od
centra, skromno, sa dosta mačaka kojima fale oči i repovi.
Čudan je vajb na ovom čudesnom ostrvu,
gde je prvu veliku evropsku civilizaciju, koja je postojala u isto vreme kad i
stari Egipat, rasturio cunami, posledica katastrofalnog zemljotresa nešto
severnije, u Egejskom moru. Ovo mesto nije raj na zemlji, to je ostrvo vetra,
talasa i košmara, ono poseduje mističnu silu koja posetioca vezuje za Krit, čim
izađe iz aviona. Što duže boraviš tamo, to se više osećaš kao Indijana Džons
ili Marti Misterija. Možda nije svima tako, već samo paranoičnim piscima.
Druga noć. Sanjam kako je demon ušao u
moju sestričinu i obraća mi se demonskim glasom. Budim se znojav i preplašen u
tri i dva minuta. U tri i sedam moja supruga, zvaćemo je Đina, budi se znojava
i preplašena, jer je sanjala kako joj se iz ogledala demonskim glasom obraća odvratni
zeleni demon. Gledamo 9GAG, ne bismo li se nekako ponovo uspavali, što se
dešava tek oko pet.
Ujutru idemo na plažu. Vetar i talasi.
Crvena zastava se vijori. Nema kupanja. Oko deset, sklanjamo se u apartman, jer
ja gorim čak i kad sam pod suncobranom, u majici, namazan faktorom pedeset.
Ručamo u obližnjoj taverni, verovatno neću puno slagati – musaku i pečeni sir.
Opet soba, pa plaža oko šest posle podne. Sunce pada nezgodno, jer je zapad
levo, pa me obala neodoljivo podseća na dorćolski kej. Talasi. Crvena zastava.
Jebeš zastavu. Idemo u vodu i nekoliko
minuta skačemo u plićaku, dok nas more silovito udara i potapa svake sekunde. Desetak
minuta je sasvim dosta. Idemo pod tuš, pa da probamo da uhvatimo WiFi. Osim
nas, na tom, najudaljenijem delu plaže ima još desetak turista. Još neki se
zajebavaju sa talasima, poput nas malopre. Hodamo drvenom stazom, malkice mi se
vrti u glavi od boravka u nemirnoj vodi. „Ljubavi, papuče?“, podseća me Đina.
Ma kakve papuče, bre.
Tuš. Hladna voda pada mi na glavu.
Žmurim. Uživam. Okrenem se. Povučem kupaći šorts unazad, voda mi se sliva niz
dupe. Mmm… Okrećem se da isto uradim i sa prednjim delom šortsa, a onda,
budući da sam trapav, a drvene daske ispod mene klizave, gubim tle pod nogama i
svom težinom padam na dupe, to jest na daske. Od svega, boli me jedino domali
prst na levoj ruci. Đina se zabrinula. Za moje dupe, doduše, jer sam baš
tresnuo, a ja proveravam šta se dešava sa prstom, na koji sam se i ne
primetivši, dočekao. Prst se okreće u svim pravcima.
„Slomio sam ga“, postavljam dijagnozu,
jer, budući da sam trapav, ume svašta da mi se desi, pa umem brzo da obavim i
dijagnostiku. „Molim?“, gledam njeno preplašeno lice. „Idemo u sobu, pa u
bolnicu“, delim strategiju. „Stvarno?“, Đina još uvek ne veruje. „Stvarno.“ U
sobi sam imao najstrašnije tuširanje u životu. Voda teče, prst izvodi
nekontrolisane piruete i ja, napokon, padam u bedak. Boli u pizdu materinu.
„Upropastio sam nam letovanje“, jecam. „Ma kakvi, nema veze“. „Zaboravio sam
jebene papuče na plaži“, kukam. „Idem po papuče“, kaže ona i izleće iz
apartmana.
U papučama, kupaćem šortsu i majici
punoj peska, krećem, a Đina me prati, na svakih nekoliko sekundi refleksno
pokušavajući da me uhvati za ruku, jer mi uvek hodamo držeći se za ruke, ali
ruku nema, pošto desnom čvrsto držim levu šaku, zgrožen ponašanjem svog usranog
prsta. Taksi stanica je blizu. Ulazimo u mečku. „Hospital“, kažem kratko i
taksista polazi. Ne pita šta se desilo. Kroz pet minuta stižemo do bolnice. Pet
evra. Jebeni urgentni, u sred jebenog Retimna, na ostrvu iz pakla, koje me je
za nepuna tri dana osakatilo.
„Slomio sam prst“, kažem ribi na
šalteru. „Dajte mi eurokarticu.“ „Šta bre?“ „Euro health care.“ „Nemam to, imam
samo putno osiguranje.“ To je očigledno nekakav problem i ja izbacujem
očajnički adut: „Mi smo iz Srbije.“ „Aha“, odgovara ona, bez euforije.
„Ordinacija ta i ta. Prozvaće vas.“ Ispred ordinacije nekoliko nesrećnika. Dve
babe. Mali debeli. Neki čiča. Svi smo ili krvavi ili presamićeni. Brat od
strica šalje mi poruku. Rodio mi se bratanac. „Jupi, čestitamo! Živeo novi
Vidojković!“, odgovaram. Javljam kevi „Slomio sam prst, u urgentnom smo.“
Navikla da me od rođenja gleda kako se lomim, odgovara: „E jebiga. Srećno.“
Kroz dvadesetak minuta iz ordinacije
čujem nešto što liči na svoje prezime. Đina me ispraća poljupcem. Unutra je
kršni, preplanuli ortoped. „Doco“, prelazim na stvar, „sviram gitaru, pišem
knjige, moraš da mi spasiš prst!“ „Odakle si?“ „Srbin!“ Nije baš pao na dupe,
već me poslao na snimanje. To smo završili brzo, tačnije nadrkana plavokosa
Grkinja je završila, zračeći mi ruku triput. Prelom, čist ko suza. Kad sam se
sa snimkom vratio kod ortopeda, pitao me kad sam došao i koliko ostajem. „Pre
tri dana. Još sedam dana.“ Stavio mi je longetu i zavoj preko nje.
„Dođi sutra posle podne. Ako lepo
zarasta, skini ovo za četiri nedelje. Ako krene ukrivo, operisaću te.“ Idi bre
u kurac, jebote, psujem samoga sebe u sebi, ljudi na letovanju idu na izlete, a
ti na operaciju? E neću na jebenu operaciju, ima da zaraste kako treba, pizda
mu materina baš. „Doviđenja“, zaključuje ortoped i proziva sledećeg. „Hvala,
doco. Kalimera, kalispera.“ Osamnaest evra.
E to je bila baš odvratna noć. U
odvratnoj kuhinji apartmana pratio sam na telefonu cigane, koji su igrali sa,
recimo, Laciom. Đina je očajnički pokušavala da mi pomogne, a očaj je bio
utoliko bio veći jer mi pomoći nije bilo. Želeo sam i ja njoj da pomognem, da
se vremeplovom vratim do trenutka kad sam izašao iz vode, pa lepo po papuče, u
kojima se sigurno ne bih okliznuo. Dok sam u potpunom užasu okretao sedamdeset
grčkih kanala, ona me je mazila kao kuče kome je beli kombi prešao preko šape.
Negde oko pet, prst je počeo da boli
taman toliko da sam uspeo da uhvatim nekoliko sati sna. Sanjao sam neke dobre
ljude, ljude iz prošlosti, koji su bili veoma ljubazni, što sam idućeg dana
tumačio čas kao da sam skroz najebao, čas kao da će sve biti okej. Ničega
drugog se ne sećam. Nekako smo dočekali popodne. Taksi. Pet evra. Šalter.
Ortoped. Rendgen. Kapelica ispred bolnice. Palimo sveće. Biće sve okej. Biće
sve okej. „Biće sve okej“, zaključio je ortoped kad je pogledao snimak i na izveštaju
napisao da mogu da letim, jer problem je leteti s gipsom, valjda da ti ne
eksplodira ruka. Osamnaest evra. Evo vam dvadeset. „Kalimera, kalispera“.
Hvala ti Bože, pomislio sam, a zatim
sam odmah rekao sebi „Jedi govna, biće ovo super letovanje.“ Otišli smo na
večeru sa Velikićem i Aleksandrom, koji su se zgrozili onim što mi se desilo.
„Može i gore“, čvrsto sam zauzeo vidojkovićevsku politiku teranja inata
kurčevoj sudbini, rešen da je ne napuštam do kraja odmora. Svake večeri šetali
smo dugačkim kejom, a prolaznici su gledali budalu koja se slomila na moru.
Išli smo na Knosos, a turisti su gledali u idiota koji je sjebao ruku na
letovanju. Kupao sam se sa rukom uvijenom u kuhinjsku foliju. Ni na jednoj
slici nema longete. Nije se videla ni u jednoj epizodi DLZ. Jednostavno sam
odlučio da puši kurac i slomljeni prst i longeta i sve. Nije se desilo. Ovo je
najbolje letovanje ikad.
U povratku ceo autobus je znao da je
neka budala slomila prst, a kad su videli o kojoj budali je reč, transfer blama
bio je potpun. „Boli me kurac, bilo je super. Može i gore“, rekao sam im. Sedam
dana posle skidanja longete svirao sam gitaru. Kada danas Đini kažem kako je
Krit bio super i kako bih voleo da se tamo jednom vratimo, pripadne joj muka.
Kada kažem kako uopšte nemam osećaj da se tamo bilo šta loše desilo, misli da
sam lud.